Stefan Markovski je priču Ipak smo svetlost objavio u knjizi Smrt doleće nasmejana u izdanju IK Bran iz Struge. Ova knjiga Stefana Markovskog nagrađena je makedonskom nagradom za prozu Krste Čačanski i hrvatskom književnom nagradom Književno pero iz Rijeke.
Priču je na srpski prevela Vera Markovska.
Ostani kod kuće i čitaj!
Sudnica je ispunjena do poslednjeg mesta. Besprekorna tišina.
Optuženi ustaje i dostojanstveno se obraća sudu:
„Jasno i glasno Vas uveravam, već trideset i šesti put: nisam kriv. Ono što sam napisao za tužioca, za gradonačelnika, nije pretnja po njegov život! Naprotiv, radi se isključivo o metafori…“
„Prigovor! Optuženi ponovo karikira raspravu nekakvim nedoličnim frazama, šegačenjem, sve sa ciljem da minimizira odgovornost za pretnje po život upućene tužiocu. Naravno, nesmemo zaboraviti fakt da je ponovo povređen Zakon Svetlosti insolviranjem bilo kakve višesmislenosti“.
„Prigovor se prihvata.“
Ustaje advokat optuženog.
„Gospodine Sudijo, ne nameravam da još sto puta, poštovanom sudu, objašnjavam da je moj klijent, po profesiji pesnik, raspolaže slobodom izražavanja i upotrebljava, za nas nekonvencionalne rečenične konstrukcije za iskazivanje sasvim nekih trećih želja ili namera, pri tome njegovo stvaralaštvo može da se protumači na najrazličitiji način. Nekad čak i protivrečno Zakonu Svetlosti“.
Tišina. Bezizražajna lica.
Sudija ima čudan tik da češe nos, a češe ga kržno krećući ustima.
Sve oči su uperene u optuženog.
Advokat tužioca podiže ruku za reč.
„Poštovani sude, moj klijent, poštovani gospodin gradonačelnik Temeljko Vezević pretrpeo je više od ozbiljnih psihičkih povreda kao rezultat pesnikovog fraziranja, metafora ili kako god da se to nazove. Preživeo je duševnu krizu. Da, duševnu krizu, poštovani dame i gospodo, koja dotiče sve nas, građane Veličanstvengrada.
Pogledajte samo pogled poštovanog gospodina Gradonačelnika! Nije nimalo isti.
On više nikada neće moći da se kandiduje za gradonačelničku funkciju zato što Partija Svetlosti iz očiglednih razloga nikada više neće da prihvati njegovu eventualnu kandidaturu.
Umesto nekadašnjeg životnog žubora, u očima mu se nazire melanholična teškoća njegovog bitisanja. Celokupna realnost, za njega, je odjedanput sasvim drugačija. Počinje da živi u svetu beskrajno lošijem od odnog koga nam je stvorio, tako izuzetno Svetlim, srećnim i čarobnim… Uh!
Svet koi pak stvara pesnik je toliko različitiji od stvarnog, istinskog. Od naše Svetlosti koja smo mi sami!
Njegov svet je laž i mentalna manipulacija stvorena iskrivljenim shvatanjem. Uostalom, kao što je i sam jednom naglasio – on i nestvara zahvaljujći svom razumu, koga nema! Mrak ovoga sveta je komplementaran duševnom mraku onoga ko ga je stvorio, mrak karakterističan ljudskim dušama koje uopšgte pišu.“
Pročitajte i: Roman DOJILJA – Hrabrost ženske puti
Advokat tužioca seda.
Sudija lupka.
„Molim optuženog da se izjasni da li ima nešto da doda pre objavljivanja presude? Da spomenutog još jednom potsetim da ukoliko priѕna krivicu i odrekne se inkriminisanih navoda, kazna će biti drastičnu ublažena i svedena jedino na javno spaljivanje ljegovog stvaralaštva i oduzimanja datih mu nagrada, počasti i akademske titule.“
Optuženi vrti glavom levo desno.
„U tom slučaju izričem sledeću Presudu: U smislu jasno i nedvosmisleno propisanih zakona Veličanstvengrada koji zabranjuju svakakvu dvosmislenost i neugodnu komparaciju, optuženi se kaznjava zatvaranje u mraku u ukupnom vremetrajanju od 6 vekova.
U dopuni, zbog prokletstva Mraka, broj 6 kao dijabolični simbol optuženom će biti utisnut na čelu.
Pozivam stražare da sprovedu pravdu.
Optuženom stavljaju lisice na ruke i odvode ga.
Na izlasku okreće glavu:
„Ipak smo Svetlost!“
