Smrt – poslednje utočište je roman Hilari Mantel, dvostruke dobitnice Nagrade Buker, koji je u prevodu Slobodanke Glišić objavila Izdavačka kuća Areté.
Hilari Mantel jedna je od najpoznatijih savremenih engleskih književnica. Dvostruka je dobitnica nagrade Buker, što je čini prvom ženom kojoj je dva puta dodeljena ova prestižna nagrada. Mantel piše dnevnike, kratke priče i romane. Smrt – poslednje utočište monumentalan je istorijski roman o Francuskoj revoluciji, obogaćen pismima i drugim zapisima iz tog vremena.
Roman neverovatnog literarnog zamaha autorke Hilari Mantel povešće nas u svet pre, u sred, i posle Francuske revolucije. Hilari Mantel na maestralan način pripoveda o sudbinama više junaka koji su bili ključni za Francusku revoluciju preplićući ih pri neverovatnim susretima na ulici ili u salonima u kojima u višeglasju odzvanja duh vremena. Oslikavajući različite političke frakcije, unoseći dokumenata iz tog doba u samu građu romana, živopisnim opisima dinamičnih događaja, Hilari stvara istorijski roman kome verujemo i koji nas svojom verodostojnošću uvodi u jedan od najznačajnijih istorijskih trenutaka o kome se govori i danas. Prateći velikane revolucije Hilari prikazuje na koje sve načine revolucija može da pojede svoju decu ali kroz njihove privatne živote, tajne pobude, želje i pobude. Uhvaćeni u kovitlac sa revolucijom i svetom posle nje, junaci se nalaze u centru političkog uragana koji ne mogu da napuste i postaju žrtve sistema koju su sami stvorili.
Ovaj monumentalni roman, vešto ispripovedan kroz nekoliko narativnih prizmi, na domaću književnu scenu uvodi jedno od najbitnijih dela Hilari Mantel osvetljavajući jednu epohu na inovativan i dinamičan način.
Mantel, koja je objavila četiri prethodna romana u svojoj rodnoj Britaniji, darovit je pisac. Kao fikcija, Smrt – poslednje utočište nesumnjivi je uspeh. Njegova autorka razume kako se ljudi osećaju, kako reaguju, kako razmišljaju. Ona poseduje onu vrstu dalekovidosti koja joj omogućava da uzme lik iz detinjstva i dovede ga do dramatičnog odraslog doba. Što je jednako važno, ona zna i kako da u nama probudi saosećanje. Kada upoznamo Dantona kao potpuno razuzdanog mladića i pratimo njegovo odrastanje u srećno oženjenog advokata, to nam pomaže da dokučimo njegove emocije dok on napreduje sve do položaja revolucionarnog vođe koji naposletku preuzima. I ne upoznajemo samo Dantona; skupina likova gđe Mantel široka je i šarenolika, od konvencionalnog činovnika do Robespjera i njegove sestre oštrokonđe Šarlote, od Šoderloa de Lakloa, pisca „Opasnih veza” do naivne i poletne Lusil, žene Kamija Dimulena.
Pročitajte i: Roman POPIS – kritika društva sagledana iz ugla književnosti (recenzija)
Dok ove likove predstavlja čitaocu, Mantel čas koristi čas ne koristi prvo lice jednine: ponekad čujemo njihove misli, a ponekad ih nepristrasno posmatramo sa strane; ponekad nam se direktno obraćaju. I tu smo u dobrim rukama zato što ove promene perspektive daju auru realnosti unutrašnjim monolozima, istine spoljašnjim opisima. I naravno, Hilari Mantel štedro koristi presudne događaje samog perioda: prolazimo kroz opojne nade rane Revolucije do neublažene tragedije Terora, i sve što smo saznali o likovima pomaže nam da shvatimo kako se to desilo.
