SKD – Sećanje: Aleksandar Ilić

U četvrtak, 12. april u 20 časova u Srpskom književnom društvu biće održana tribina Sećanje: Aleksandar Ilić (1945–2018). U programu će učestvovati: Petra Feikova, konzulka ambasade Republike Češke, Andrej Kubiček, predsednik Upravnog odbora Češke besede, Biserka Rajčić, Milan Vlajčić, Ivana Kočevski, Nenad Milošević. Program uređuje i vodi Dejan Simonović.

Aleksandar Ilić rođen je 1945. godine u Znojmu, Čehoslovačka, danas Češka Republika. Godine 1953. Porodica se vraća u Jugoslaviju posle sukoba Jugoslavije sa Informbiroom – Staljinom.

Godine 1963. upisao je Filološki fakultet u Beogradu, Odsek za opštu književnost i teoriju književnosti. U toku studija bio je 1968. godine urednik kulturne rubrike nedeljnika Student, a 1969. godine i njegov glavni urednik. Bio je učesnik studentskih demonstracija u junu 1968. godine, kada ga je na podvožnjaku premlatila policija. Student je tada doživeo četiri privremene i jednu trajnu sudsku zabranu.

Posle raspuštanja redakcije Studenta, Ilić se sa grupom saradnika prebacio u časopis Vidici, u kome je bio glavni urednik od 1970. do kraja 1971. godine. Posebno su bili značajni brojevi Vidika posvećeni totalitarizmu – boljševičkom u Rusiji i nacionalsocijalističkom u Nemačkoj. Broj o Rusiji je delimično zabranjen na sudu, a o Hitleru u celini i definitivno. Ipak, sa najvišeg mesta odbijen je zahtev tadašnjih sovjetskih vlasti da Ilić bude primerno kažnjen zbog broja posvećenog ruskim disidentima – od Aleksandra Solženjicina do Josifa Brodskog.

Od 1975. godine Ilić je radio kao asistent, docent i kao redovni profesor na katedri na kojoj je diplomirao, magistrirao i doktorirao. Magistrirao je 1978. godine radom Kritika formalizma u delu Jana Mukaržovskog, pred komisijom prof. dr Ivana Bogdanović, mentor, prof. dr Zoran Gavrilović i prof. dr Nikola Milošević. Doktorirao je na osnovu rada Umetnička avangarda i ideologija marksizma-lenjinizma, 1989. godine, pred komisijom akademik prof. dr Nikola Milošević, mentor, prof. dr Vladeta Košutić i prof. dr Vladislava Ribnikar.

Godine 1977. potpisao je Povelju 77 Jana Patočke, Vaclava Havela i Jiržija Hajeka.

Godine 1981. i 1982. Ilić je pisao književne kritike za dnevni list Politika. Njegovo zalaganje za srpske, ruske, poljske i češke disidente u tim kritikama svrstalo ga je u cenzorsku Bijelu knjigu CK SK Hrvatske. Za prikaz knjige Antonija Isakovića Tren 2 o Golom otoku, dobio je nagradu Milan Bogdanović.

Godine 1990. Ilić je bio među osnivačima Demokratske stranke. Bio je član njenog prvog Glavnog i Izvršnog odbora, kao i glavni urednik lista Demokratija. Politički je aktivan i posle izlaska iz Demokratske stranke. U toku devedesetih godina učestvovao je u svim demonstracijama protiv tadašnjeg režima.

Godine 1998. je zbog odbijanja da potpiše represivni Zakon o Univerzitetu bio otpušten sa fakulteta, na koji se vratio na osnovu sudske odluke izdejstvovane pre svega istrajnim štrajkom studenata Filološkog fakulteta.

Objavio je pet knjiga: Na dobrovoljnom radu, kritike o srpskim disidentskim piscima (2000), Izgnana književnost, kritike o češkim, ruskim i poljskim disidentskim piscima (2000), Poetizam, studija o češkom avangardnom pravcu (2000), Kavez i slavuj, istorija, teorija i kritika češke avangarde i njene kobne povezanosti s ideologijom marksizma-lenjinizma, sa pogovorom akademika Nikole Miloševića (2009) i Od forme do strukture, ruski formalizam/češki strukturalizam, (2010).

Sa češkog jezika je preveo 28 knjiga – Karela Tajgea, Milana Kundere, Karela Kosika, Ivana Svitaka, Jaroslava Sajferta, Jana Mukaržovskog, Jozefa Škvoreckog, Jiržija Dinstbira, Vaclava Havela, Vaclava Klausa, Karela Čapeka, Jaroslava Hašeka, Bohumila Hrabala…

Godine 2001. Ilić je postavljen za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SRJ, kasnije SCG u Češkoj Republici. Bio je ambasador od 2001. do 2005. godine. Držao je u to vreme predavanja na Karlovom univerzitetu u Pragu i Masarikovom univerzitetu u Brnu. Učestvovao je u radu Foruma 2000 Vaclava Havela, Centra za ekonomiju i politiku Vaclava Klausa i Saveta za međunarodne odnose Jiržija Dinstbira. Posebno su bila zapažena njegova predavanja i diskusije u Centru za ekonomiju i politiku i Savetu za međunarodne odnose. Predsednik Češke Republike, Vaclav Klaus izjavio je da bi bio ponosan da ima ambasadora kakvog Srbija ima u Češkoj Republici. Ilić je preveo dve knjige Vaclava Klausa i bio je jedan od njegovih domaćina u Beogradu, kada je Klaus primljen za inostranog člana SANU. Nosilac je četiri češka odlikovanja, dva iz oblasti kulture i nauke i jednog iz oblasti kulture i politike.

Radio je kao redovni profesor na Katedri za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu do odlaska u penziju, posle kojeg je nastavio da prevodi i piše.

Među nedavno objavljenim prevodima Aleksandra Ilića je i roman Milana Kundere Besmrtnost, koji je, kao i Ilićev pogovor za Praznik beznačajnosti (u prevodu s francuskog Mire Vuković), u elektronskoj prepisci pohvalio sam Kundera.

Poslednji prevod Aleksandra Ilića, objavljen za njegovog života, je zbirka Bohumila Hrabala Moritati i legende.

Share