Stogodišnjica Voje Čolanovića u SKD-u

Sto godina od rođenja Voje Čolanovića biće obeleženo razgovorom u prostorijama Srpskog književnog društva (Francuska 7, Beograd) u utorak, 15. novembar u 19 sati. U razgovoru će učestvovati Marko Nedić, Vasa Pavković i Jelena Žurić.

Čolanović

Rođen 15. septembra 1922. u Bosanskom Brodu, Voja Čolanović je, zbog očeve službe, od treće godine sa porodicom i mlađom sestrom živeo u Slavonskom Brodu, a od 1932. do kraja života u Beogradu. Tu je završio četvrti razred Savinačke osnovne škole, a potom i Treću mušku gimnaziju, u kojoj će maturirati posle šestoaprilskog bombardovanja Beograda. Ratne godine će delom provesti u Beogradu, sa majkom i sestrom, a onda i u drugim mestima, kao obveznik Nacionalne službe rada, te na prinudnom radu u borskim rudnicima. Od jeseni 1944. do oslobođenja zemlje 1945. ratovao je kao vazdušni strelac na bombarderu u sklopu Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, za šta je odlikovan Ordenom za hrabrost.

Posle rata se, zahvaljujući znanju četiri jezika (nemačkog, francuskog, engleskog i ruskog), zapošljava u Tanjugu, u Spoljnopolitičkoj službi – za Bliski, Srednji i Daleki istok. Na poslu rediguje i sažima vesti i izveštaje, ponešto i prevodi sa hel-traka i telegrafskih zapisa, a ubrzo počinje da piše i članke, koje objavljuje u tada upravo pokrenutom časopisu „Trideset dana”, čiji je urednik bio Dušan Timotijević. Tada se ponovo vraća i pisanju proze. U Tanjugu radi uz Stanislava Vinavera i Desimira Blagojevića, koji ga ohrabruju da se bavi pisanjem.

Iako je studirao na Filozofskom, Filološkom i Pravnom fakultetu (istoriju umetnosti, jezike i prava), diplomirao je na Visokoj novinarskoj i diplomatskoj školi, što je bilo sasvim u skladu sa profesionalnim opredeljenjem za posao novinara. Najpre je u Tanjugu i Jugopresu radio kao urednik za nauku, kulturu i umetnost, a od 1970. i na Televiziji Beograd kao prvi urednik Naučnog programa. Godinama je uređivao izdanja iz oblasti svetske književnosti u Izdavačkom preduzeću „Rad”, bio je angažovan i kao dramaturg u Beogradskom dramskom pozorištu, a u dužem periodu – i kao član uredništva u časopisima „Savremenik” i „Književnost”, i u uređivačkom odboru Srpske književne zadruge (biblioteke „Poučnik”). Vodio je beogradsku redakciju jugoslovenskog magazina „Encyclopedia Moderna”, i bio sekretar (1966–1968) i predsednik Srpskog PEN Centra (1980–1982). Više od jedne decenije bio je član stručnog odnosno izdavačkog saveta časopisa za popularizaciju nauke „Galaksija” (od drugog broja, 1972). Za ovaj časopis je prevodio naučnopopularne članke sa nekoliko jezika i pisao tekstove iz više naučnih oblasti i disciplina: lingvistike, biologije, genetike, psihotronike, futurologije. Bio je sekretar Pagvaške grupe Srbije, nacionalnog ogranka pokreta za mir koji su 1957. osnovali Albert Ajnštajn i Bertrand Rasel.

Za više od pola veka spisateljskog stvaranja objavio je četiri zbirke pripovedaka „Osedlati mećavu” (1958), „Miris promašaja” (1983), „Osmeh iz crne kutije” (1993) i „Načelo neizvesnosti” (2003, izbor Vase Pavkovića dopunjen, pored ostalog, pričom „Opšte mesto”, koja se tu premijerno pojavila) i osam romana – „Druga polovina neba” (1963), „Pustolovina po meri” (1969), „Telohranitelj” (1971), „Levi dlan, desni dlan” (1981), „Zebnja na rasklapanje” (1987), „Džepna kob” (1996), „Lavovski deo ničega” (2002) i „Oda manjem zlu” (2011). Posebno mesto pripada monografskoj knjizi „Voja Čolanović” (2012). Osim toga treba pomenuti i dela „Legende o starim japanskim junacima” (1967) i „Prekrajanje živog: genetičko inženjerstvo – dostignuća, predviđanja, opasnosti” (1998). Dnevnički zapisi od 1941. do 1945. godine objavljeni su posthumno u dvema knjigama: „Šapat ispod obešenih : iz mojih dnevnika za nemačke okupacije” (2019), koju je Voja Čolanović sam pripremio za štampu, i „O opstanku i bivstvu : dnevnički zapisi 1942–1945” (2022), koja je priređena uz saglasnost porodice.

Sa engleskog jezika je preveo više naslova: Foknerov „Rekvijem za iskušenicu” (1960), „Kapa” Rjunosukea Akutagave (1961), „Dugo putovanje u noć” Judžina Oʼ Nila (1964), „Umetnost kroz vekove” Helen Gardner (sa Vojinom Stojićem, 1967), „Devojka Italijanka” Ajris Merdok (1968), „Crno je moja omiljena boja” Malamuda (1969), „Savremeni junak” Luisa Bromfilda (1976), „M. A. S. H.” Ričarda Hukera (1973), kao i dela „Drugi svetski rat. Tom 2, Njihov najlepši trenutak” Vinstona S. Čerčila (sa Kaliopom Nikolajević, 1966), „Život i delo Sigmunda Frojda” (knj. 1 i 2) Ernesta Džonsa (1985) i „Istorija religija Istoka i Zapada” Trevora Linga (2003). Sem članaka za „Galaksiju”, V. Čolanović je sa francuskog i engleskog jezika prevodio i postprodukcijske scenarije TV serija iz književnosti i likovnih umetnosti.

Voja Čolanović nije učestvovao u polemikama ni između „realista” i „modernista”, niti se kasnije povodio za književnim strujama, ostajući usamljen između predstavnika tzv. „proze novog stila” („stvarnosne proze”) i „postmodernista”. Prevodio je i čitao, u najvećoj meri, dela iz anglosaksonske književnosti, i šezdesetih i sedamdesetih godina pisao eseje o onim američkim piscima koji još kod nas nisu bili ni prevedeni, a koje će kasnija kritika tumačiti kao preteče postmodernizma ili kao postmoderniste. Dragoceni su eseji o Fokneru i piscima koji će tek deceniju docnije i kod nas biti tumačeni kao postmodernisti (među njima su Tomas Pinčon, Džon Bart i dr.), ali ti tekstovi do danas nisu sabrani u posebnoj knjizi. Boravio je 1965. u Salcburgu na Seminaru američkih studija Ihaba Hasana, jednog od prvih teoretičara postmodernizma, sa kojim je postao prijatelj, i po čijem pozivu je krajem 1968. godine u Americi držao predavanja o jugoslovenskoj literaturi. Međutim, nije sebe smatrao postmodernistom, niti je, prirodno, verovao u relevantnost bilo kog oblika svrstavanja.

Za stvaralački rad Voja Čolanović je dobio nekoliko značajnih priznanja: „Benito Huarez” (za roman „Druga polovina neba”), Ninovu nagradu (za roman „Zebnja na rasklapanje”), Andrićevu nagradu (za pripovetku „Prirodan odgovor”) i nagrade „Stevan Sremac”, „Bora Stanković” i „Danko Popović” (za roman „Oda manjem zlu”). Za scenario TV filma „Umesto kristalne kugle”, Čolanović je 1975. nagrađen bronzanom Prix Futura na itoimenom bijenalu futurološkog TV filma u Zapadnom Berlinu, a za „Vinču, metropolu iskoni”, 1990 – Srebrnom plaketom „Nikola Tesla” na XVI međunarodnom festivalu naučno-tehničkog filma u Beogradu.

Preminuo je 14. oktobra 2014. godine u Beogradu, u 92. godini.

Podelite sa prijateljima:
Share