Šunkinin portret – Đuničiro Tanizaki, izdanje Štrik, 2020. (orig. „Shunkinshō“, 1933)
Iako se izvorno svrstava u pripovetke (i kao takvo je štampano u ranijem Tanesijevom izdanju „Sedam japanskih priča“), ovo neobično delo klasika japanske književnosti nedavno je objavljeno u zasebnom prevodu, ali kao kratki roman. Očekivanja postavljena naslovom (uzgred, verujem da nisam jedina koja je greškom najpre pročitala – „šunkin” portret!) i novim koricama knjige, bivaju u određenom smislu izneverena, a opet i ne previše. Jeste reč o portretisanju jedne lepe, izuzetne žene, ali nesvakidašnje izvedenom – uostalom, takav je i model. Prisutni su nežnost, suptilnost i ljubav, međutim, ne baš u onom obliku na koji smo navikli. Po završenom čitanju ostaju nedoumice postavljene čitavim tokom priče, kao njeno osnovno obeležje.
Na prvom mestu je to nepouzdanost izvora koji posreduje Šunkininu i Sasukeovu istoriju do naratora-istraživača. Glavni pripovedni glas postavlja se kao prikupljač raspoloživih svedočanstava o životu i, pre svega ličnosti umetnice, učiteljice muzike poznate kao Šunkin. U poduhvatu se najviše služi zvaničnim životopisom „Život Šunkin Mozuje“ – brošuricom čiji je autor nevenčani suprug, učenik i sluga, Sasuke Nukuj. Opravdavajući, preuveličavajući ton i jasna namera odmah čine takvo svedočanstvo nedovoljno objektivnim, što narator jasno pokazuje suprtostavljajući mu glasove drugih „intervjuisanih“ lica, pre svega Šigizave Teru, nekadašnje sluškinje umetničkog para. Pored toga, već na početku su pruženi opisi grobova dvoje glavnih likova i jedine sačuvane, izbledele fotografije Šunkin, kao artefakti polazišta. Slično je i samo pripovedanje: jednostavno, skoro pa dokumentarno izlaganje činjenica ili pukih pretpostavki tonom koji se mirnoćom upadljivo razilazi od sadržaja, čime ističe njegovu čudnovatost, pa i bizarnost. Usled naizmeničnog iznošenja oprečnih tvrdnji, pripovest se može čitati i kao drevna hronika.
Uvodna i u isti mah okvirna priča o dva groba, pozicioniranošću i izgledom spomenika simbolički dočarava status ličnosti. Šunkin je izmeštena, udaljena od porodice, Sasukeov spomenik gotovo dvostruko manji i natpisom insistira na podređenom rangu, a primetan je istovetan datum smrti (14. oktobar), sa dve decenije razlike.
Koto zvana “Šunkin”, pripadnica bogate trgovačke porodice Mozuja, odrastala je u Osaki sredinom XIX veka, tokom tzv. ere Meiđi. Od ranog detinjstva čudesno lepa i talentovana za ples, vedra devojčica se menja nakon neobične bolesti koja je u osmoj godini života ostavlja trajno slepom. Uzrok je nepoznat: infekcija ili (kako sugerišre Sasuke) namerno trovanje, koincidencija ili zločin. Tek, od kobnog dana dolazi do preokreta u interesovanjima (preusmerenim ka muzici) i naravi devojčice (postaje gruba, osiona, neraspoložena, a usled popustljivosti članova porodice prema njenom hendikepu – i razmažena).
Pročitajte i LJUBAVNIK roman Margerit Diras i njegova ekranizacija
Sasuke je četiri godine stariji sin provincijskih sitnih trgovaca koji, tradicionalno, već generacijama unazad šalju po jedno muško dete Mozujinima na šegrtovanje. Pristigavši u njihovu kuću iste godine kada je Šunkin izgubila vid, igrom slučaja postaje najpre njen vodič, a potom i učenik. Naime, primetivši da dečko samostalno usvaja, pa u tajnosti reprodukuje njene lekcije, staratelji odlučuju da ga sama štićenica dalje podučava muzičkim osnovama. Šunkin dosledno primenjuje metode svog strogog nastavnika Šunšoa (po kome je kasnije usvojila vlastiti pseudonim), pa iako je dotični prema njoj samoj uvek bio bolećiv i nije je maltretirao kao ostale polaznike, Šunkin kod kuće na veoma sličan način tiraniše Sasukea. Voljan da iz strahopoštovanja prema lepoj, hendikepiranoj gradskoj devojčici istrpi sve, Sasuke od samog početka prihvata nametnutu potčinjenost i unižavanje. Narator primećuje kako je, po svemu sudeći, ona „posedovala crtu genijalnosti, a Sasuke sposobnost za naporan rad“. Sadizam u ponašanju devojke uveliko počinje da brine njene roditelje, ali ga zato mladić ćutke podnosi.
S vremenom, njihov odnos prerasta u trajno neodređenu vezu učiteljice i sluge, pri čemu Šunkin kategorično odbija brak sa pripadnikom nižeg staleža. Oboje uporno negiraju da su ljubavnici, iako im se tokom narednih godina rađa i na usvajanje biva predato četvoro zajedničke dece. Tema (skrivene) seksualnosti izrazito je važna, iako prisutna u sasvim uvijenoj formi: od efekta koji slepilo u kombinaciji sa lepotom i okrutnošću mlade žene vrši na sve muškarce iz okruženja, do odnosa sa Sasukeom kao apsolutnim „robom“, čija je svrha da ugađa svakom njenom prohtevu. Kao što je to obično slučaj sa osobama lišenim nekog od čula, Šunkin bez greške oseća okolinu drugim izvorima senzacija; samim tim, sve i da želi, Sasuke od nje ne može da sakrije bilo šta.
Po učiteljevoj smrti, Šunkin nasleđuje praksu podučavanja i dobija mogućnost da se osamostali, barem uslovno, jer zapravo finansijski nastavlja da zavisi mahom od porodičnog izdržavanja, a fizički od Sasukeove brige. Važeći za briljantnu, ali veoma nezgodnu muzičarku, skupog predavača koji je okrutan prema đacima, postepeno ostaje bez jednog po jednog polaznika. Njena pohlepa za raskošnim životom isprepletena je sa tvrdičlukom, dok se u pozadini nenametljivo i tiho razvija Sasukeova velikodušna virtuoznost. Snaga njegovog talenta je začuđujuća koliko i ljubav prema Šunkin, za koju ostaje trajna zagonetka zaslužuje li i uzvraća bilo koju od dve privilegije.
Istaknuto mesto u priči zauzima motiv ptica – slavuja i ševa prema kojima je junakinja znatno pažljivija nego sa ljudima. Sledeće važno pitanje tiče se samosvesti, jer Šunkin od svojih učenika očekuje skupe poklone, smatrajući da oni siromašniji zapravo nemaju budućnost, osim ukoliko nisu rođeni kao vanserijski talenti. Ova vrsta okrutnosti mora imati posledice, a u junakinjinom slučaju je to drugi fatalni obrt sudbine.
Misterioznim napadom čiji tok, pune razmere i moguće pobude počinioca narator vešto sučeljava nuđenjem različitih tumačenja, Šunkin ostaje unakaženog lica koje od tog trenutka trajno skriva. Kao i slučaj slepila u detinjstvu, sugerisano nam je da incident posmatramo u svetlu antičke koncepcije hibrisa: najpre bogovi (ili sluškinja), a kasnije ponovo osvetničke sile (ili uvređeni udvarač) lišavaju devojku vida, pa zatim lepote – prvo usled ljubomore, kasnije dodatno kažnjavajući njenu razvijenu surovost.
Ostavši slepa, Šunkin menja narav: isto se dešava drugi put, ali tek po Sasukeovom činu potpunog izjednačavanja. Naime, kako bi u svesti zadržao sliku lepote koju poznaje, a Šunkin oslobodio straha što makar jedna osoba (on) mora da je gleda izmenjenu, odlučuje se na drastičan korak. Reakcija po saopštenju posebno je rečita:
Sedela je dugo utonula u misli. Nikad pre i nikad posle toga Sasuke nije doživeo takvu sreću za vreme tih trenutaka tišine.
Njegova žrtva, takođe gotovo antički grandiozna, omogućava da ga napokon prihvati kao sebi ravnog. Narator podseća na dečakov davni običaj da svira zatvoren u ormaru ili žmureći, ne bi li što vernije osetio i doživeo Šunkinin svet obojen muzikom. Junakinja Tanizakijeve kratke proze ponešto nalikuje Andrićevoj Aniki, budući da je jasno istaknuto kako su mnogi polaznici posećivali časove samo zbog njene čuvene lepote, ali i lične sklonosti da ih maltretira privlačna, a slepa žena.
Polemički intoniran zaključak „Šunkininog portreta“ na majstorski način sumira čitalački utisak sa kojim smo ostavljeni još dugo po zatvaranju knjige, zapitanost nad večito zagonetnom prirodom osećanja i svega što je biće obuzeto ljubavlju kadro da učini sebi, bilo to dobro ili loše. Zavisi li, onda, jedino od samog čoveka ili kakve nekontrolisane sile izvan nas, to kojoj od kontrastnih kategorija pripisujemo određeni načinjen izbor? Kada kažemo da je „ljubav napravila nešto od nekoga“, možda je uvek reč o uvijenom, nedovoljno hrabrom ukazivanju na to da je osoba zapravo sama „napravila to od sebe“ – ali, (kao olakšavajuću okolnost) „u ime ljubavi“.
Čuvši priču o Sasukeovom žrtvovanju, sveštenik Gazan iz hrama Tenrjua pohvalio je njegov zen duh pomoću kojeg je u trenutku promenio čitav život, pretvarajući ružnoću u lepotu. Rekao je da je to čin veoma blizak činu sveca. Pitam se koliko bi se nas složilo s njim.
Autorka: Isidora Đolović
