Prikaz romana „Stvarno koliko i ja“ (Like sant som jeg er virkelig, 1999) Hane Eštavik. Prevod sa norveškog: Radoš Kosović; izdanje: Odiseja, 2021.
Postoji ta čudna stvar sa pojedinim izdavačkim kućama kada se izdvoje određenom vrstom knjiga ili čitalačkom publikom kojoj se one obraćaju, pa svaki kasniji zaokret ili proširenje delatnosti prate zabune. Da ne pričamo o već dugo problematičnom, a možda pre nedefinisanom, statusu tinejdž (tzv. Young Adult) literature u bibliotečkim fondovima, usled koga neka dela prema nedovoljno jasnom kriterijumu lutaju između pozajmnog (za odrasle) ili dečjeg odeljenja (uzrast do osmog razreda). Imajući sve to u vidu, bila sam prilično začuđena pronašavši roman „Stvarno koliko i ja“ na Odeljenju za decu i mlade. Ovo zaista NIJE dečja knjiga, pre svega jer svojim značenjskim i stilskim odlikama prevazilazi razumevanje, ma koliko zrelog ili čitalački iskusnog, starijeg osnovca. S druge strane, oni koji mogu da je kako treba dožive i shvate, ostaju uskraćeni za samu svest o postojanju odličnog primera psihološkog romana, karakterističnog pre svega po složenom, nepouzdanom pripovedanju i mnoštvu primenjenih arhetipskih motiva.
Roman norveške književnice Hane Eštavik vrhunski je izvedena, klaustrofobična, a ipak razuđena drama iz perspektive koja je krajnje nesigurna. Usled toga se prividi i realnost neprekidno smenjuju, a zaključke je nemoguće izvesti, s obzirom na uskomešana duševna stanja jedinog fokalizatora kog imamo na raspolaganju – naratorke i glavne junakinje. To je Johane, dvadesetogodišnja studentkinja psihologije, ropski odana ćerka i fanatična hrišćanka, koja se jednog jutra entuzijastično budi spremna na verovatno prvi istinski čin slobode u svom životu, otkrivši kako je zaključana u svojoj sobi. Visoko, skoro „nebu pod oblacima“, zbog čega potkrovlje i zovu Kulom (što je tek jedan od brojnih prisutnih simbola), sa pogledom na Oslo i mislima uz dečka koji će je uzalud čekati na aerodromu, pa bez nje otputovati preko okeana, Johane pred sobom ima čitav dan da premota film unazad i, korak po korak, sagleda kako je uopšte dospela u tako bizarnu situaciju. Zajedno sa njom, čitalac stupa duboko unutar svesti rastrzane između naučene poslušnosti i probuđenih impulsa odvajanja, između sadomazohističkog odnosa sa majkom i novootkrivene ljubavi.
Johanin tok svesti dočaran je svakom trzavicom, potisnutom traumom, kompleksima i nagoveštajima nesvesnog koji u trenucima spokojstva ili ispunjenosti dolaze da poremete uspostavljeni mir. O junakinjinom životu saznajemo istovremeno priličan broj detalja i apsolutno nedovoljno podataka, budući da sve ostaje briljantno maglovito. Na sličan način, sama radnja deluje sporo i prostorno-vremenski svedeno, dok zapravo u retrospektivi sadrži mnogo dinamike i potencijalnih ključeva razrešenja. Johane stanuje sa majkom (oca nema, brata tek par puta spominju kao studenta u inostranstvu) i, u potpunosti upućene jedna na drugu, razvile su bizarnu međuzavisnost, pri čemu se uloge roditelja i deteta katkad variraju, a briga i preterana vezanost nevešto kamufliraju jezivu posesivnost, naročito manipulativnu prirodu majčinske ljubavi.
Imamo dogovor, mama i ja, da ona treba da odobri mog budućeg muža. Njeno iskustvo će me sačuvati od muškarca koji nema granica, kontrole i empatije.
Primenjujući dvostruke standarde, majka teži da Johane zadrži u permanentnom detinjstvu, čemu, naročito insistiranjem na „čistoti“, doprinosi preterana religioznost. Iako sama majka izgledom, stilom života i slobodnim ponašanjem (primera radi, potkupljuje Johanu da napusti stan svaki put kada joj dolazi ljubavnik, Sven) evidentno ne sledi slična pravila, to se nijednog trenutka ne dovodi u pitanje. Johana je ona koja se zbog svake ukradene slobode ili počinjenog „prestupa“ samokažnjava, najčešće u mislima, gajeći opterećenost hroničnom krivicom, uglavnom manifestovanu psihosomatskim fizičkim reakcijama (poput ukočenosti i bolova u kičmi svaki put kada oseti da je uradila nešto zabranjeno).
Već odabir psihologije za predmet studija i buduću profesiju stvara naprslinu u junakinjinoj privrženosti religiji, najupadljivije oličenoj u pripadnosti udruženju mladih hrišćana, ali istinski unutrašnji razdor počinje Johaninim poznanstvom sa Ivarom. On predstavlja još jedan gotovo tipski primer: momak zaposlen u univerzitetskoj kantini, ne studira, ali zato svira u bendu i prema majčinskim standardima je prilika apsolutno nedostojna perspektivne devojke poput Johane. Njen svet, dotle pritisnut i bezbedno kontrolisan različitim inhibicijama, od tog trenutka počinje da se otvara, baš kao i emocionalno-telesne potrebe. Sve što je sasvim prirodno, naročito za njene godine, kod devojke biva opterećeno i stoga oneobičeno naučenim obrascima suprotstavljanja, u vidu griže savesti, pervertiranih vizija i pokušaja opravdavanja.
Mučne epizode vođenja majke na bioskopsku projekciju kultnog francuskog filma „Beti Blu“ (karakterističan primer priče o toksičnoj ljubavi, spoja erotskog i letalnog) ili Ivarove posete na večeri u njihovom stanu, pokazuju koliko promašaja nosi svako Johanino nastojanje da na svoju ruku postigne sporazum između sveta koji polako ostavlja i onoga koji sa žudnjom otkriva.
Posebno je istaknut frojdistički podtekst, a sama junakinja često pokušava da na sopstveni život primeni teorijske interpretacije o kojima trenutno uči na fakultetu – mada istovremeno ostaje iznenađujuće slepa za ozbiljnu disfunkcionalnost porodične mikrozajednice. Mnogo pažnje poklanja evociranju svojih košmara, ali bez, kako izgleda, strahom sprečenog upuštanja u njihovo tumačenje. Johanin doživljaj seksualnosti takođe je u velikoj meri uslovljen tabuima, ali i izvitoperenostima s kojima najbliže okruženje i memorijska zatamnjenja dotle oblikuju njen odnos prema telu i sebi kao čuvstvenom biću.
Johanina i Ivarova veza razvija se brzo, delom upravo zbog efekta oslobođenosti koja izaziva svojevrsnu nezasitost, jednom kada se prirodne potrebe konačno mogu zadovoljiti. Međutim, sve to dovodi do posledica na drugoj, slučajno ili ne – ženskoj strani (majka i najbolja drugarica Karin), koja je tereti za počinjenu „izdaju“, pozivajući se na Boga, porodicu, ambiciozne planove i budućnost. Otuda devojka svaki put ubeđuje sebe kako je „izlet“ iz sveta koji joj i dalje znači, ali sve manje oseća da mu istinski pripada, neophodan – i poslednji u nizu.
Pozicioniranost junakinjinog boravišta i njegova dominirajuća nijansa toliko su važne da je za engleski prevod naslova odabrano rešenje „Plava soba“, a zajedno doprinose opštoj znakovitosti, zatvarajući nas u svojevrsnu mračnu komoru Johanine traumatizovane, nemirne duše. Majka se tu javlja poput mitskog bića, zastrašujuće uticajne figure koja, uvek pasivno-agresivno zahtevna, pobuđuje i emituje preteću privrženost. Devojčino ophođenje prema njoj, a u još većoj meri reakcije koje ispoljava, graniče se sa ropskim i ostavljaju nedvosmislen utisak svesne, dobrovoljne utamničenosti. Takav je i model vezivanja koji Johane potom prenosi i primenjuje na druge uspostavljene kontakte, pa su naročito u vizijama koje doživljava česti motivi zatočeništva i kažnjavanja. Štaviše, psihoanalitički sloj priče jasno otkriva pozadinsko zlostavljanje, a Johane kao taoca neprirodnog, destruktivnog odnosa koji je postepeno sve više psihofizički razara.
„Stvarno koliko i ja“ bi se mogao shvatiti kao psihotični roman odrastanja ispripovedan iznutra, ali i kao roman traume, pesimistične zarobljenosti u začaranom krugu krivice, kažnjavanja, bolesne vezanosti i bolno sputane samosvesti. Od najočiglednijeg oslanjanja na elemente psihoanalitičarima toliko inspirativne bajke „Rapunzel“ („Motovilka“ ili „Zlatokosa“) braće Grim, do srodnosti sa, negde u isto vreme kada i knjiga objavljenim, filmom „Ćelija“ (The Cell“), ovaj roman je vrhunsko poniranje u najzagonetnije dubine sebe, dok se istovremeno nesigurno i sa zakasnelom separacionom anksioznošću nazire put ka samostalnosti. Što je posebno značajno i nesvakidašnje, Hane Eštavik o strahovima i nesigurnostima mladosti piše ne odvajajući ih od pesimistične, u nezanemarljivoj meri čak zastrašujuće zavisnosti od „sigurne zone“ detinjstva, u koju su nas možda do te mere ubeđivali da, uprkos nelagodnosti, dugo nismo u stanju da razaberemo šta je tu i koliko, zapravo, stvarno…
Autor: Isidora Đolović
