Izdavačka kuća Prometej nedavno je predstavila novu knjigu poezije savremenog pesnika Nenada Šaponje – Srećna voda, koja je za veoma kratko vreme po izlasku iz štampe ostvarila pozitivnu recepciju kako kod čitalačke publike, tako i u domenu književne kritike.
Pesma iz ove zbirke „Izgubljena nit retko se nalazi: čak i kada je vidimo” nagrađena je književnim priznanjem za najbolju ljubavnu pesmu na srpskom jeziku za 2024. godinu – nagradom „Lenkin prsten”.
„Poezije nema bez metafizičkog sagovornika. Bez para u svetu čistih duša. Bez slutnje toga sveta.
Zrna tuge ionako su razbacana po zemlji poezije, usred njene nemerljive lepote. A samo velika tuga može da dozove pravu radost, da pokaže da život postoji.
Ispred nas su najčešće izazovi privida, iskušenja komunikacije sa himerama, a gde smo mi, gde je naš smisao i kako prepoznati esenciju? Kako prepoznati gde duša spava? I kako je razbuditi? Makar na tren? Kako biti izvan vidljivog bića? Kako naći mesto za dušu, vlastitu, u ovom svetu? Kako prepoznati njeno stanište? Kako prepoznati smisao i trag njenog puta? Kako u isto vreme biti tamo gde i jesi i nisi? – pitam se zauvek.
A pitanja su ta igra sa smislom dok se spuštamo niz tobogan ovog života.“
Milutin Ž. Pavlov u tekstu „Lirska geometrija jasno zategnutih tetiva srpske moderne“ (Polja, nov-dec, 2024) o knjizi Srećna voda piše:
Pred nama je lirski prasak pune regeneracije tame i svetla, koloritna omama koja oscilira finim nijansama poput slika Eduarda Manea. To su vam nijanse blagih obrisa – bez raskršća, vertikale i horizontale punog prepleta. Osnovna fonema ove lirike s prologom i epilogom jeste oranž flaute i teget baršunastog baritona. Kao senka mogla bi biti apotekarska vaga vremenske filigranije u prostoru. Ima ukroćenog zatišja, nema nagline u omeru stihovanja. Pesnik je sav u prizivu Mojsija koji hodajući po vodi raspoznaje senke onih pred kojima glasom mudre zakonitosti razastire reči. I pesnikove fatamorgane su opipljive, jer sama zbilja u opasnom priviđenju nije zaludno uknjižena upitanost: A odbrana od sveta, pitanje ono,/ koliko li tebe ima još u njoj?
Nenad Šaponja (1964, Novi Sad), pesnik, esejista, književni kritičar, čiji su stihovi prepoznatljivi u savremenoj srpskoj poeziji po stilskoj perfekciji, hermetičnosti i oštrim metafizičkim uvidima. Desetak godina je bio kritičar Politike, a 2002. godine osnovao je izdavačku kuću Agora, danas jednog od najistaknutijih srpskih izdavača, sa jedinstvenim mestom u ovom polju, zahvaljujući širokim interesovanjinjma i kvalitetnom izboru. Objavio je knjige poezije, eseja i kritike, putopisa, i sastavio je nekoliko antologijskih izbora. Poezija Nenada Šaponje je prevođena i na engleski, španski, italijanski, mađarski, ruski, francuski, makedonski, slovenački, poljski, slovački, rumunski, albanski i azerbejdžanski jezik. Nagrađen je „Brankovom nagradom” za knjigu Đokonda, „Prosvetinom nagradom” za knjigu Bedeker sumnje, nagradom „Miroslav Mika Antić“ za knjigu Izgledam, dakle nisam, nagradom „Moma Dimić“ za knjigu A Brisel se da prehodati lako i nagradom „Milan Bogdanović” za književnu kritiku. Dobitnik je Novembarske povelje Grada Novog Sada (2023) i Godišnje nagrade grada Zrenjanina (2011) za doprinos u kulturi.
Knjiga Psihologija gravitacije dobila je književne nagrade „Laza Kostić“, „Teodor Pavlović“, „Stevan Pešić“ i „Kočićevo pero“, a bila je i u najužem izbora za nagrade „Meša Selimović“ „Zlatni suncokret“, „Dušan Vasiljev“, kao i „Zmajevu nagradu“.
U nastavku možete pročitati stihove Nenada Šaponje koji su ove godine nagrađeni Lenkinim prstenom za najbolju ljubavnu pesmu:
Nenad Šaponja:
Izgubljena nit retko se nalazi: čak i kada je vidimo
Izvan svake mentalne daljine
traju opasne priče,
popločane slikovnicama slatkim.
Koliko ko vremena,
i kome, može da da,
nije pitanje, a nije ni odgovor,
kao ni ono, ko čiji život živi.
Vidi se, ono što se traži,
prepoznaje se, ono što se ima,
makar kao jedina od kapljica sreće,
na dlanu, u blizini duše.
Duše razmenjuju znakove
kroz tela i kroz dane
samo onda kada se vide
i kada se prepoznaju kao dobro.
A tebe da nema,
ni jedne od reči ne bi bilo,
da ih ne vidim,
ni čuo ih ne bih.
