Spasa Vidljinović rođen je 1983. godine u Odžacima, gde i živi. Objavljivao eseje, prikaze romana, intervjue, kratke priče u internet časopisima PULSE, Kultiviši se, u dva zbornika udruženja Oksimoron, Balkanskom književnom glasniku i u zbirci priča Zlatni hrast.
Sporedna stanica
Kasni teretni voz se približavao maloj, seoskoj stanici. Zdepasta silueta je izašla iz nje i krenula ka rampi. Tiha, prolećna noć se uvukla u ceo krajolik. Pod nogama se osetio balast, dok je prijatan, škriputav zvuk dopirao do pružnog prelaza. U ruci je držao veliki, železnički fenjer tako da je mogao biti primećen sa veće udaljenosti. Lagano je okretao čekrk mirno čekajući glomazne crveno-žute grede da pređu u horizontalni položaj i zaustave drumski saobraćaj. Kako je prolazio u beskrajnom nizu vagona, železničar je znao da je to jedna od poslednjih teretnih kompozicija koja prolazi kroz njegovu stanicu. Njegovo okruglo lice, pomalo znojavo, gledalo je sa tegobom tutnjavu ogromne metalne zmije. Planom demontaže pruge obuhvaćena je i stanica u kojoj radi. Prvo će ukloniti kolosek za teretne, a kasnije i za putničke vagone. Stanica lokalna, normalnog koloseka, u selu gde je odrastao, njihova veza sa svim najbližim centrima. Nije se mirio s tim, smatrao je to lošim potezom države, kojim će odseći mnoga mala mesta provincije od velikih gradova. Železnicom je mnogo ljudi uspelo za relativno mali novac da obezbedi sebi prevoz na posao, školovanje, lečenje i da, generalno, olakša život. Neverovatno mu je bilo da se običnom, malom čoveku iz unutrašnjosti prekida veza sa urbanim centrima. Jeftin je bio i prevoz poljoprivrednih proizvoda teretnim vozovima. Čekao je premeštaj u drugu stanicu, neprestano zagledan u beskonačnu ravnicu, nekad presečenu prugom, možda i sa najgušćom mrežom železnice u Evropi, kao i nadolazeće ekonomske posledice.
Živeo je u zgradi stanice. Tu je imao adaptiran stan u koji je stao veći deo njegovog života. Posle smrti supruge i odlaska ćerke u inostranstvo, ostao je sam sa uspomenama, a senke prošlosti još su bile žive i pomagale mu da nekako prevaziđe usamljenost. Ostala mu je jedino železnica, njegova ljubav iz detinjstva. Oduvek je voleo vozove. Prva sećanja su mu vezana za prugu, nedaleko od stare porodične kuće, ispred koje je redovno sačekivao kompozicije vagona. Kasnije je upisao saobraćajnu školu i nakon nje se zaposlio kao železničar.
Radio je i neke poslove van dužnosti, provere na pruzi, pragove, šrafove je sam sređivao, jer su dati otkazi radnicima koji su to obavljali do sada. Te njegove kolege su dnevno znale da prepešače i po 30 kilometara proveravajući da li negde ima problema. Slao je molbe centrali železnice da im pošalju delove potrebne za normalno održavanje mašina, iako nije bio nadležan za to, želeo je da skrene pažnju da se vrata od vozova i šinobusa ne otvaraju, da se lokomotive kvare… Malo je bilo koristi od toga. Sve je to osuđeno na ukidanje i zaborav.
Kako su se približavali mesec i dan prestanka rada stanice, tonuo je sve više u apatiju i malo po malo odavao se alkoholu, mada van radnog vremena. Bekstvo u čašu je bilo neizbežno, mračni usud osiromašene provincije i trenutno razblaživanje gorke stvarnosti. Dnevna rutina posete bifea i opijanje do sitnih sati. Znao je da ga ismevaju iza leđa, zato što i dalje brine za nešto što uskoro neće postojati, a za nekoliko godina, kao i u nekim susednim mestima, staničnu zgradu će pokriti trava, lopovi će skinuti prozore i vrata, a objekat će postati sablasni podsetnik jednog vremena.
Odlazak kući je padao najteže i najlakše, u zavisnosti od raspoloženja. Dok je bio u stanu, često je telefonom zvao ćerku. Ulazio je u njenu sobu, gledao albume, evocirao neko srećnije doba. Našao je sliku gde je drži kao malu devojčicu za vreme proslave Prvog maja u obližnjoj šumici. Vodnjave oči i uzdasi, prigušeno, da neko ne čuje.
U dugim telefonskim razgovorima, ćerka ga je stalno uveravala da će uskoro doći, ali ta obećanja su se produžila na tri godine. Postao je i deda pre nekoliko meseci i nagoveštavala mu je iznenadni susret. Gubio je svaku nadu, samo mu je ona ostala od bivšeg života. Vrhunac svega toga je bio kad je primio pismo sa fotografijama unuke.
Vozovi su sve slabije saobraćali kroz njegovu stanicu. Gledao je kako se sve oko njega lagano raspada, skoro neprimetno, tako da čovek može biti u zabludi da može sprečiti, stići tu puzeću degradaciju, a da nije svestan da je trulo iznutra, do srži, bespovratno. Država, sva u previranju, nije uspela da odgovori potrebama normalnog života. Osećalo se da se ispod površine nešto vreba, neka nevidljiva pretnja koja stvara tegobu svima. Nalik stanju pred rat.
Među kariranim stolnjacima i fraklićima. Sam za stolom. Mesec kao putokaz do stana. Jutarnja mučnina. Bol u stomaku i leđima.
Poseta ženinom grobu. Tihi monolog i reči posejane u etar. Nema odgovora iz večnog počinka, samo zujanje insekata na okolnom cveću.
Skidali su kolosek za teretne vagone. Bilo je mučno gledati demontiranje velike gvozdene nemani koja je povezivala ljude, smanjivala kilometre i sate, a od kad zna za sebe činila ga srećnim. Još jedno pismo. Još jedno obećanje. Gledao je u suton i kretao prema kafani.
Noćno dežurstvo. Jedno od poslednjih, za nekoliko dana odnose sav njegov svet, u koga je uložio celog sebe. Kasni noćni voz je stao zbog kvara u stanicu. Nervoza u vazduhu, nekoliko njih maltretira devojku. Pijanstvo i bezobrazluk. Pokušava da je brani, udarac flašom u glavu. Čuje se vika, a onda nastupaju tama i mir.
Mučno buđenje unutar belih zidova. Nije kraj. Dolaze sestre i doktori da vide u kakvom je stanju. Odgovara u kratkim prekidima. Nakon nekoliko dana budi se u bolnici sa osećajem da ga neko posmatra. Poznate plave oči. Ćerkine? Blagi osmeh, okreće se ka prozoru, deluje da je svanulo.
Dokument
Gospodin V. se iznenadio kad je video ispred stare kuće, nasleđene od skoro preminulog rođaka, traku zabrane prilaska koju je postavila poreska uprava. Na vratima je bilo prikačeno rešenje o zabrani ulaska. Rođak nije imao druge naslednike i ostala mu je ta kuća u koju je inače često dolazio kao dete, gde se krio među starim ormanima, pokušavajući da nađe neku dragocenost ili tajni prolaz u neku sakrivenu prostoriju s druge strane zidova.
Ubeđen da je sve regulisano, odmah se uputio ka poreskoj upravi da vidi o čemu se tačno radi. Na šalteru ga je dočekalo nezainteresovano lice službenice. Objasnio je šta želi. To joj je privuklo pažnju i njene oči su postale ispitivački fiksirane ka njemu, pogledala je predmet i primetila da fali jedan dokument, zatim je otišla u arhivu smeštenu u podrumu zgrade. Kad je otvorila vrata i zakoračila na prvi stepenik primetivši da se opet pojavila podzemna voda, prišla je sa strane i rekla Gospodinu V. da navuče gumene čizme koje su stajale pred ulazom i da počne tražiti papir na određenoj polici skroz na drugom kraju. Išao je laganim korakom kroz vodu naraslu iznad članaka. Kad je došao do police primetio je vlagom zahvaćenu fasciklu traženog dokumenta i brže bolje je poneo sa sobom. Opet se vraćao kroz močvarnu atmosferu arhive, čija je sijalica jedva radila i osvetljavala taman toliko da se ne izgubi u šumi polica i kancelarijskog materijala. Stavila je papire na radijator da se osuše, pa ih je ažurno pregledala. Potreban je jedan izvod, glasio je odgovor poreske uprave. Poslala ga je u matičnu službu.
Zaputio se ka zgradi nekoliko ulica dalje, a tamo ga je dočekao debeljuškasti službenik koji je upravo završavao doručak. Gospodin V. je morao sačekati. Nestrpljenje se povećavalo. Ušao je nervozno mada je želeo da sakrije napetost. Iza šaltera su ga čekale krupne oči i blagi osmeh. Ispričao je zbog čega je došao, a službenik je ustao do rolo ormana. Polako je otvarao, ali nije mogao sprečiti ispadanje fascikli. Sa zabrinutim izrazom lica saopštio Gospodinu V. da moraju otići do arhive. Tamo ih je čekalo nepregledno prostranstvo papira, fascikli i registratora. Samo su se videle gornji delovi polica. Prolazio je uskim koridorom između planina hartije, plastike i kartona, a svakih par metara na glavu je padala neka fascikla. Službenikovo okruglo telo teško se probijalo kroz arhivsku džunglu i nestajalo u nepreglednom mnoštvu dokumenata. U daljini se videlo da se približava jednom brdu papira, polako je čučnuo da pogleda da li je traženi predmet tu. Propao je u gomilu, u birokratsko živo blato, a i deo vrha se sručio na njega. Bio je potpuno pokriven onim s čim je radio. Gospodin V. je žurnim pokretima krenuo ka njemu, ali morao je da pazi da i njega ne padnu okolni predmeti, kao odron na planinskom putu. Jedva je došao do mesta gde je službenik nestao i sklonio gomilu palih fascikli. Službenik je tiho jaukao, a u ruci mu je bio traženi izvod. Jedva su izašli iz arhive. Nakon što je pogledao predmet, lice mu je dobilo upitni izgled i rekao je Gospodinu V. da ode po rešenje u katastar koji se nalazio preko puta matične službe.
Stara vila, sad prepravljena u sedište državne službe mu je uvek delovala hladno, odbojno i mračno. Pomalo umoran, prišao je šalteru i nadležnom službeniku pojasnio svoj problem. Sredovečni čovek, gotovo robotskih pokreta, jeste ustao i među registratorima postavljenih nekoliko metara iza njega tražio zahtevani predmet. Gospodin V. je saznao da se papir nalazi u starom delu arhive katastra, smeštene u dvorištu jedne velike kuće, delom u vlasništvu katastra.
Izašao je zajedno sa službenikom i kroz nekoliko minuta došao ispred ajnfort kapije objekta gde je bila stara dokumentacija. Ušli su tiho i prešli preko klinker pločnika dok je njihov bat prijatno odzvanjao. Okolo su bili dvorišni stanovi, a službenik je prišao prostoriji, koja je ličila više šupi ili garaži i otključao oronulu bravu. Upalio je svetlo i gledao papire i kartonske kutije izgrižene od pacova čije se cijukanje čulo iz zadnjeg dela prostorije. Našao je predmet uvijen u papirni omot, velikim delom pojeden od glodara. Njegovo lice nije moglo sakriti zgranutost mestom gde su dokumenti. Brzo je izašao i zaključao vrata. Sa gađenjem je pregledao papire, a gospodin V. je saznao da upućivanju nije kraj, u potrazi za papirima izgleda nema svršetka. Poslat je u stambeni zavod, ali to je moralo da pričeka do sutra jer je došao kraj radnom vremenu državnih organa.
Gospodin V. se vratio u svoj stan posle celodnevne borbe sa nevidljivom nemani birokratije. Nedugo posle obroka je zaspao. Sanjao je šaltere, beskrajnu petlju činovničkog aparata, lavirinte arhive i tamne hodnike zgrada državnih insitucija i na kraju sna ga je čekao debeli službenik. Zajedno su počeli da propadaju kroz memljive, beskrajne tunele hartije. Tu se san završio, a Gospodin V. se obliven znojem naglo trgao i shvatio da spava već nekoliko sati i da je odavno pala noć.
Sutradan je otišao u stambeni zavod i tamo našao nadležnu službenicu, mršavu ispijenu ženu. Traženo pismeno nije bilo među novijim predmetima. Ustala je i otključala vrata iza njenog stola. U maloj prostoriji, više sličnoj špajzu, nalazio se razbacan ogroman broj papira, a sa strane je stajao veliki usisivač, izgleda da je pored arhivske imala i ulogu ostave. Potraga se nastavljala, poslat je u sud. U kancelariji sa daščanim podom obratio se ostarelom službeniku, verovatno pred penzijom, koji kao da je imao sve vreme ovoga sveta, sporo vezivao jedne po jednu fasciklu. Otišli su na tavan, gde su se nalazili stariji predmeti. Činovnik je prešao prvih nekoliko koraka škriputavim podom, čulo se krckanje starih greda i propao je viseći do pola. Noge su mu bile u kancelariji ispod. Gospodin V. je prišao i podigao ga, dok je ovaj stenjao od bolova. Nakon desetak minuta pronašli su ono po šta su došli. Ali ne u potpunosti. Stari službenik je skidao slojeve prašine sa registratora. I opet je nešto nedostajalo. Uvek je falio jedan dokument, papir, priznanica, ugovor, rešenje, izvod i tako u nedogled. Zamršenost birokratskog aparata ga je vodila u zaboravljene prostorije, vlažne podrume, sporedne hodnike institucija, diluvijalne slojeve arhiva kroz koje se morao probiti da bi došao do nasledstva. Nedeljama je obilazio, vraćao se na prethodne uvek preusmeravan na neku drugu ustanovu, na neki drugi državni organ.
Gospodin V. je sad stajao ispred kuće, a hladni jesenji vetar je duvao i blago lelujao crvenu traku, granicu birokratske petlje, lavirinta iz kog nema izlaza, tajnog, nedokučivog entiteta preko kog ne doseže. Posmatrao je kako se od krova naniže kuća pretvara u gomilu papira, a na zidovima se nazire lice debelog službenika sa blagim osmehom i sve iščezava u tonama hartije.
U milion boja iščeznućemo, polako…
„Svaka boja živi svojtajanstveni život.“
Vasilij Kandinski
Zvuk silosa sa drugog kraja grada je probijao nesnosnu tišinu noći dok su hodali praznim ulicama, usput gledajući betonske sablasti nedovršenih višespratnica, skelete malograđanske megalomanije. Tri senke su koračale ka periferiji, prema dobro poznatoj kući, njihovom čestom, noćnom odredištu. Išli su kod prijatelja, samca, čija je porodica živela u inostranstvu. Uvek ih je dočekivao sa nekom zanimljivom muzičkom temom, najčešće iz džez ili bluz repertoara. Ovog puta iz njegove sobe su dopirale lagane, rege melodije. U milion boja,čuli su reči pesme dok su ulazili kuću. Zaokret ka nekom drugačijem pravcu i melodiji ih je malo iznenadio i zasmejao na tren. Opojni dim se širio sobom, a izlazio je iz zamotuljka sa domaćinovih usana. Svako je uzeo po flašu piva iz gajbe pored stola. Zamotuljak je išao od jednog do drugog praveći magičan krug istovrsnih pokreta, sve nalik nekom drevnom ritualu. Neko je započeo priču. Tiho tkanje reči, treperenje na razboju sećanja, potka koja zalazi u prošlost u bojama svetlosti i tame, toplote i hladnoće. Navirale su blede slike, davno zaboravljeni glasovi, lica smeštena u minulom vremenu. Svako od njih ima svoju nijansu, svoj ton života.
***
Preskočio je žičanu ogradu. Gipko telo se lako prebacilo na drugu stranu. Zabranjenu. Polako se približio belom zidu. Izvadio je metalnu bocu i počeo da šara zgradu javne čistoće. Posle šaljivog grafita, mršava, koščata ruka je spretnim pokretom potpisala svoje delo: Blue. Brzo je pobegao i nestao u senci krošnje drveta opet istim pokretima preskačući ogradu. Otrčao je u obližnju mračnu uličicu i skinuo kapuljaču, opet neprimećen i zaputio se kući. Zaspao je brzo. Niko nije znao za njegove noćne izlete i šaranje zgrada lokalnih institucija, bio je to njegov način da izrazi bunt. Ujutru, prvim šinobusom je krenuo na fakultet. Sedište je bilo taman toliko udobno da zaboravi sve i nadoknadi neprospavano. Teško buđenje je zamenio laganim dremežom, spuštao se u polusan. Studirao je umetničku akademiju, a grafite je radio sa dosta motiva iz apstraktnog slikarstva. Kad god bi čitao neki tekst ili gledao u brojeve sve je dobijalo boje. Svet je posmatrao kroz različite nijanse, za njega su one bile najveća tajna prirode. Posle predavanja odlazio je kod reke, da bi pratio njen plavo-zeleni tok i galebove kao celodnevne posmatrače nepovratne putanje. Sastao se sa drugarima i dogovorio zajednički odlazak na muzički festival i kampovanje na rečnoj plaži.
U povratku, atmosfera u šinobusu je bila življa. Slušao je ljude kako pričaju i svaki glas je nalikovao na određenu boju. Ispred njega je sedela starija žena i logoreično se obraćala devojci pored sebe. Crvena, bučna, vesela priča. Devojka do nje je imala tihi glas, a slušajući ga, osećao je preliv zelene, šumski krajolik i zvuk violine. Na zadnjem delu vagona čuo se agresivan muškarac kako besnim komentarima objašnjava teme od sporta do politike. Njegove reči su dobijale žutu boju i rasipale se po celom šinobusu. Ostali deo puta je zamišljao još jednu malu diverziju na zid neke državne institucije. Odabrao je opštinski. Noć je bila tamnija, teget, a Mesec saučesnik. Popeo se preko zida iza opštinske zgrade i došao sa unutrašnje strane. Na beloj fasadi napisao je političku poruku i sitne, likovne detalje, a potpisao se: Sinesteta. Ovaj put je bio primećen, portir je pojurio za njim, ali se prebacio u susedno dvorište, a zatim pobegao iz njega, pa okolnim uličicama u drugi deo grada.
Plaža. Sunce se prelivalo na blago uzburkanu reku, muzika je terala tela da se uvijaju i njišu. Ležao je na peškiru i gledao da uskoči u vodu. Pio je ceo taj dan i prethodnu noć. Krenuo je da pliva, nije se zaustavljao do sredine. Tamo je počeo da se davi. Grč. Ponirao je dublje i dublje u utrobu velike reke. Gubila se svetlost Sunca, nestajao je u tamnom plavetnilu dubina, pozivalo ga je beskonačno.
***
Magla se spustila i kao belo ćebe pokrila grad. Boje su iščezle i ostavile na milost i nemilost drveće, zgrade i sve ostalo apsolutnoj tišini pozne jeseni. Jedna mršava, pogurena prilika se lagano kretala belinom kroz koju se ništa dalje nije videlo. Nije bilo ljudi na ulicama. Nekim noćima ne treba izlaziti iz kuće, ne treba buditi grad. Susreo je drugu priliku i obavio razmenu. Dao je presavijenu novčanicu, a dobio kesicu sa belim prahom. Okrenuo se i nastavio da prodire kroz bledunjavi vazduh.
Kad uzme dozu nestaje grč svakodnevice, monotone, opore. Ljudi, stvari okolina, ponovo dobijaju boje. A i magla je nestala. Kao da se vratila moć govora i želja za komunikacijom. Išao je među ljude. Pitao se da li znaju i primećuju, da li ga gledaju zbog toga ili samo paranoja udara jače nego do sada.
- Prikaz romana „Mulat albino komarac” Steva Grabovca
- Ljudi bez grobova: Nedokučiva Goldbahova hipoteza
Opet je uzeo dozu na veresiju. Znao je da mora kad tad da vrati dug. Zajmio je od koga je stigao i mogao, ali i tu je bilo limita. Nije hteo da krade. Viđao se jedino sa prijateljem iz detinjstva. Zajedno su igrali video igrice. Jedina stvar, jedino vreme koje ga je činilo srećnim. Tunel u detinjstvo. Znao je za njegove probleme u celosti. Drug je želeo da ga nekako izvuče iz kandži tog okruženja. Svetlost ekrana im je obojici bila strast, pa se trudio da zaborave sadašnjost kroz šarene, virtuelne predele i likove. Najednom mu je krenula krv iz nosa, a njihovo sklonište od stvarnosti je opet nestalo.
Dobio je rok da vrati dugove. Hodao je teškim koracima. Razdražljiv i umoran, izbegavao je ljude. Smišljao je različite načine bekstva ili isplate. Nedoumice, sumnje i druge propratne posledice krize su prožimale sve njegove misli, osećaje i navodile na razne ishode.
Pada magla. Beličasti plašt je sve više i više prekrivao grad. Ušao je u park. Približio se najvećem stablu i izvukao dugačak kaiš. Nakon nekoliko trenutaka čulo se pucketanje. Klatila se silueta pognute glave u noći. Magla je sada u potpunost zauzela grad, uvlačeći se u svaki ćošak. Potpuna tišina, nečujni svet iznad nas.
***
Garež. Kuće su izgorele, krici su se čuli u daljini. Bežao je, ali nije mogao da utekne. San. Nije više tamo gde život nestaje. Brzo je zapalio cigaru i gledao pepeljaru, punu gareži od sinoć. Zift ga prati i u snovima i na javi. Uzeo je tabletu i krenuo u dan.
Teški koraci su ga nosili do posla. Radionica i stari majstor. Prva jutarnja kafa. Mizanscen radne nedelje. Posao je nudio zaborav i privremeno bekstvo od aveti prošlosti, samo da se preživi do sledećeg dana. Pitao se da li se vidi, može li sakriti svoje teskobe ili je to crnilo toliko jako da emitovanje ne može sprečiti. Povratak kući je nosio novu borbu sa sopstvenim demonima. Popodnevna dremka ga je odvela do starog zavičaja. Čuli su se meci. Granate su padale sa svih strana, a on se šćućurio u mračnom podrumu. Trzaj iz sna. Opet je tu, gde nije sve tako tamno. Gleda noge i ruke. Nije više dečak, to dete je samo daleki eho onoga što je sad postao. Uzeo je tabletu, pa još jednu. Sablasti su sad pod ključem.
Kod rođaka na svadbi je bio sam među toliko ljudi. Sem uobičajenih razmena reči sedeo je u tišini koju je okruživala bučna muzika i treska usled nezgrapne igre zvanica. Ljudski kolorit ritualnog prilagođavanja zajednici i osećaj daljine od neartikulisane buke. Te noći je imao košmare. Svuda pepeo, ostao je samo garež, nešto poput ugašene lomače. Izleteo je iz kreveta, znojav, zapalio cigaru. Želeo je nešto da zapali, da opet vidi svetlo, da obasja tamu iz koje ne može pobeći. Našao je pod šupom kantu sa benzinom i polio hodnik, sobe kao i preostale prostorije. Upalio je šibicu i bacio. Izašao je na drugi izlaz i gledao sa ulice kako narandžasta boja iskrsava iz noći i osvetljava mrak. Plamen se širio i kuća više nije bila baklja, sad je gorela poput lomače, kao one iz detinjstva. Čula se buka, prilazili su ljudi i automobili, ali ga to nije doticalo, boje vatre su ga opčinile.
Soba sa ugašenim svetlom i krevet sa kaišima. Ležao je nepomično. Pojavila se prilika u belo obučena i upalila sijalice. Zamolio je za dim cigarete. Prinela je njegovim usnama, a u drugoj ruci je držala pepeljaru, a u njoj pepeo, garež, zift. Posle ispušene cigarete svetla su se gasila. Tama se vratila. Krug se zatvorio.
***
Zlatnožuti zraci su obasjavali livadu dok je sedeo na graničnom kamenu. S druge strane bila je obećana zemlja, tamo se povlačilo Sunce na počinak. Odlazak u taj svet, u rasejanje, za njega je bilo nešto o čemu ranije nije mislio. Dok nisu počeli da odlaze mnogi. I na kraju ona.
Bio je deo bande krijumčara koji su prenosili sve i svašta preko granice. Voleo je da ode i tokom dana da sedi na livadi koju je noću u tajnosti prelazio. Kako je vreme prolazilo sve je više stvarao osećaj da prelazi u različitu dimenziju, a ne u susedni gradić približne veličine, da preuzme stvari od ljudi sličnih njemu. I na drugim mestima su prenosili robu, ali ipak mu je ta zlatna livada kako ju je nazvao, bila omiljena. Mirni krajolik, retko uznemiren prisustvom granične policije, leti je bio okupan žutim slapovima Sunca, a opojni miris livadskog cveća je mamio da uđe u taj mali, zaboravljeni predeo. Blizu njega su bili vinogradi sa ponekom vikendicom, gde su se vlasnici retko navraćali i manja šuma, kroz koju je voleo da prođe. U jednoj od tih kućica se nalazilo njegovo tajno skrovište, samo njemu poznato, vlasništvo rođaka odseljenog u inostranstvo.
Zaposlen na benzinskoj pumpi, na neki način je bar delimično otklanjao sumnju sa sebe. Pretpostavljao je da će doći kraj i švercu i razmišljao je šta da radi dalje. Znao je da među krijumčarenom robom mogu da ubace nešto nelegalno i da postoji veliki rizik ga uhvate.
Trebalo je preneti neke torbe, mada nije znao o čemu se tačno radi. Išli su na drugo mesto, preko reke. Kad su uzeli robu vratili su se nazad, ali su bili primećeni i počeli su da beže. Pogledao je u torbe i video drogu, i shvatio da je nameštaljka. Ispred njega je stajala krupna, visoka figura policajca. Izvadio je pištolj i u besu pucao. Promašio je. Ali nema nazad. Samo je trčao sa torbom, iako nije nikog povredio, bio je potpuno izgubljen u pogledu povratka na staro. Ostavio je torbe na dogovorenom mestu, seo u auto i odvezao se u vikendicu. Ne zna ni sam zašto se nije suzdržao, zašto je povukao oroz. Odlučio je da sačeka do sutra, pa da pređe granicu.
Čekao je sumrak sledećeg dana. Leto je bilo u punoj snazi. Žuti zraci su se rasipali na sve strane. Prolazio je kroz šumu i išao ka zlatnoj livadi. Sunčev disk u punoj lepoti. Zlatni čas. Prešao je granicu i nestajao u sutonu.
***
Rasplinuta sećanja. Povratak kući na limbu između noći i jutra. Mrak je na izdisaju. Kasni, noćni voz se čuo u daljini.
–U milion boja iščeznućemo – stih iz pesme Deveti život benda Kanda, Kodža i Nebojša
–Polako – naziv pesme benda Kanda, Kodža i Nebojša
-Sinestezični doživljaji boja Kandinskog opisani u njegovoj knjizi O duhovnom u umetnosti su delom korišćeni kao opisi sećanja.
