Naučnofantastični klasik Stanislava Lema, objavljen 1961. godine i do sada dva puta ekranizovan (najpre u režiji Tarkovskog, potom Soderberga), na pozadinskom planu misterije koja pogađa usamljenu svemirsku stanicu ispituje problem ograničenosti ljudskog znanja, savest, promenljivost prirode čovekove duše, usamljenost i borbu (naučnog) razuma sa srcem. Iz tih razloga, ne računajući skladno i zanimljivo pripovedanje, roman „Solaris“ duže od pola veka nakon objavljivanja ne gubi na svežini i značaju, pobijajući prvu od predrasuda povezanih sa svojim žanrom u svetlu sve bržih tehnološko-naučnih promena.
Astropsiholog i „solarista“ (posebna, dugo razvijana naučna disciplina) po imenu Kris Kelvin, stiže na odredište gde je pre nekoliko meseci upućen kao pojačanje malom stručnom timu. Stanica posvećena proučavanju obližnje planete (iz naslova knjige) Solaris, najpre ga čudi neobičnom tišinom, ali tek u susretu sa prvim od kolega shvata kako se dešava nešto, blago rečeno, zaista neuobičajeno. Dotični, Snaut, ispoljava paranoidno i čudno ponašanje; drugi, Sartorijus, zabarikadirao se u svojoj laboratoriji; a Gibarijan svega nekoliko sati pre toga izvršio samoubistvo. Tako udaljeni od zemaljske civilizacije, ovi ljudi su očigledno žrtve nekakve paranoje, vizija „gostiju“ koje došljaku spominju u nejasnim i namerno svedenim upozorenjima.
Deo po deo, istražujući ili se iznova podsećajući decenijski nagomilavanog kolektivnog znanja o Solarisu, Kris stiče okvirnu predstavu o opasnosti, ubrzo joj podležući i sam. Planeta, naime, sadrži samo jednu živu, organsku tvorevinu, definisanu kao „okean“, koji po svemu sudeći poseduje sposobnost upijanja najdubljih misli, snova i osećanja uljeza, da bi ih zatim iskorišćavao u suprotnom smeru. Ili, kako Snaut govori glavnom junaku: „Ponašaj se kao da… budi pripremljen na sve. To je nemoguće, znam. Pa ipak, pokušaj. To je jedini izlaz. Drugoga nema.“ Protagonista stoga najpre sumnja u ludilo, vlastito i drugih, odnosno utemeljenost iluzija nasuprot nepobitnoj neverovatnosti zatečenog. Šta je zapravo san, a šta java?
Spomenuti „gosti“ su osobe iz prošlosti pojedinca o koje se svojevremeno naročito ogrešio, ili barem tako deluje na osnovu Kelvinovog slučaja. Pre deset godina, živeo je sa devojkom koja je usled jedne svađe izvršila samoubistvo, a slutimo i da je sve bilo posledica njegove pretežno profesionalne usredsređenosti. „Gosti“ se obično prvi put pojavljuju u graničnoj fazi nakon buđenja, u kabini domaćina, više ne odlazeći. Ne mogu biti udaljeni (odnosno, uništeni – Kelvin to isprva pokušava, a reinkarnacija devojke, svesna situacije, kasnije bezuspešno izvodi samožrtvovanje), jer, mada po svemu iste kao za života, ove imitacije ljudskih bića su neranjive, prema tome besmrtne. Ne napuštaju „gazdu“, osećaju poriv da su stalno uz njega i sa nadljudskom snagom uklanjaju sve fizičke prepreke koje ih dele.
Najpre još više sateran do ruba pameti, junak postepeno počinje da se navikava na situaciju, podležući grizi savesti spojenoj sa mogućnošću iskupljenja. Usled svega toga, još više se vezuje, ili barem gaji takvu iluziju, za lažnu Hari. „Lažnu“? Ona tvrdi kako za sebe zna da jeste to što je bila, međutim, oseća dejstvo nečega što iznutra upravlja njome. Potresni efekat svesti „vaskrslog“ bića o tome da se, nejasno kako, uporno vraća u život, te nemogućnost da dokuči granicu između one stare, žive i nove sebe, unose razdor u njen odnos sa Kelvinom. Stalno osciliranje između diskutabilnog prošlog i sadašnjeg, između potrebe za drastičnom akcijom (eksperimenta na kom u međuvremenu rade njegove kolege) i komfora novog, raspinje junakovu dušu, spolja se prelamajući na Harinom uviđanju čudne situacije čiji su zarobljenici. Devojka sebe shvata kao „oruđe torture“ sa osećanjima, što sve čini još strašnijim – Kris, pak, razvija unapred nerealne nade u mogućnost spasenja za oboje.
Dijalog sa Snautom pokreće pitanje svesnog htenja junaka da voli Hari, problematizujući iluziju heroičnosti unutar kružnog procesa u koji su silom uvučeni, emocionalnim angažovanjem onesposobljeni da delaju. Docnije se, u epilogu, ponavlja slična rasprava, ovoga puta pošto Kris, već potpuno razočaran u nauku i racionalnu misao, otkrije u sebi spremnost da ostane u istoj zoni, sa krhkom „verom da nije prošlo vreme okrutnih čuda.“ Povratak Hari suprotstavlja vlastitom vraćanju na Zemlju i u konvencionalan život, priznajući apsolutnu nadmoć okeanu kao beznadežno nedokučivom „plovnom kolosu“. U otvorenom završetku romana, glavni lik ne prestaje da se pita o pravom cilju te morbidne igre ljudskim sudbinama.
Pozicije svih prisutnih ličnosti su već samom postavkom apsurdne, nemoguće: izmeštenost na intergalaktičkoj stanici, svesno odabrano usamljeništvo, potpuna skoncentrisanost na misteriju postojanja univerzuma, ipak nikome ne garantuje uspešno bekstvo od „zemaljskih“ slabosti i grešaka. Koliko god svetlosnih godina prevalili, prošlost uspeva da ih sustigne, a to što druga dvojica naučnika deluju pragmatičnije i manje pogođeno njenim efektima, povezano je sa iskustvom dotičnih i jednostavnom činjenicom da jedino Krisu Kelvinu pripada uloga fokalizatora. Pored toga, nedokučivo, a iritirajuće prisustvo okeana koji ih drži pod kontrolom, pobija ljudsko pouzdanje u moć nauke i superiornost njenih dostignuća. Kao podvrgnuti psihološkom eksperimentu, nisu u stanju da pronađu racionalno objašnjenje, ali se Kris u nastavku priče jedini istinski koleba, do te mere da u jednom trenutku prihvata nametnute uslove.
Razlog njegove odluke je Hari, krunski dokaz opisane razoružanosti naučnika, humanoidni „instrument“ koji oseća, pati, poseduje uspomene i kobnu svest o podeljenosti na „sebe“ i „nju“. Kris mora odlučiti kojoj je privrženiji, samim tim i jesu li njegove emocije iluzorne.
Atmosfera kakvu Lem kreira, naročito u početku, dok protagonista još stiče predstavu o svemu što se dešava, postaje izrazito jezovita i hororistična, da bi se zatim preobrazila u stalnu psihološku napetost i emocionalnu tenziju. Svemu doprinose majstorski opisi prostora, naročito spolja dopirućeg crvenog sunčevog sjaja koji nijansiranošću dodatno ističe neobičnost okolnosti i mesta gde se radnja odvija. Pa, ipak, njena istinska lokacija umnogome leži – unutar čoveka.
Naučnici na sve načine (poslednji put iks zracima) pokušavaju da izvrše pritisak na okean i učine da reaguje na njihovo prisustvo. Sva znanja, ustanovljene ili opovrgavane teorije, ostaju beskorisne, obesmišljene u susretu sa ravnodušnom masom koja odbija da korespondira, možda čak nesvesna ljudske blizine, ali sposobna da na površinu izvuče njihove najgore strahove, mane, sve podsvesne težnje i uspomene. To čini prema principu ogledala, suočavajući čoveka sa uzaludnošću svega po čemu se obično smatrao superiornim. Umesto vladara i pokoritelja, pokazuje se da smo robovi vasione, a Kelvinova parabola o „izokrenutom božanstvu“ koje se našlo u zamci sopstvene tvorevine, može biti dvosmerno primenjena.
Više iz potrebe i samilosti nego ljubavi (čega je, takođe, potpuno svestan), Kris nekakva osećanja prema Hari razvija tek kada devojka pokaže volju da se uništi zbog užasa pred onim što je (postala), shvativši u detaljima nerazumljivo, ali po suštini jasno i veoma paradoksalno stanje stvari. Međutim, a toga se roman takođe značajno dotiče, iako je onemogućena da umre, nema sposobnost ni da vlada sobom – što razara još jedan ljudski mit o sanjanoj besmrtnosti po svaku cenu.
„Solaris“ je, ipak, ponajviše roman o alijenaciji sa svim posledicama, o nemogućnosti apsolutnog ili konačnog saznanja (otuda ni sam narativ ne nudi superiorno objašnjenje i zaokružen kraj), destrukciji antropomorfne i antropocentrične slike svemira. Ne čudi što je Stanislav Lem sa podsmehom, ali i razumljivim neslaganjem, gledao na pravac koji su uzimale filmske adaptacije njegove knjige, usredsređene prvenstveno na međuljudske odnose, osećanja aktera i njihovu psihu. Ukazavši na prilično očigledan, a ipak tako često previđan značaj naslova, autor je uporno podsećao kako Solaris nije uzalud postavljen u središte interesovanja, enigme, frustracije.
Planeta kao očito živ, samosvojan entitet, opire se pokušajima invazije, agresivnog proučavanja do srži, u odgovor preokrećući uloge. Oni koji su samouvereno stigli sa namerom da svojim napravama, hipotezama i eksperimentima potčine ovaj „kutak“ vasione, našli su se u poziciji proučavanih, posmatranih, grubo izmanipulisanih putem sopstvenog „materijala“ – jer, svako sredstvo je direktna emanacija onoga najskrivenijeg u biću svakog od dosadašnjih istraživača. Na pojačan pritisak, Solaris odgovara još radikalnijom reakcijom, ostajući obeshrabrujuće nedirnut.
ZORAN ŽIVKOVIĆ: Zašto da pišem o naučnoj fantastici, kad u njoj živimo
Stanica poput nekakve uvrnute biblijske slike lebdi nad Solarisom, „bezdanom“ okeana-bića, osuđena da ga nikada ne dosegne ili u potpunosti razume. Ubeđujući sebe kako shvata „novu“ Hari, Kris otkriva koliko je njegovo poznavanje humanoida ravno njenoj agoniji neobjašnjivosti vlastitog „ja“, ni manje ni veće od pređašnjeg nerazumevanja koje je rezultovalo samoubistvom devojke (scenario se, dakle, izokola ponavlja).
Kolege naučnici su udaljeni jedan od drugog, voljno izolovani u nespokojnoj težnji za uspehom, otkrovenjima, potčinjavanjem ispitivanog. Nagovešteno ishodište kao preokretanje Krisovog gledišta uz spremnost da se povinuje magnetskoj volji okeana koja, nudeći iluziju, oduzima inventivni poriv (osvajanja) i racionalističku nepokolebljivost, čini Lemov roman „Solaris“ neprolazno intelektualno provokativnim i izazivačkim. Jesmo li naučili lekciju, na nebu i na Zemlji?
Autorka: Isidora Đolović
