SRĐAN TEŠIN: Knjiga je igralište za radoznale

Mokrinske hronike i Luka kaže su trenutno dve najaktuelnije knjige Srđana Tešina. O tome kako su nastale, o njegovom uredničkom poslu u književnim časopisima i izdavačkim kućama, ali i o opštem stanju na srpskoj književnoj sceni razgovarali smo sa piscem Srđanom Tešinom.

Srđan Tešin
Srđan Tešin. Foto: Borislav Brezo

Iako je izašla još prošle godine, „Mokrinske hronike” je i dalje aktuelna knjiga – roman koji predstavlja priču jednog mesta u jednom vremenu. Kako biste onim čitaocima koji još nisu pročitali knjigu opisali to vreme i mesto?

– „Mokrinske hronike” su moja najličnija knjiga, jer sam naratoru, koji je ujedno i moj alter-ego, poverio da svedoči o inicijaciji jednog dečaka u svet odraslih, svet seksa i svet muzike. Radnja je smeštena u mikrouniverzum Mokrina, koji je kritičarka Marija Nenezić opisala kao „banatski Makondo”, a vreme u romanu zahvata period od sredine sedamdesetih do početka devedesetih godina prošlog veka. Žanrovski sam svoj roman odredio kao memoarsku fikciju, jer se, kako i piše na jednom mestu u knjizi, priča temelji na namernom iskrivljavanju, prenaglašavanju, mistificiranju, nonšalantnoj interpretaciji i fikcionalizaciji sećanja. Dakle, iako sve (ili je bolje reći gotovo sve o čemu sam pisao) počiva na proživljenom, ipak sam mnoge činjenice u tim pričama obradio i nadogradio. Književni likovi u „Mokrinskim hronikama” nastali su kombinacijom različitih osobina i sudbina stvarnih osoba uz koje sam odrastao i koji su u znatnoj meri uticali na mene u formativnim godinama, ali, u manjoj meri, i onih potpuno izmišljenih.

Mokrin je vrlo specifično selo na severu Banata, bogato jedinstvenim istorijskim i kulturnim nasleđem, koje je svetu podarilo brojne istaknute ličnosti poput svetskog putnika i utemeljivača egiptologije u Srbiji Pavla Riđičkog, filozofa i pisca Vase Stajića, književnika Miroslava Antića, Raše Popova, Đure Đukanova i Miće Vujičića, enciklopediste Dušana Popova, karikaturiste Vasike Tenkeša, strip autora Spasoja Kulauzova, fotografa Imrea Saboa, dizajnera i modnog kreatora Zorana Ladičorbića ili novinara Bogdana Taneta Ibrajtera. Želeo sam da s posebnim pijetetom pričam o vajaru Drakuli, slikaru Žokcu, štamparskom radniku Moći, piscu i knjižničaru Đuri ili tamburašu Straji, koji su imali značajnu ulogu u mom (pa posredno i u naratorovom) odrastanju. „Mokrinske hronike” sam posvetio njima. Smatram da zbog univerzalizovane slike odrastanja u prohujaloj epohi samoupravnog socijalizma, mnogi čitaoci „Mokrinske hronike” doživljavaju kao gorko-slatku i sentimentalno-duhovitu priču o sebi. I to nije toliko neobično, jer su generacije rođene u SFRJ delile slična životna iskustva, a jugoslovenska popularna kutura je imala veliki uticaj na život građana. Zbog toga se moj roman čita s razumevanjem od Vardara do Triglava.

Luka kaže” je knjiga koja predstavlja priče za decu i za koju Vam je sopstveni sin bio inspiracija. Koliko je danas važno ono što nam deca govore? Šta biste rekli, zašto bi deca trebalo da pročitaju baš ovu knjigu?

– Zbirka „Luka kaže“ je nastala tako što sam beležio rečenice koje je moj sin Luka, tokom lokdauna i vandrednog stanja tokom epidemije, izgovarao, a od kojih sam dalje, u raznim pravcima, razvijao priče o zaguljenim odnosima između oca i sina. Istina je da ne bih mogao da napišem ovu knjigu da Luka nije bio tako dobar sagovornik. Zbog toga je podnaslov knjige mogao da bude: „Kako me je Luka učio pisanju.“ Pisanje ovih priča za decu i razmažene roditelje najneobičnije je spisateljsko iskustvo koje sam doživeo. Sve vreme dok sam radio na ovoj knjizi, ali i prilikom rada na knjigama „Moje“ i „Mokrinske hronike“, svesrdnu pomoć mi je pružala Mila Gavrilović, moj najpoverljiviji privatni jezički konsultant. Knjiga je doživela neverovatan uspeh, ovenčana je nagradama, objavljeno je dva izdanja, prevedena je na engleski. Sve su to stvari za koje nisam ni pomislio da su moguće, s obzirom na to da je ovo moja prva knjiga za decu. Luka je mnogo ambiciozniji i samouvereniji od mene, pa me svakog dana pita: „Kad ćemo da pišemo ‘Luka kaže 2’?“ A o tome zašto bi trebalo pročitati knjigu „Luka kaže“, najbolje je sažela mlada kritičarka Tisa Twix Felbab (14): „Ovu knjigu bih preporučila svima, nema veze da li ste tek krenuli u školu, ili ste u dubokoj penziji. Malo smeha nikom ne škodi.“

Jedan ste od urednika u Izdavačkoj kući „Književna radionica Rašić”, ali i u Beogradskom književnom časopisu. Koliko je na našoj književnoj sceni skrivenih talenata koje još niko nije otkrio?

– Za mene urednički posao stoji u istoj ravni sa čitanjem i pisanjem. Svakom tekstu pristupam s jednakom pažnjom kao da je moj. Recimo, kao urednik antologija priča, dugo godina sarađujem s Draganom Miljević, Bojanom Gajski, Tanjom Brkljač i Kristinom Filipović; sad već delujemo kao neka vrsta proširene porodice, jer je saradnja s njima uvek mnogo više od pukog tehničkog rada na izradi knjige. Kao urednik u „Književnoj radionici Rašić“ objavio sam prve ili druge knjige Aleksandre Jovanović, Aleksandre Jovičić, Ane Miloš, Jelene Marinkov, Marije Kostić, Marije Stojanović, Zorane Maravić ili Željane Vukanac. Sve su prave književne zvezde. Naši autori, poput Branka Ćurčića, čiji se roman našao u užem izboru za NIN-ovu nagradu, Daniela Kovača ili Milena Alempijevića potvrđuju svoj visoki status u savremenoj srpskoj književnosti. Takođe, ponosan sam na činjenicu da sam premijerno na našu scenu doveo sjajne pisce iz regiona, poput Amile Kahrović Posavljak, Adnana Repeše, Radenka Vadanjela, Monike Herceg ili, recimo, Ivana Vidaka, a da sam zajedno s Aleksandrom Rašić potpisan i na koricama knjiga Selvedina Avdića, Zorana Žmirića, Darka Cvijetića ili Ivane Bodrožić. Voleo bih da me moji autori doživljavaju kao strogog i pravednog urednika, jer ono što iz raznih razloga ne bih dozvolio sebi da objavim, ne bih dozvolio ni njima.

Vaše knjige već nekoliko godina izdaje „Arhipelag”, ali za njih ste takođe i priređivali neka izdanja. Koliko je danas teško ili lako sarađivati sa izdavačima?

– Moja književna karijera započinje 1997. godine kada sam u izdavačkoj kući „Rad” objavio zbirku priča „Sjajan naslov za pantomimu”, koju je uredio Jovica Aćin, a potom sam, tri godine kasnije, u istoj izdavačkoj kući objavio roman „Antologija najboljih naslova”, koji kao urednik potpisuje Novica Tadić. Dakle, moje prve knjige su uredili vrhunski pisci i urednici, pa se s pravom može reći da sam u književnost ušao „na velika vrata”. Od 2003. godine bio sam autor „Stubova kulture” za koje sam objavio četiri knjige, od kojih je tri uredio Gojko Božović, a jednu Ivan Radosavljević. Kada su „Stubovi kulture” ugašeni, prirodno je bilo da nastavim saradnju sa svojim urednicima, pa sam u „Arhipelagu” Gojka Božovića od 2012. godine do danas objavio trinaest knjiga, a pet u „Književnoj radionici Rašić“ koju vode moji prijatelji Aleksandra Rašić i Ivan Radosavljević, nekadašnji urednici „Stubova kulture”. „Arhipelag” se prema svakoj mojoj knjizi odnosi kao da je „svet za sebe i događaj za sebe“, a ja želim da budem deo prepoznatljivih kriterijuma koje neguje moj izdavač.

Srđan Tešin
Srđan Tešin. Foto: Vera Vujošević

Budući da ste po struci filozof i komunikolog, kako je danas najbolje „iskomunicirati” knjigu?

– Postoji škola mišljenja koja zastupa tezu da knjiga treba sama da pronađe put do čitaoca. Iako postoji neka suštinska istina u ovoj maksimi, današnji informaciono-kakofonični svet podrazumeva self promotion kao najbolji vid komunikacije između autora i čitaoca. Možda će nekome moji profili na društvenim mrežama delovati samohvalno, ali moja namera je da svakom svom čitaocu koji je napisao komentar o mojoj knjizi ili ju je fotografisao pružim priliku da podeli svoje iskustvo i sa mnom i sa mojim drugim čitaocima. Tako zajednički gradimo mrežu u kojoj je moguća direktna komunikacija između čitaoca i autora. Mislim da su bukstagramerke i velike čitateljke poput Biljane Gabrić, Gordane Budanović, Ivane Balnožan, Jelene Bukilić, Jelene Stojić, Silvije Mitrović, Tatjane Ivanov Kožul, Milke Kolundžić ili Vojislave Crnjanski, kao i blogera @azbookaonica, @kome_pises ili @b_knjizevna_zadruga, da pomenem samo njih, više učinili za popularizaciju čitanja od mnogih književnih kritičara i redakcija za kulturu zajedno.

Šta za Vas danas knjiga predstavlja? Kako biste opisali trenutno stanje srpske književne scene?

– Knjigu, otkad sam naučio da čitam, doživljavam kao igralište za radoznale, jer pretpostavlja igru, zabavu, optimizam i duhovitost. Uz male dopune ciljeva i svrha čitanja, najpre u domenima estetike i etike, moje mišljenje o knjizi se nije promenilo. Što se tiče potpitanja, istine radi treba reći da u Srbiji istovremeno egzistiraju književne scene, poput paralelnih univerzuma. Sve je baš kako treba.

Vaša prva knjiga se zove „Pohovani mozak”. Kakva je to knjiga i kako se izboriti sa današnjim pokušajima pohovanja mozgova?

– Dramu za čitanje „Pohovani mozak – ili o ludoriji rata” napisao sam kao student filozofije, u vreme dok sam čitao Sartrove „Beleške o ludoriji rata”. Reč je o jednočinki na tragu Joneskovih drama apsurda. U njoj sam želeo da dočaram svu apsurdnost i ludost rata koji se u to vreme vodio u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Aktivno sam učestovovao u antiratnim kampanjama; hteo sam da dam svoj mali doprinos razumu i da ujedno dignem glas protiv svih sejača mržnje. Iako je reč o početničkom delu prepunom mana, „Pohovani mozak” je preveden na engleski i objavljen u Kanadi, a u Srbiji je o njemu napisano nekoliko književnih prikaza, od kojih izdvajam one objavljene u „ProFemini”, „Ulaznici” i „Našoj borbi”. Posebno sam ponosan na činjenicu da je o „Pohovanom mozgu” na promociji govorio Raša Popov, moj zemljak iz Mokrina i jedan od mojih junaka iz autofikcije „Moje” i romana „Mokrinske hronike”. Nikada nisam jeo pohovani mozak, ali zato metaforičnu varijantu pohovanog mozga viđam svakodnevno u glavama mnogih političara, uglavnom onih koji su bili na vlasti i u vreme kada sam pisao svoju dramu za čitanje.


Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971), književnik i priređivač sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča, autor je dvanaest knjiga: Sjajan naslov za pantomimu, Antologija najboljih naslova, Kazimir i drugi naslovi, Kroz pustinju i prašinu, Kuvarove kletve i druge gadosti, Alternativni vodič kroz Vavilon, Ispod crte, Priče s Marsa, Gori gori gori, Moje, Luka kaže i Mokrinske hronike. Dobitnik je stipendije iz Fonda Borislav Pekić, Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine, Nagrade Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, Nagrade grada Niša za knjigu godine za decu i mlade. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi.

Razgovor vodila: Mariola Pantelić

Podelite sa prijateljima:
Share