Sonja Kovačević: PROBUĐENA (poezija)

Sinovi moji,
ja sam se zbog vas svega odrekla.
Pa čak i Boga.
Kad je to Bog shvatio, a nije mu puno trebalo,
on je mene uzeo pod svoje.
Pa i nije meni loše pod njim.
Tako pod njim, dozivam ga,
uzmi me još, uzmi me još.
Cela sam tvoja.
O, Bože, daj da celu večnost,
ostanem pod tobom ponizna.
Al’ čim je cela, nije večnost.
Ma jebeš večnost.
Hoću život.
To ti je tek cela večnost.

Čovek je Bog,
samo dok to ne sazna.
A kad sazna treba da ćuti.
Ćuti čoveče u tome je tvoja snaga.
Zato si ti veći i od Boga.
Oprosti Bože što sam te izdala.
Volim tebe k’o Boga, a sinove k’o tebe.
Zato sam zbog tebe izdala i sebe.
Isto mi dodje.

Crkva je telo čoveka.
Danas sam s njom raskrstila.
Vratila sam se svome telu.

Dignite svoj glas,
da vam ne bi pala glava.
Posle će vaš glas brojati
kao da je i glava.
Čuvajte se.
Ne može Bog do svakog da stigne.
Ne daj Bože da svakog sačuva.

Čovek je misao Boga,
a čovekove misli su slike.
Ko je falsifikator.
Ako je čovek misao Boga,
šta je čovekova misao Bogu.
SUMNJA.
TO JE RAZLIKA.
Razlika, slika.

Možemo da se slikamo.
Samo to nam je ostalo
A zašto ja ne volim da se slikam?
Ne prihvatam tu razliku.
Bog je čovek, oprosti Bože.
Čovek je svemoć.
Bog je čovekovo ograničenje.

Prevodim Bibliju.
ISUS KRIST.
SAKRI SE U SE.

Ceo svet je Isus.Našla sam mu rane.
Boli li te, razume?
Zato su te tu i razapeli.
Znaju oni gde najviše boli.
Moram vam reći: Bog se ljuti.
RAZUME-RA-TI-IME
RAZAPETI IME-NI.

Bog je izvan sebe.
Vrati se Bože.
Strah me bez tebe.
Kakve su ti to misli bile
i kakve to ljude stvaraš.
Vidiš da su svi ludi.

Bog ima košmare.
Probudimo ga.

Čovek i Bog gledaju se oči u oči.
Jednim očima.

Bog il’ ti da il’ ti ne da.
Ako ti da – tvoje je sve.
Ne traži on NIŠTA ZA UZVRAT.
Zašto bi mu onda davala nešto.
Sve je ionako njegovo.
Zato je on Bog.

Ljudi koji vole Boga – misle.
Ljudi koji vole sebe – slikaju se.
Bog voli sebe zato se i ne slika.

JUDE su oni što u sebi misle JU!!!
A vama daju DA.
U redu je.
Ne lažu oni vas,to oni lažu sebe.
Sve je u jednom.
Bog – samo vas gledam.
JUDA – luda.
ISUS – sakrij se u se.
Treba slušati Boga,
poštujem autoritete.

Ljude treba pustiti da pričaju,
sve će vam sami reći.
Ljudi su, u suštini, dobri, dobra im forma.
Danas je Badnji dan,
i sva sam vam nešto BAD.
Ma sve je to od posta, nećete verovati
al nisam uopšte postila.
Davno sam se ja od toga oprostila.
Uzme me tako, ponekad, BAD
a ja samo hoću SAD, SAD i SAD.

Ljudi samo nemaju vremena
da skrenu sa svog puta.
Plaše se mogu nabasati na pravi.
Volim ljude, zato sam prema njima surova.
A pre?
Pre sam ih, samo, mnogo volela.
Sad volim sebe, a prema sebi sam surova.

Sonja Kovačević

Osvanuo Božić. Sav Nov.
A svi po starom.

Svi ste tražili Ružu, ja sam našla TRN.
Dobro je da ste mi barem i to ostavili.
Ne znam šta bi sa svetim Gralom.
Slobodni zidari, krivim ste tragom pošli,
ništa zato, vratite se istim putem natrag,
pa sve lepo iz početka.
Od temelja.
Tako se kuća zida.
Nemojte da vas ja učim.
Vi ste zidari a ja samo slobodna.
To je, tata, malo i zbog tebe,
znam da ih ni ti ne voliš.
Zato ne brini,ključevi su kod mene.

Još nešto za vas.
Prvo se valjda sklopi ugovor,
mora se znati za koga radite.
Kome polažete račun.
Jer jedino,
ČIST RAČUN – DUGA LJUBAV.
Ne može tako,
DUG RAČUN A NIGDE LJUBAVI.
E tu ste se zajebali.

Ja sam seme, posejano al’ ne davno.
Hoću l’ niknut’ il’ ću klonut’,
ostavimo plod nek’ kaže.
Tata, ovo je bilo samo za tebe.
Amanet je amanet.

Kaži šta očekuješ od mene.
Očekivala sam da me to pitaš.
Očekivanje mi se ispunilo.
Ja uvek očekujem,
upravo ono što mi se dešava.
Nema iznenađenja.
SAD SAM I SAMA IZNENAĐENA.

Ja znam da Bog ne postoji,
al’ šta ću kad verujem svojim osećajima.
Toliko sam im verovala,
da su me na kraju i uverili.
E, ljudi, ljudi, stvarno ste ludi.
Ja sam vam živi dokaz da Bog ne postoji.
Postojim samo JA.

Treba mi čovek
da izadjem iz kruga.
Svi rođenjem dobijamo dušu
ispunjenu prazninom.
Treba nam drugi čovek,
samo drugi čovek može popuniti prazninu.
JA SAM SAMO SVOJA.

Sanjajte neobične snove
pa ćete se obično probuditi.
Bilo bi neobično da se ne probudite.

Sanjala sam čudan san.
Plašim se da mi se ne ostvari.
Probudite me.


Sonja Kovačević rođena je 1962. godine. Piše poeziju. Delove svog rukopisa objavljivala na sajtu Zavetine i u književno-umetničkom časopisu Ljudi govore u Kanadi. Svojom poezijom zastupljena je u zbornicima. Po zanimanju je socijalni radnik, udata i ima tri sina. Živi i radi u Crvenki.

Pročitajte i >> Eldin Eminović: Penzioni fondovi i nebeski sataraš

Share