Sašo Ognenovski: SIVI TRG (odlomak)

Odlomak je preuzet iz romana Sivi trg. Autor romana i prevoda: Sašo Ognenovski. Knjigu Sivi trg objavila je Izdavacka kuca PNV Publikacije.
Ostani kod kuće i čitaj!


Patrik se uspinjao po velikom Beogradskom bulevaru koji je vodio ka Slaviji. Jeo je neki hladan sendvič, a sitna kiša mu je probadala oči i mokrila kosu. Opet je zaboravio da isključi mobilni telefon. Stigla mu je nova poruka. „Angela je bila u tvom stanu. Želi da istražuje u vezi tebe. Zabrinut sam. Zna da nisi mrtav. Nadam se da neće ići dublje. Uzdahnuo je i produžio da korača ulicom. Mimoilazio se sa nervoznim i zajedljivim ljudima, koji su nekuda žurili izgovarajući nekakve psovke i svakakve druge nepristojne reči o stanju u državi. Ista letargija i nesigurnost kao i u zemlji odakle je krenuo ovamo. Sa sivih oblaka je počelo stidljivo da izviruje jutarnje sunce. Jedna pijana devojka se sudarila sa njim. On ju je zadržao. Imala je lepe, plave oči vlažne od pijanstva, ali izgledalo je da nije bilo samo to. Bila je i drogirana.

„Oprostite, ali mnogo ste lepi“, iskezila se devojka i obesila mu se oko vrata. „Burna noć puna ljubavi, seksa i dranja sa ovim kretenima koji nas vode pravo u ambis. Da, da, u ambis. Lažem, lepi… Nije seks. Ovde, nažalost, niko više neće da te jebe … Svi jebu sami sebe … Drkadžije i usamljenici …“ Patrik ju je zadržao i pitao je da li joj je dobro. „Ne … Odavno …“ rekla je odsečno pijana devojka. „Ljubav mi je pusta želja, a nemam gde da idem. Izbačena sam. Nemam ni kuću, ni kućište. Uzeli su mi kuću zbog neplaćenih dugova. Hoćeš da mi praviš društvo do Vasilije, a?“
„Gde je to?“, upitao je Patrik i još više joj je zagolicao radoznalost. Ona mu se opet obesila oko vrata.
„Auuuu, Makedonac. A, pa da, trebala sam da pretpostavim. Svi ste vi Makedonci lepi i lepo pevate“, prošaputala mu je na uvo. „I dobro jebete. Hihihi. Nezasiti. Po ceo dan bi samo to da radite. Ništa vam drugo nije važno.“ Zakikotala se, a Patrik je stao i opet ju je ispravio. „Šta je? Šta se ljutiš? Ja tresem gluposti. Super ste vi Makedoncitetetete. Hajde, nosi me.“ Patrik je uzdahnuo i krenuo s njom. „Vi ste išli ka suprotnoj strani. Kako sad ovamo?“, pitao je on. „Kako šta? Ahaaa, da, da, nema veze, idemo u krug. Ti samo produži.“

sivi trg ognenovski

Devojka ga je uhvatila ispod ruke i klateći se i gurkajući ga produžila zajedno s njim. „Vi, kao što vidim, ka Slaviji. Jel’ tako? Ja sam Sonja. Sofija. Sofija Karamarković. Imam rusko poreklo i dugo sam svirala klavir. Dugo… Sada više ne… Ni u snu… Otkad su me prebili i slomili prste, tresem se i kad dotaknem klavire. Šta ćeš, sudbina. A vi?“ Patrik ju je pogledao, a zatim vratio pogled jer ga je udario smrad ustajalog alkohola iz daha rasklimatane pijane devojke. „Zovem se Patrik.“ Ona se malo udaljila od njega idući natraške i tresući se ponovo kikotom. „Heheee. Jel’ to makedonsko ime? Ili si ti neki gastarbajter. Mutan tajkun luta pešice kroz Beograd. Jaooo, koliko je to interesantno.“ Patrik je postajao pomalo nervozan. Ovo mu nije trebalo. Ponovo je uzdahnuo. „Nisam ja tajkun“, produžio je nadajući se da će devojka da odustane od druženja sa njim. „A šta si? Ajde, bre, čoveče, pričaj … Ne, ti nisi Makedonac … Ti si neki stranac … Neki … Nešto nedefinisano … Tako to meni izgleda …“

Imala je pravo. Kao i homoseksualac u vozu. Nehoteći oni su pogađali. To ga je činilo još nervoznijim. „Ako idete sa mnom, držite se dobro da ne padnete.“ Jako ju je povukao i požurio da bi stigli do te Vasilije i da se on konačno otarasi ove pijane pijanistkinje. „Ej, polako bre, otkide mi ruku! Šta ti bi? Dobro, ništa te više ne pitam. Eh, kakvu ja sudbinu imam. Sve naletim na neke osobenjake. To me jebe još od malena. Još otkad sam bila devojčica. Zaljubim se u mačo tipa i posle se zajebem. Onaj kreten mi je podmetnuo dijamante i kidnuo, a ja jadna odležao dve godine u ćuzi. Pa sam se posle zaljubila u jednog zgodnog sredovečnog mutavka i ispostavilo se da nije bio baš mutav. On me je dokusurio i sad sam u Vasilijinom pansionu. Ona je dobra. Samo što nas povremeno tera da se jebemo za pare. Šta ćeš kad nema druge. Delimo, nije kao one životinje što uzimaju sve pare jadnim devojčicama. A samo da ih vidiš… Srce ti se cepa. Šesnaest, sedamnaest godina, siročići… Šta ćeš.Ni od kuda, bez majke, bez oca, ne zna im se poreklo…“

Patrik je stao. Pogledao je. Izvadio iz džepa maramicu i obisao joj lice. „Dokle smo?“, pitao ju je. Ona ga je pogledala zabezeknuto. „Nešto sam zajebao, jel’ da?“ Patrik ju je povukao i požurio ju je. „Koliko nam treba da stignemo do te Vasilije?“ Ona se naljutila i povukla ga. „Hoćeš da me se otarasiš? Heheheheh … Evo još malo.“ Stigli su na kružni bulevar Slavija i ona je pokazala na jednu ulicu u desno. Prolaznici su zastajkivali i gledali ih, a to je Patrika činilo još nervoznijim. „Hajde, idemo!“, rekao joj je, a ona je stala i smejući se počela da pokazuje prstom u njega. „Ti si mi nešto sumnjiv! Šta ti radiš ovde? A? Gde ideš? Koga tražiš? Ti si meni mutan lepotan, ali sviđaš mi se i neću više da te propitujem“. Patrik je počeo da se preznojava i kada je konačno pomislio da će Sonja krenuti kako bi se on istrgnuo od radoznalih pogleda prolaznika u samom centru Beograda, ona je opet stala. „Ali!? Ali?! To ne znači da mi ne duguješ odgovor! Jel’ tako? Jel’ tako misteriozni Makedonac?“, ponovo se zasmejala ovog puta glasno, tako da je nekoliko mušterija MekDonaldsa preko puta ulice izašlo napolje i počeli da se smeju.
„Eno kurvice Sonje!“
„Ej, Sonjice, novi jebač, a?“
Ona se zasmejala i dobacila je. „Pa kad nećeš ti. Moram ja da zadovoljim svoju potrebu.“ Momak joj je opet odgovorio. „Ja pomislio da ti je to profesija. Jel’ još radiš? Nas je trojica. Možemo zajedno da ne gubimo vreme čekajući jedan drugog. Skupićemo neku lovicu i dolazimo kod tebe, a? Jel’ može?“

Patrik se sledio od straha. Više nije znao šta da uradi. Gledao je besno u Sonju, a telefon u džepu je počeo opet da mu daje znake da mu je stigla nova poruka. Počeo je da guta knedle, a Sonja nije imala nameru da završi razgovor sa polupijanim momcima. „Za to ćeš morati da upitaš Vasiliju. Ja na svoju ruku ne radim ništa. A vidiš da još nisam završila sa strankom. On je iz …“ Patrik se okrenuo i uneo joj se u lice. Ovog puta mu nije smetao alkoholni smrad njenog daha. „Polazi sa mnom i da nisi progovorila ni reč!“ Ona je stala i pomazila ga je po licu. „Kako si sladak kad si ljut! Hajde! Pusti ove kretene! To ti je uobičajena beogradska bagra. Nažalost ima ih sve više, a sve je manje normalnih ljudi! Dobro, dobro, idemo.“ Patrik je uzdahnuo i povukao je napred. „Kuda?“, pitao ju je. „Pa, već sam ti rekla. Tu desno.“ Krenuli su žureći ka ulici desno od kružnog toka bulevara. Kako su se približivali kući gde je Sonja živela, tako je ona sve manje pričala. Kuća se nalazila odmah nasuprot hotela „Slavija“, prekoputa, s njegove desne strane. Kad su stigli do kuće, Patrik je zanemeo. To je bila ista kuća sa fotografije u dnevniku. Neverovatno. Nije mogao da veruje. Onda je Bogdan imao nekakve pogrešne činjenice. Ili je to bilo nešto drugo? Sonja se zateturala na kućnom pragu i pogledala je u Patrika. Već je bila umorna i oči su joj se sklapale. „Nećeš da uđeš? Nećeš, sigurno! Zato što Vasilija te neće primiti.“ Patrik se zagledao u kuću. Stara beogradska kuća na tri sprata od kojih je najmanji bio sobičak s kružnim balkonom. Sonja je otvorila vrata i oni su ušli unutra. Na levoj strani su bila dvokrilna vrata koja su se otvarala škripeći. Pojavila se krupna žena obučena u crveni penjoar. Pozdravila je pušeći i pokupila Sonju unutra: „Hvala vam što ste nam pomogli da se Sonja vrati kući.“ Patrik je pitao ko živi ovde. „Niko važam. Ovo prekoputa je nekakav magacin. Tu ulaze neki ljudi, unose, iznose nešto, ali to nas ne interesuje. Gore na spratu je nekakva škola engleskog jezika, a na najvišem je jedna gospođa koja nikad ne izlazi iz stana. A zašto pitate?“ Patrik je otpozdravio i krenuo gore. Vasilija ga je ispratila pogledom. Zatim je mahnula rukom i ušla unutra.

Slučajni prolaznik ga je odveo do mesta odakle je hteo da započne potragu za svojim korenima. Za onim što je značilo ko ga je doneo na ovaj svet i kome bi trebao da kaže „hvala“ ili da ga eventualno opsuje. Nikada nije voleo koincidencije i nikad ih nije prepoznavao kao takve. Ove slučajnosti koje su ga sledile evo već drugi dan otkad je definitivno isčezao iz Skoplja bile su samo prolog u njegovoj teoriji da se svi mi na ovoj planeti poznajemo jedan s drugim i da smo se nekad sreli. Bogdan je napravio pogrešnu pretpostavku. Dao mu je drugu adresu. Dok se penjao stepenicama izvadio je adresu koju je Bogdan bio napisao na komadiću papira. On je bio jedini koji je znao njegov problem i istraživao zajedno s njim. Između drugog i trećeg sprata je stao i izvadio telefon da bi video ko mu je pisao. Bio je to Bogdan. „Pogrešna adresa. Ali na onoj pređašnjoj je drugi čovek.“ Tek sad mu ništa nije bilo jasno. Uzdahnuo je i popeo se na treći sprat. Pokucao je na pohabana tamnokafena vrata. Vrata je odškrinula stara žena sa strogim sofisticiranim izgledom. „Koga tražite?“ Patrik je progutao knedlu. „Vas.“ Žena ga je čudno zagledala. „Mene?“ I Patrik se začudio počinjući da uverava sebe da je poslat u pogrešnom pravcu. Bilo je trenutaka kad je pomislio da je dnevnik fikcija. Izmišljena priča. „Da, vas. Vi ste Gospođa Petronijević?“ Gospođa ga je pogledala od glave do pete. „Odakle znate moje prezime?“, pitala ga je i posle male napete tišine, Patrik je izmudrovao odgovor kako bi ga ona pustila unutra. „Iz dnevnika.“ Stara žena je otvorila usta kako bi rekla nešto, ali je stala. Opet ga je pogledala. U oči. Oštro. „Odakle vam je taj dnevnik?“, progovorila je ona gledajući sumnjičavo u njega. „Spasio sam ga pre nego što je izgorela kuća u Debar maalu“, reako je Patrik. „Aa, izgorela kuća. Nisam čula!“ Patriku je laknulo. Znači došao je na pravo mesto. „Jel’ mogu da uđem?“, pitao je stavljajući ruku na vrata skoro siguran da će ga gospođa pustiti. „Počekaj malku!“, progovorila je gospođa Petronijević na makedonskom, na što se Patrik malo nasmejao. Gospođa je zatvorila vrata i posle nekoliko minuta ih je opet otvorila. „Izvolite!“ Patrik je ušao u stan sa starinskim, ali lepo održanim nameštajem. Mirisalo je na ustajali vazduh, na dugo zatvorene prozore, na stare predmete koji su govorili da su ovde dugo vremena boravili nekakvi preci i da njihovi naslednici insistiraju na relikvije sa njihovih životnih priča.

Gospođa Petronijević mu je pokazala da sedne na stolicu ispred ovalnog izrezbarenog stola sa nogarima koje su na kraju završavale sa lavljim šapama. Patrik je otkopčao mantil i seo. U tom trenutku mu je opet zavibrirao telefon, a gospođa je samo zamahnula prstom jedne ruke što je značilo da ona ne voli telefone. Patrik se učtivo izvinio i isključio je telefon. „Napraviću kafu“, rekla je gospođa i pošla u kuhinju. Patrik se zagledao okolo. Zidovi su bili prepuni slika njene familije. Stara gospoda u ratnim uniformama, mlada dama u jednostavnoj tamnozelenoj haljini i belim okovratnikom i sa punđom na glavi. Dve devojčice u belim haljinicama. Bliznakinje. Beo ten. Plave kosice. Sunčani dan u njihovoj pozadini. Mali osmesi i plave, staklaste oči. U tom trenutku preku puta su se otvorila vrata i izašla je ista ta žena. Ista ta gospođa Petronijević koja je ušla kroz vrata od kuhinje. Ova ista gospođa Petronijević je nosila slatko od grožđa, čašu vode i kašičicu. Patrik je zanemeo kad ju je video, ali samo za trenutak i onda mu je sve bilo jasno. To su dve gospođe – bliznakinje. Ova druga gospođa, videći da se Patrik malo uplašio, nasmešila se i ponudila je slatko. „Ovo je tradicija. I u Makedoniji. Slatko od grožđa. Naš specijalitet.“ Patrik je malom kašikom uzeo iz teglice i pojeo je. Zatim je kašičicu stavio na tacnu i popio gutljaj vode. Otvorila su se vrata na suprotnoj strani i ušla je Petronijevićka koja ga je dočekala na ulaznim vratima. Ona je nosila kafu. Stavila je kafu ispred njega. Obe su gledale odozgo. Bile su slične kao jaje jajetu. I obe su istovremeno sele sa obe njegove strane. „Ranije smo se mnogo razlikovale“, rekla je gospođa sa slatkim od grožđa. „Ali, kako starimo tako počinjemo da ličimo jedna na drugu.“ Patrik je samo kimnuo glavom. „Dobro došao“, rekla je gospođa sa kafom.

Share