Stefan Tićmi (Mitić) srpski pisac, rođen je 1992. godine u Leskovcu. Diplomirao je na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu, a široj javnosti poznat je kao nagrađivan pisac za decu. Objavio je knjige: U’vatile me lutke, Ja sam Akiko, Kaput od mahovine, Guguto memeto. Po motivima njegovih knjiga nastale su pozorišne predstave, a nekad je bilo i obrnuto, prvo bi napisao scenario koji je kasnije postao roman.
Na poziv Kulturnog centra Beograda, troje stvaralaca književnih dela za decu – Dejan Aleksić, Vladimir Vukomanović Rastegorac i Vi, objavili ste knjigu Prašina, balegar i Kristina. Povod je bio obeležavanje 100 godina od Kafkine smrti.
Priče po Kafkinim pričama objavljene su u ediciji Kulturnog centra Beograda „Sam(a) svoj pokret”. Imali su nekoliko manifestacija, bio je baš bogat program i u okviru toga su se nekako osmelili, čitava Evropa obeležila je tu godišnjicu Kafkine smrti, međutim mislim da je ovo izuzetak i stvarno je lep projekat. Mogli smo da izaberemo jednu Kafkinu priču i da je odetinjimo. Nas trojica odabrali smo po jednu Kafkinu priču i onda smo ih odetinjili, napisali priče za decu. To je nešto najsvežije i bila je nedavno promocija u Kulturnom centru Beograda.
Aktuelno je i Vaše prozno delo Guguto memeto u podnaslovu stoji da je to bajkolika priča u Selu na rubu razuma, po kojem je snimljen istoimeni film, a i ona je nagrađena priznanjem „Maleni cvet” za najbolju knjigu za decu i mlade u 2023. godini. Prvo je bio scenario. Kako je došlo do toga da to bude prozna knjiga?
Mislim da se prvom knjigom Ja sam Akiko se to već nazire, u smislu da je kod mene sve nešto kontra i okrenuto naglavačke, tako da je prvo nastao scenario, a onda mi je malo više vremena trebalo da to uobličim da bude roman. Za tu knjigu je interesantno da možda, sad, prvi put ima neku čvrstu konstrukciju, za razliku možda od prethodne dve, ako je to uopšte bitno. Možda je samo bitna neka smelost i hrabrost da se suočim sa tom temom, to je tema smrti kojom smo svi mi neminovno okruženi, a deca takođe. Pokušao sam na pitom i poetski način da je obradim mislim da sam uspeo.
- Anđelka Ružić: Deca će ići dalje onako kako ih mi usmerimo
- Simeon Marinković: Izvor kreativnosti su ljubav prema zemlji i deci
Tema smrti oduvek je prisutna u književnosti za decu, poslednjih nekoliko godina kod nas je česta, spomenimo i Aleksandru Jovanović koja je za roman sa tom temom takođe dobila nagradu. Sve manje je tabu tema. Vi se ovde sa temom smrti na svoj originalan način igrate. Da li tako pokušavamo da decu malo učimo empatiji?
Mislim da smo, globalno gledano nekako svi, deca, a i mi odrasli, da kažemo, mnogo otvoreniji ka svim temama, da ne postoje više tabu teme. Za razliku od prethodna dva romana, ovde su deca kolektivni lik, nekako glavni junaci Akiko i Najdan zauzimaju značajan prostor i emocionalni i ovako, kroz priču, ali u tom momentu, deca su kolektivni lik i oni su zajedno nekako zločesti, čak se suočavaju, kao i odrasli, u romanu, sa krivicom.
Krivica je, može se reći, jedna od Vaših tema. Koliko je bitno naučiti decu kako da se prevaziđe krivica ili barem kako možemo da živimo sa krivicom?
Jeste, zato što je, kao što ste rekli, Aleksandra koja je u Vranju i ja koji sam odrastao u Leskovcu, naše detinjstvo obeležilo jedan period. Samo smo nekako potisnuli sve te događaje iz detinjstva, međutim oni vremenom imaju neku vrstu, ne amortizacije, nego krčkanja i smutija i sad su došli na red da se, nekako, ožive.
Kritičari kažu da Vaša poetika ima svetlonosnu funkciju. Dodala bih da čitaoci kroz Vaša dela doživaljavaju katarzu, uočavaju načine kako iz tame izaći na svetlo i spoznati sebe.
Svetlo, pa luč – podsetili ste me da kažem, da se i moja majka zove Svetlana. Mi izlazimo kroz mrak na svetlo. Ne libim se da se upustim u proces obrađivanja tema koje su stvarno ozbiljne, na taj neki poetski način koji je pitak i i detinji, tako da mislim da je to neka vrsta mog, da kažem, ćoška i kutka u književnosti, gde se trenutno najprijatnije osećam. Videćemo za dalje kuda će to da ide.
Vi ste iz Leskovca i jedan od primera da se može biti priznat i poznat pisac, a da se ne živi u Beogradu. Mada, sada radite u biblioteci u našem glavnom gradu. Kakva je misija biblioteka i knjige u digitalnom okruženju dece?
Pitanje decentralizacije mene stalno opseda. Još ranije, pogotovu sad, cenim sva mala mesta, i sam sam iz Leskovca, trudim se da što više, koliko mi mogućnosti dozvoljavaju, posetim biblioteke i da se družim sa decom. Što je do mene, ja sam tu da se trudim da stignem svuda. Sada sam skoro 24 sata dnevno u biblioteci, kad nisam na poslu u Biblioteci Grada Beograda, onda sam, gost. Osim ljubavi prema čitanju mnogo je važno razviti kod dece neku vrstu znatiželje i traganja. Okruženi smo hiljadama knjiga, međutim nisu samo knjige podsticaj, nego i ljubav prema pozorištu, ka literaturi i ka referencama ili ka modernom izrazu, da kažem kao rils (reals) ili algoritam, koji stalno prati šta lajkujemo, pa se onda pojavljuju slični sadržaji. Kad se to preseli u biblioteku, to je super, barem za mene. Recimo, trenutno čitam Itala Kalvina, svidela mi se jedna knjiga, pa onda u biblioteci iskopam njegovu knjigu koja nije bila toliko čitana, aktuelna. To je možda i najbitnije to istraživanje. Postoji zainteresovanost i mislim da knjiga nikad kao medij neće da zgasne, a pojava novih medija može samo još bolje da doprinese širenju književnosti, bilo da je u pitanju podkast, audio knjiga, neka vrsta filma, to su sve nekako bonusi.
Vaša dela su dosta vezana za pozorište. Po motivima knjige Ja sam Akiko postavljena je monodrama kod nas, dešava se nešto slično i u regionu. Napisali ste scenario koji ste posle pretočili u prozu i objavili je kao Guguto memeto. Pojasnite tu vezu između scenarija i romana u Vašem stvaralaštvu.
U monodrami Ja sam Akiko, u režiji je Milje Mazarak, ugra Sofija Mijatović. U pripremi su i nove adaptacije, kako pozorišne, tako i za animirani film. U Zagrebu se, takođe, radi ta predstava i otvoriće sezonu u pozorištu Žar ptica. Deca koja gledaju tu predstavu će onda mnogo lakše i lepše doći do toga da posle pročitaju i knjigu. Videćemo za dalje, u kontaktu sam i sa rediteljem i scenaristom Markom Đorđevićem. Kad se pojavila Ja sam Akiko kritika je bila pozitivna, međutim postoji i ona druga, u smislu da tu ne postoji jaka i čvrsta struktura priče. Postepeno sam pokušavao da dođem do knjige. U stvari sve je u tom poetskom izrazu: mislim da se do knjige ne dolazi odjednom, nego se to krčka i krčka, tek na kraju nekako, dođe do smislene celine.
Vaša knjiga Ja sam Akiko nagrađena je plaketom „Dječja knjiga godine” na Međunarodnom festivalu Trg od knjige u Herceg Novom, nagradom „Politkinog zabavnika” za najbolju dečju knjigu namenjenu mladima u 2018. godini. Ta knjiga ima bogat život.
Baš je nekako bogat život te knjige, stvarno sam zadovoljan. U Zagrebu, pa i u Skoplju se takođe igra duodrama, već duže vremena se i u Pančevu, i u Beogradu igra Ja sam Akiko, to je stvarno nešto fenomenalno, mislim da je to samo plus. Uskoro bi trebalo da izađe animirani film, radi se već pet godina, tako da ako ta ljuska Balkana polako puca, mislim da bi mogli kroz taj animirani film, malo i na svetskom nivou da dopremo do ljudi. Video sam poslednju verziju pre postprodukcije i stvarno je super.
Za Vašu poetiku bitna je igra rečima, od Vašeg prezimena Mitić koje ste promovisali kao Tićmi, do junjakinje Akiko čije ime može da rastavi na slogove kao igra glasovima.
Akiko je, inače, japansko ime, može da bude i prezime, prema nekoj statistici to je najčešće ime kod njih. Uglavnom je žensko, iako može da bude i muško ime. Može se razdvojiti na dve reči „aki“ što znači „čisto, kristalno, svetlo“, i „ko“ što znači „dete“. No, samoj reči mogla bi se pripisati i još neka značenja: aktivna, vesela, stvaralačka, temperamentna i slično. To je roman o devojčici koja ne voli granice, pa nema ni granica u govoru.
- Vesna Knežević: Puni smo predrasuda koje treba skidati, sloj po sloj
- Jovica Tišma: Reči su početak priče i početak moje igre
Dobili ste niz nagrada. Knjige Ja sam Akiko i Kaput od mahovine uvršetene su među 200 najboljih dečjih knjiga na svetu u izboru časopisa White Raven Međunarodne omladinske biblioteke u Minhenu.Guguto memeto dobila je nagradu Grada Niša za književnost za decu i mlade Maleni cvet za najbolju knjigu u 2023. godini. Kakav je Vaš stav prema nagradama?
Nagrade su neka vrsta potvrde za to što si mozgao i bdeo nad papirom toliko dugo, da to stvarno nekako ima smisla. Mogu da sednem i da, što bi se reklo, štancam knjige, ali mislim da to nije moj stil. Nekako baš volim da knjige budu mnogo slojevite i duboke i da je potrebno da se više puta čitaju, recimo moja prijateljica Ljiljana 14 puta je pročitala knjigu što je stvarno nešto. Mislim da je to glavna čar mog pisanja.
Nakon afirmisanih proznih ostvarenja nastaje Guguto memeto, bajkolika priča u Selu na rubu razuma, po kojoj je snimljen istoimeni film. Počinje kiša, priča se nazire, kažete u romanu, tek u mraku, kad padne kiša igramo se, kad padne mrak tražimo svetlo. Da li nas knjige čine boljim ljudima?
Ima tema koje su crne, ali uvek postoji taj maleni fenjer kroz koji plamti svetlost i ta neka vrsta pitome nade. Čitanje je samo jedno od mogućih sredstava nadogradnje sebe, da tako kažem, da bismo bili bolji, da bismo bolje spoznali svet. Kad sam bio mali uzeo sam da pišem da bih nekako raščivijao svet. Trenutno deca očekuju da je sve instant, da pročitaju knjigu i da sve to odmah deluje, u stvari čitanje je proces čije beneficije dolaze tek kasnije.
Razgovarala: Slađana Milenković
