U izdanju zrenjaninske izdavačke kuće Agora objavljena je knjiga Radovana Popovića Srpska epistolarna antologija 20. veka.
Na više od 560 strana u knjizi Srpska epistolarna antologija 20. veka data su pisma osamdesetak srpskih pisaca i stvaralaca među kojima su Stanislav Vinaver, Vladimir Dedijer, Vladan Desnica, Radoje Domanović, Jovan Dučić, Erih Koš, Desanka Maksimović, Milorad Pavić, Borislav Pekić, Rastko Petrović, Aleksandar Tišma, Pavle Ugrinov…
Crnjanski i Andrić na kantaru koji ne meri zavist
U uvodnoj napomeni zabeleženo je i da pisma srpskih pisaca 20. veka otkrivaju dragocene podatke o ljudima ali i o društvenim zbivanjima, datom vremenu i da je ova knjiga svojevrstan epistolarni roman u fragmentima, od početka do kraja veka koji su sazdali pisci različitih estetskih i etičkih opredeljenja, ali često sasvim iskreno, bez ostatka, a na kraju uvodne napomene Radovan Popović beleži i:
“Moderna tehnologija (telefon, internet) uništila je pismo kao sredstvo komunikacije među ljudima, pa i piscima. Tako se gube dragoceni tragovi upšte o životu.“
Anica Savić Rebac i Milan Kašanin
Svoje pismo Milanu Kašaninu, pisano 15. Februara 1920, Anica savić Rebac počinje napomenom da ga piše usred posla na disertaciji koji joj ide sporo i teško, jer je predmet nov, a literature skoro nema. I dalje veli:
Tema je gramatička psihologija u Šekspira. Jednu kartu sam vam pisala iz Beograda; pri povratku sam zatekla vaše pismo i karte. Lepo je što hoćete da mi pomognete da zagledam u daleke lepote. Ja sada imam manje želje za putovanjem no inače, jedno zdog pomenutog posla, drugo zbog komplikovanog duševnog stanja u kome se nalazim. Ja sam slutila da će u meni jednom doći do konflikta između umetnosti i života, i sada je nastalo to vreme krize. Moja umetnost je bila “načinjena iz materije snova”, i živela je jedino u atmosferi sna. Hoće li ona moći da preživi rušenje čitavog jednog sveta, hoće li moći da živi u atmosferi života? Ovo je moj problem i borba na život i smrt. Ja je snosim po običaju dosta mirno, ali ne patim manje radi toga. Zbirku nikako ne mislim izdavati pre nego rešim ovaj kardinalni problem svoje duše. Hteli biste čuti moj sud o Crnjanskom. U kratko, to je jedan koji bi mogao da bude Arijel, kad ne bi tako često hteo da bude Kaliban. No arijelski elemenat će, nadajmo se, prevladati. Inače je to talenat koji nas može veseliti što ga imamo. On ima lepih pesama, još lepših pojedinih stihova i ritmova. Dakle, ima instinkta za harmoniju, samo još nema volje za nju. G. Pandurović hoće da ubije svoju reputaciju pesnika svojim kritikama; pisao je užasno suhoparnu kritiku na Crnjanskog i Krležu, bez i truni razumevanja za njih, i bez osećanja da oni imaju materijala za velike pesnike. Mnogi naši pesnici postaju vrlo slabi kad teoretiziraju. Sada se otvara u B. Dobrovićeva izložba. Taj čovek je od vrlo zanimljivih, i jasan mi je kao umetnik, ali još ne kao slikar, jasan po onome što hoće, još ne po onome što daje. U onome što hoće ima mnogo snage i određenosti. O mojoj poeziji ima zlo mišljenje.
Pišete mi o ruskom baletu; ja sam ga gledala u Beču, 1912 g., nažalost bez Pavlove. Naročito mi se dopao Nižinski. Pišite mi o svome sukcesivnom doživljavanju Pariza; vrlo me zanima; to je jedan život koji mi je postao skoro fabuloza, kao ceo zapad, tako je davno da sam bila u njemu; čak je dosta davno i da sam mnogo želela biti u njemu.
Srdačno vas pozdravlja Anica Savić
Izvor: Blic.rs