Prva prozna zbirka mlade pesnikinje Ane Marije Grbić sa priličnom sigurnošću nagoveštava da bi Bulatović, ali i omiljeni pisac same autorke, Vladan Matijević, mogli dobiti naslednicu. Svaka od pripovedaka sabranih u knjizi „Srneća leđa“ (Geopoetika, 2021) ima isti efekat: udara pravo u želudac, što kraća, tim silovitija. No, tako mora kad su u pitanju isečci iz skrovitog, a „najmanje inspirativnog“ unutrašnjeg sveta obično previđanih predstavnika nama najbližeg okruženja. To su minuciozno, bez dlake na jeziku ili psihološke barijere, pronicljivom oštrinom sagledani čitavi životi – i smrti. Data (ne)postojanja ka kulminaciji vlastitih apsurda i ponora usmerava narator u ulozi svevidećeg božanstva, služeći se upravo pesnički pažljivo odmerenim izražajnim sredstvima. I kao što srneća leđa, mada ime zvuči prilično „mesožderski“, zapravo predstavljaju relativno luksuzan kolač, ni među koricama ove knjige ne nalaze se slatkaste, u bilo kom smislu ublažene slike ili jednim potezom odvijajući zapleti.
Bolno realistične minijature raspodeljene su na šest ciklusa, a svaki naizgled groteskni ili apsurdni primer zapravo je tek dokumentaristički veran prenos svega što se prećutkuje, bilo to iz nevoljnosti ili nesposobnosti da se izrazimo. Celine su unutar sebe povezane prostornim ili situacionim kontekstom. „Ptice beže iz predgrađa“ predstavlja niz „zapisa iz provincije“ (katkad i njenog podzemlja), dok „Na usta“ (anti)junake smešta među hodnike bolničkih ustanova. Naslovni ciklus „Srneća leđa“ koncentriše se oko motiva (dojave o) smrti, „Crtice iz minibusa“,kao što se da naslutiti, beleže primere putnika u nepoznato, a „Skorosmrtnica“ (kakva kovanica za rakiju sumnjivog dejstva!) progovara sa uličnih i uopšte spoljnih, tuđih posmatračkih pozicija. Naposletku, „Vatrometi“ se bave posledicama ratnih dešavanja 1999. godine, prisutnim u vidu različitih trauma.
Sa zadivljujućom, namerno nepotpuno kamufliranom empatijom, pripovedna instanca zadire u srca, misli, potajne želje i „ograničene“ prohteve tako raznovrsnih pojedinaca. Brzo i direktno, a ipak jedinstveno rečito i precizno, izlaže niz propuštenih prilika, neostvarenih nada, paničnih strahova, tvrdoglavih zavisnosti, čežnjivih pogleda i opsesivnih potreba. Bili to ocvala kasirka, penzioner koji se okrenuo slikarstvu, bugarski taksista što vapi za sagovornikom, univerzitetska asistentkinja ili grupa srednjoškolaca pobeglih sa časa; zvali se oni (takođe veoma živopisno i odabranoj sredini uverljivo) Jagoda Velikić, Mirjana Guzina, Marta Savatić ili Vasilije Ravčić, Milivoje Živanović i Danilo Gratnik, njihove duše su izvrnute poput rukavica, do gnušajućeg prepoznavanja makar ponečeg, možda ne direktno našeg, ali provokativno poznatog, u datim portretima.
Recimo, Vida sa „lila karminom što smrdi na ustajalost” izuzetno je verodostojan primer prosečnog glasača, a Jasmina doktorke koja se već dve decenije goji od mita dobijanog u obliku čokolade. Marija Jeftić stravično postepeno umire od raka stomaka, a Bilja se prostituiše za majčin zimski ogrev. Upečatljiva je i priča o studentkinji sa Kosova, Marini, koju put vodi od sitnovaroškog ponosa zbog uspeha u prestonici, do predmanastirskog pomračenja uma. Ukoliko vam se učini da je u ovom slučaju prevladao kakav stereotip, osvrnite se još jednom oko sebe.
Pa, ipak, uprkos olovnoj težini koju nosi, postoji u toj prozi mnogo tmurne elegancije, originalnih i vešto sročenih zapažanja, metafora, upečatljivih scena. Neke od njih su: junakinjine noge toliko duge da im „senka udara u zgrade“, magla što se „prevlači kao svinjska mast“, život rezignirano upoređen sa „kofom govana“, „busenasti brkovi“, studenti – „glavice kupusa“ koje slušaju predavanje dok „četiri sloja decembarskog neba probijaju teške prozore Filološkog fakulteta“, varoški mrak koji pada „rano i upadljivo kao devica u osnovnoj školi.“
Autorka pokazuje beskrajno razumevanje za svoje, većinom apsolutno nedopadljive i na razne načine etički defektne junake. Pušta da pred nama zaplove njihovi izgubljeni snovi, raskrinkava lažni smisao, izlaže (u zavisnosti od tačke gledišta) banalno-grandiozne dileme: od roditeljskog žrtvovanja, psihološkog fenomena „kiselog grožđa“, do ostalih malih-velikih tema.
Žudnju tinejdžera zaraženog mononukleozom, dok u čekaonici Klinike za infektivne i tropske bolesti odmerava „sponzorušu” koju je nešto čudno ujelo tokom posete Havajima; inverziranu majčinsku brigu, zapravo teret na plećima bezimene mlade nastavnice srpskog; bekstvo Milice Katić, ljubiteljke poslastice iz imena zbirke, od loših vesti ka identično crnoj sudbini; sve to priče predočavaju čvrsto obmotane svrsishodnim naturalizmom. Uglavnom primetno lišen očekivanog podsmeha prezira, ton im je znatno češće sažaljivo-empatičan, usled čega osmesi kasirke Jagode sadrže više smisla od celokupnog životnog „uspeha“ njene prve ljubavi, „skoro fakultetski obrazovanog, (…) poludiplomiranog ekonomiste“.
Nailazi se tu još na gastarbajterski „bluz“, lutajuće, neizrečene i neuzvraćene naklonosti koje se, uskraćene za odgovor, odbijaju jedne od drugih, pa zatim kruže prostorom. Neke od njih su fatalne i svoje nosioce neminovno odvlače u ponor, druge se po prirodi stvari naposletku preobraze u drugi oblik trpeljivog trajanja. Katkad dolazi do njihovog dramatičnog, naglog sudara, što je briljantno izvedeno opisom žene koja, instinktivno nastojeći da izbegne samu pomisao na tragično saznanje, munjevito i mesečarski proleće kroz vlastite hedonističke uspomene, samo da bi joj ih presekao asfalt Karaburme:
„Dok trči, ona oseća kako prolazi pored tornja u Pizi i pomalo se krivi i sama ka zemlji, zatim pređe na tvrdi kamen Kineskog zida, odbaci se rukom o njega i još brže protrči pored prodavca ulične hrane na Sodremalmu. Nosić joj se napuni mirisima peciva, parfema, zavijenih poštanskih paketa. Petrovićeva žena trči pored Tajms skvera i pomalo žmirka od napadnih svetala Vegasa, strese se od kijevskih vetrova, pa nastavi dalje i, osmehujući se, nesmotreno se oklizne o šešir pantomimičara iz Milana.“
Nasuprot tome, neku vrstu voljno produžavane statičnosti sugeriše briljantni uvod u priču već spomenute mladeži, koja svesno eskivira monotoniju nastave zarad prepuštanja nešto drugačijem obliku dokoličenja. Ovaj početak neodoljivo asocira na ton „Dnevnika o Čarnojeviću“:
„Mladost, život je predvidiv. Sedeli su na klupici sa jatom golubova. Pili pivo iz oštrih limenki. Posmatrali kako se magla zavlači pod kapute uz toplu, otpornu kožu prolaznika. Šta je još ostalo?“
Slično finalno razotkrivanje, tuđim nagađanjima prethodno strogo ukalupljene samodistanciranosti, karakteriše pripovetku kojoj pripada sledeći odlomak:
„Činjenica da nema ni muža ni dece u soliteru je otvorila mnoga usta, mlađi su govorili da je lezbejka, stariji da pati zbog svoje prve ljubavi. (…) Ponekada u kasnu noć, kada njeno svetlo ostane jedino koje je upaljeno, oseti kako joj kosmos neometano lupa o prozore, pa brzo otrči u sobu i zaspi.“
Samoća je velika tema pripovedne proze pred nama – svojevoljna ili nametnuta, dosuđena izopštenost sa kojom se likovi različito nose, shodno stepenu ili odsustvu svesti o tipu uskraćenosti koji reprezentuju. Poslednja rečenica zbirke („…ni u kojoj vodi srna sme da vodu pije“) zatvara opisani asocijativni krug, odnoseći se prema prethodnoj pojavi simbola graciozne, ali ranjive životinje, kao tvrdoglavi kontrapunkt. Sve prisutne figure zasigurno žele da se goste „srnećim leđima”, ali im život mnogo češće servira „skorosmrtnicu“, pa, umesto poetično počašćeni, završavaju kao lovina crnohumorno nastrojene realnosti.
Pogledajte i: DOBA MJEDI Slobodana Šnajdera u izdanju Akademske knjige
Ana Marija Grbić vešto dekomponuje obezličenu „masu“ koju često izbegavamo da vidimo ili joj priznamo mogućnost postojanja skrivenih emocija, rastavlja je na individualne činioce, pa uklapa u veliki autoportret jednog mentaliteta, društva i vremena. Crn kakav jeste – drugačije verovatno ne može biti, svaki njegov fragment progovara jezikom i tonom koji nekima neće prijati, ali ga je ipak neophodno čuti.
Autorka: Isidora Đolović
