Osvrt Irine Subotić na izložbu “Ruska avangarda u Beogradu” koju možete pogledati u Muzeju istorije Jugoslavije do kraja februara:
Veliki je događaj da jedna izložba ruske avangardne umetnosti gostuje u Beogradu posle mnogo decenija. O tome svedoči i mnogobrojna publika koja s vidnim interesovanjem obilazi Staro zdanje Muzeja istorije Jugoslavije. Uključena su dela poznatih umetnika ali nikad viđenih radova, kao i dela stvaralaca koje istorija umetnosti malo poznaje, što bi se moglo smatrati posebno interesantnom činjenicom jer se tako ukazuje na široku kulturnu scenu koju je obuhvatala ruska avangarda, na mogućnost daljih istraživanja, otkrića i novih zaključaka. Istina, ima i radova koji se teško uklapaju u kategoriju avangarde.
Uz pet ruskih institucija iz Jaroslavlja, Ivanovskog muzeja i Caricina, i beogradski Narodni muzej je priključio izložbi jedanaest dela iz svojih kolekcija: pored reprezentativne skulpto-slike Dve žene i dve grafike Aleksandra Arhipenka, tu su tri rada Vasilija Kandinskog, četiri rada Lazara El Lisickog (od čega dva izuzetno značajna, jedinstvena dela u kombinovanoj tehnici i dve grafike iz serije njegovog kultnog PROUN-a), kao i jedna retka apstraktna Kompozicija Ljubov Kozincove, supruge Ilje Erenburga, poznatog sovjetskog književnika i publiciste.
U jednoj vitrini je izloženo i nekoliko brojeva časopisa Zenit ali posetilac ne može da ustanovi razloge zbog kojih su se oni našli na ovoj izložbi. Propuštena je prilika da se istaknu vrlo plodotvorne veze koje je dvadesetih godina prošlog veka uspostavio Ljubomir Micić, osnivač časopisa Zenit i zenitizma, sa ruskim umetnicima, pre svega u Berlinu i to sa pomenutim Erenburgom i El Lisickim, koji su uredili upravo onaj izloženi broj Zenita (br. 17/18 1922) – posebnu Rusku svesku gotovo u celini posvećenu ruskoj avangardi – likovnoj umetnosti, filmu, pozorištu, poeziji, muzici. El Lisicki je i autor naslovne stranice tog broja Zenita. U njemu su objavljeni, između ostalog, „Zakoni nove umetnosti” Kazimira Maljeviča sa reprodukcijama njegovog suprematizma, dela El Lisickog, Rodčenka, Tatlina, pozorišna inscenacija Mejerholjda i dr. Nije poznato da je ijedan drugi časopis u svetu posvetio ruskoj avangardi takvu pažnju i razumevanje već početkom dvadesetih godina kako je to učinio Zenit Ljubomira Micića.
Na beogradskoj izložbi se mogla naći i bogata dokumentacija sačuvana u Micićevoj zaostavštini koja se čuva u beogradskom Narodnom muzeju a koja svedoči o vezama naših i ruskih avangardnih umetnika. Tako su posetioci ostali uskraćeni da vide pisma Kandinskog i El Lisickog uredniku Zenita, knjigu Vladimira Majakovskog „Dlja golosa” koju je na sasvim nov način „konstruisao“ El Lisicki i posvetio Miciću, Zenit br. 11 iz 1922. godine, gde je na naslovnoj strani, prvi put van Rusije, reprodukovan Tatlinov nacrt za Spomenik Trećoj internacionali, Arhipenkovu monografiju koju je, pod nazivom „Nova plastika”, objavio Micić u izdanju Zenita, fotografiju Marka i Bele Šagal sa posvetom Zenitu, umetnička dela kao što su bahtinovski Šagalov „Autoportret s grimasom”, pisma i dva crteža Luisa Lozovika, od kojih je amblematična Ruska crkva, dve slike i prepisku Serža Šaršuna, nacrte za žensku odeću Sonje Terk Delone… Sve to postoji u Narodnom muzeju, ali ne i na izložbi. Možda nije bilo dovoljno prostora?
A dva rada umetnice ruskog porekla Jelene Gringove (u evropskoj umetnosti poznate kao Helen Grinhof), takođe iz Micićeve zbirke u Narodnom muzeju, sada su izložena u prestižnom umetničkom centru Širn u Frankfurtu na izložbi posvećenoj ženama iz kruga časopisa DerŠturm. Za razliku od Frankfurta, gde su dva cela zida posvećena umetnicama Helen Grinhof i Vjeri Biler, časopisu Zenit i Miciću, na beogradskoj izložbi se navodi samo Narodni muzej kao sadašnji vlasnik, bez spomena da je reč o deset radova iz zaostavštine Ljubomira Micića.
Stvarajući Zenitovu zbirku početkom dvadesetih godina Micić je verovao u novu, avangardnu umetnost, u njenu vrednost i misiju, pa je i u najtežim životnim uslovima uspeo da je sačuva u celini. Posle njegove smrti, zbirka je pripala Narodnom muzeju jer nisu nađeni naslednici. Jedini način da se iskaže elementarno poštovanje prema bivšem vlasniku, ili da mu se izrazi zahvalnost za požrtvovano čuvanje svih ovih važnih umetničkih dela, bilo bi barem navođenje (i) njegovog imena.
Kultura sećanja nas obavezuje da pamtimo nekadašnje darodavce čime negujemo i buduće legatore. A upravo na njihovim vrednostima, znanju i posvećenosti počiva veliki broj muzejskih kolekcija i kod nas i u svetu.
