Prikaz knjige: Sara B. Pomeroj „Spartanke”, Štrik, 2021. Orig. Spartan Women, 2002. Prevod sa engleskog: Ivana Tomić
Na talasu modernog feminizma koji katkad zabrazdi u revizionizam, probudilo se pojačano zanimanje za istorijske teme prožete iskustvenim viđenjem žena, izražene toliko dugo utišavanim ili potpuno ignorisanim glasovima. I dok se za nešto bliže epohe ovakva vrsta svedočanstava može pribaviti relativno lako, usled činjenice da je ipak uvek postojala makar poneka ženska osoba osposobljena, privilegovana ili dovoljno vešta da za sobom ostavi takav zapis, sa antikom stvari stoje manje optimistično. Ne samo da neposredno ženskih tragova gotovo da uopšte nema, već je svemu potrebno pristupiti sa više opreza, uz stalni rizik učitavanja i prenaglašavanja kakvim se uveliko služe dela fikcije.
Sara B. Pomeroj pripada upravo feminističkoj struji istoričarki, kojoj od šezdesetih godina prošlog veka nemerljivo doprinosi aktivnošću u odabranoj naučno-istraživačkoj oblasti. Autorka je prve pregledne istorije antičkih žena „Boginje, prostitutke, supruge i robinje“, objavljene 1975. i do danas veoma uticajne. Na tragu interesovanja kome je posvetila čitavu karijeru, nastala je i prva studija u potpunosti okrenuta ženama Sparte – činjenica pomalo paradoksalna, s obzirom na to da su tamošnje građanke jedine u drevnoj Grčkoj bile citirane, (p)ostavši poznate po nesvakidašnjoj životnoj disciplini i načelima. Čak je i najlepša žena, uzročnik legendarnog ratnog sukoba, Helena Trojanska, uprkos „preudatom“ nastavku imena po kome je prepoznaju, bila – Spartanka.
Iako je poduhvat Sare Pomeroj prekretnički značajan samim tim što po prvi put pažnju usredsređuje isključivo na Spartanke, bez upoređivanja sa Atinjankama kakvo je preovladavalo u dosadašnjim istraživanjima, manjak raspoloživih izvora i te kako ostavlja posledice. Usled toga je autorkino izlaganje često monotono, suvoparno i posle nekog vremena ponovljivo. Pretežno se oslanja na Plutarhove i Ksenofontove istorije, a u nešto manjoj meri na umetničke predstave žena, analizirajući vizuelne artefakte. Celine knjige posvećene su različitim društvenim ulogama Spartanki sagledanim kroz obrazovanje, brak i majčinstvo, zanimanja i klasnu podelu, religiju i rituale, dok dosta detaljno završno poglavlje obrazlaže korišćene pisane ili materijalne (arheološke) izvore.
Suprotno Atinjankama, ali i svojim sunarodnicima, Spartanke su bile iznenađujuće privilegovane (kaloričnija ishrana, redovno bavljenje sportom, otvorenije i liberalnije tretiranje seksualnosti, slobodno upravljanje imovinom, kasnije vreme stupanja u brak, pa čak i relativno škakljive prakse poput kontraceptivnih sredstava i poliandrije), ali istovremeno deo jasno uspostavljenog sistema (pre svega sadržanog u eugeničkom principu kao osnovi podizanja budućih ratnika). Zbog svega toga, često deluju surovo i „programirano“, što naročito dolazi do izražaja kod poslovičnih primera majki koje su u stanju da hladnokrvno ubiju nedostojnog (kukavičkog) sina.
Pored toga što su jedine žene tog doba i podneblja čije su izreke beležene, o svojevrsnoj autonomiji građanki Sparte i njihovoj ozbiljno vrednovanoj ulozi svedoči činjenica da su nadgrobne spomenike mogli dobiti isključivo poginuli ratnici i žene preminule na porođaju. Nasuprot tome ne postoji nikakav dokaz o ubijanju ženske dece (naprotiv, okrutna selekcija po svemu sudeći odnosila se samo na nedovoljno izdržljive dečake), čak se čini da je vaspitavanje devojčica, uključujući telesne vežbe, bilo potpuno ravnopravno sa onim namenjenim dečacima. Sve, od ishrane i održavanja kondicije, preko nagoveštaja dozvoljenog homoerotizma, pa do podsticane slobode govora, služilo je podizanju „majki kakve su potrebne državi“.
Sara Pomeroj ističe naročitu popularnost kulta Helene i Menelaja sa jedne (nije li upravo moć odbegle preljubnice da iznova zadobije supruga takođe dokaz ženskog uticaja?), a Artemide Ortije s druge strane. Navodeći isključivo konkretna, istorijski zabeležena imena, skreće nam pažnju na to da su u pitanju uglavnom učesnice sportskih takmičenja ili žene i ćerke vladara, nekad oboje istovremeno. Primera radi, Kiniska, upamćena kao prva zvezda sporta, bila je kći jednog i supruga dvojice kraljeva, šampion trka kolima.
Na osnovu navedenog, uočljivo je i to da se studija pretežno bavi višom klasom. Slobodni stanovnici bez građanskih prava i heloti (radna snaga) često su služili reprodukciji kojom bi, usled deficita muškaraca, društvene lestvice po nuždi bile popunjavane poluspartanskom decom. „Ondašnji eugenički principi činili su osnov spartanskog demografskog inženjeringa“, zaključuje Pomerojeva i navodi nekoliko izrazitih primera asertivnih žena, kakva je Gorgo, za tzv. deljivo očinstvo ili saglasnost pri uzimanju više muževa. Spartanke su u brak stupale nešto starije od Atinjanki, podrazumevalo se da dotle biološki i intelektualno sazru, opismene se i steknu kompetencije potrebne za sprovođenje moći iz senke.
Ideal spartanske majke podrazumevao je ovlašćenost žene da raspolaže porodičnim imetkom, specifičan odnos prema sinovima i hrabrosti, čvrstinu karaktera i postavljanje patriotizma iznad ličnih emocija. Umesto da budu potčinjene, neme i pasivne, zahvaljujući naslednom režimu i dominaciji nad često (najpre u agogama/školama, zatim na vojnoj obuci i bojištu) udaljenim muškarcima zapravo su uživale društvenu moć… ili ipak ne?
Autorka pokriva arhajski, klasični i helenistički period, dakle raspon od gotovo hiljadu godina, otkrivajući izvesne zapanjujuće protivrečnosti. Finansijsko stanje države stajalo je u upadljivoj nesrazmeri sa njenim razvojem, tako da je Sparta funkcionisala nasuprot realnoj geopolitičkoj situaciji, s jedinim izuzetkom u vidu pogodnosti plodnog lakonskog zemljišta. Na sličan način je kontradiktoran sugerisani status žena. Iako su sasvim izvesno uživale mnoge slobode i ovlašćenja, sve se odvijalo u sklopu očigledno precizno razrađenog šireg socijalnog „programa“, koji su „pisali“ – muškarci (obratimo samo pažnju na predočenu istoriju reformi). U prilog tome, čitalac biva upućen na Ksenofontov spis o kućnoj ekonomiji i oikosu, Plutarhova svedočanstva o životu Spartanaca pod novim (rimskim) gospodarima, stihove pesnika Alkamana o spartanskim devojkama i ženama: sve same naznake dopuštene slobode u čeličnom kavezu.
I dok pogovor Svetlane Slapšak naglašava nadsnalažljivost ovih žena u odnosu na vladajući patrijarhat, prema rezultatima istraživanja Sare Pomeroj drevnu Spartu možemo doživeti ili kao feministički raj – ili hakslijevsku totalitarnu distopiju.
Autorka: Isidora Đolović