Simo Potkonjak rođen je 1952. godine u Brezovcu, Hrvatska. Od 1961, živi u Inđiji, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Potkonjak je romansijer, pripovedač, pesnik, pisac pesama i priča za decu, autor drama i satiričnih tekstova.
Magistar bibliotekarstva, bili ste savetnik u Ministarstvu prosvete, direktor biblioteke, poznati ste kao pisac. Ko je kome pomogao, a ko odmogao pisac bibliotekaru ili obrnuto?
Sigurno da je trebalo da bibliotekar pomogne piscu, ali izgleda da nije ispalo tako. Pisac bi bolje prošao da je bio “slobodni umetnik”, njega bi promovisali, a ne on druge. Ili, kad je prestao da bude jedno da bude ono drugo. Teško je sedeti na dve stolice, ili je prosto nemoguće. Borhes i Hamvaš su mi uzor da.
Diplomirali ste na Filološkom fakultetu u Beogradu, grupa Srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti, a magistarske studije završili ste na Odseku za bibliotekarstvo i informatiku sa temom: Kulturna liga i osnivanje biblioteka u Srbiji. Recite nešto više o Vašem interesovanju za kulturne i umetničke aspekte obrazovanja.
U najširem smislu kultura je osnov svega na ovom svetu. Iz nje sve proishodi. Kultura je donela civilizaciju, progres i otvoren čovekov um. Nema pravog obrazovanja bez kulturnih i umetničkih aspekata, jer oni pomažu da novi naraštaji imaju ispravne poglede na život. Život u kom su ljubav i lepota obgrlile odrastanje i opstajanje na ovoj trusnoj planeti. Kada je škola uređena, sa puno kulturnih i umetničkih programa, onda je harmonija prava. Sve jedno drugo dopunjuje.
Za radnog veka službovali ste i bili i direktor u Narodnoj biblioteci „Dr Đorđe Natošević” u Inđiji, u Narodnoj biblioteci Srbije, Beograd bili ste bibliotečki savetnik u Odeljenju za razvoj i unapređenje bibliotečke delatnosti. Kako danas gledate na svoj bibliotečki, a kako na rad kao direktora?
Da i voleo sam taj posao, ali politika nije volela mene. Dozvolila je sebi da bude ispred struke. Kasnije sam radio u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Direktorska funkcija pruža mogućnost da se bude kreativan više nego inače. Odgovornost jeste velika, ali tu je i šansa da se postigne uspeh.
Kako ste počeli da pišete i objavljujete i gde?
Kad sam počeo da pišem!? Čini mi se kad sa naučio da sričem i ispisujem slova iz Bukvara. Roditelji i rođaci su mi često pričali kako sam sa četiri, pet godina znao mnoga da pričam, zapitkujem, i izmišljam koješta, što bi ih i veselilo. Prelazak iz jedne sredine od Slunja i Plitvica u Inđiju mnogo toga i neprijatnog i neželjenog mi je donelo – učinilo… Podsmeh kod čitanja pismenih sastava, i ruženje nastavnika, recimo zbog nekih reči… gubice —- Simooo konj ima gubiceee, a čovek ima usne… i sl. 3. razred osnovne škole…. Tajno sam piskarao, ali strahovito puno čitao… sve bajke sveta na srpskom sam pročitao… i basne i priče i junačke pesme… najviše romana sam pročitao od onih ctanih, pa Zejn Greja, vestern romane, ali i one ljubavne u poznatoj ediciji Vikend roman: pa preko Remarka, Zilahija, Stendala, Dime, Balzaka, ma svih Hesea, do Rusa, i sve kao dete. A onda kreće ozbiljna literatura, kako naša tako i svetska. Andrić, Crnjanski, Krleža, Ćosić, Selenić i dolazi pogubni pubertet koji dugo traje, kod mene jako dugo. Sa mnogim negativnostima, od cigareta, alkohola, ponavljanja u gimnaziji itd. Tek na nagovor čuvenog Jove Vukovića novinara Sremskih, ali moram reći i nekih devojaka kojima sam recitovao svoje stihove, objavio sam prve pesme u Sremskim novinama, mislim sa 14 godina… to me je ohrabrilo pa sam osnovao gimnazijski list „Trag“ i tu sam nešto piskarao, da bih nakon pola veka i čuo od drugih, a i sam shvatio, da sam dobro kao klinac pisao. Najveće zasluge za moj profesionalni uspeh, ako je uspeh, ima čuveni Ratomir Rale Damjanović, najbolji recitator koga smo ikada imali, ne samo u Srbiji nego i u onoj Jugoslaviji. Po završenoj gimaziji, kad sam se našao u bezizlazu iz raznoraznih razloga, Rale je, pošto je pročitao neke moje pesme, uzeo moja učenička dokumenta i odneo na Filološki fakultet i upisao me. Posle toga me je provodao kroz Beograd, u jednoj knjižari pravoslavne literature, kupio mi je četiri jevanđelja. Našao mi je, potom, dom u Studentskom gradu gde me je na nekim čuvenim književnim večerima imenovao kao pesnika, da su mi svi studenti zbog toga zavideli… i kao poenta svega rekao mi je: Veruj u sebe, završićeš fakultet, samo me jedno poslušaj idi redovno na predavanja, neka te profesori zapaze, i sve će biti u najboljem redu. Da, poslušao sam Raleta… Ne znam da li sam ikada na pravi način uspeo da mu se zahvalim. Želim to ovom prilikom. A nadam se da će biti i drugih prilika…
Za svoj rad dobili ste i priznanja i nagrada. Postoje li neke koje biste izdvojili?
Moram da kažem da nagrada nije bilo mnogo. Razumljivo je, ako se zna, koliko se lobiralo i koliko se još uvek lobira da bi se došlo do nagrade, naročito ako su još novčane. Ipak, najdraža mi je nagrada „Milorad Panić-Surep“, koju su dodeljivali—Skupština biblioteka Srbije i Udruženje bibliotekara Srbije… Nakon što sam dobio tu nagradu, ukinuta je. Ništa manje mi je draga i Oktobarska nagrada koju mi je dodelila Inđija, za kulturu i književno stvaralaštvo. Ovom nagradom ispravljena je u neku ruku nepravda koja mi je naneta, i kad sam morao da se otisnem put Beograda, i da više od 20 godina provedem u putu. Ni tamo, ni ovamo. Jednom prilikom mi je sjajni pisac Radoslav Bratić rekao: Simate… Ako ne pređeš da živiš u Beogradu nikada nećeš biti veliki pisac. Sa njim se složio i Momo Kapor. Da živim u Beogradu nisam ni pomišljao, a da li sam ostao mali pisac, ne znam, da li bih mogao biti veći, ni to ne znam. Zadovoljan sam sobom. Mnogo više nego mnogim „velikim savremenim“ piscima.
Vaš roman „Ničija sreća” objavljen nedavno, zapažen je u javnosti i ocenjen kao dragocen prilog građenju onog trajnog literarnog spomenika srpskom narodu Krajine. Roman prati život glavnog junaka poreklom iz okoline Ogulina i Slunja, u periodu od 1945. godine, sve do ratnih dejstava 1991. godine. Šta je okosnica romana?
Životna priča, izmaštana, sa kojom sam želeo da prikažem kakva je bila životna sudbina srpskog življa, oličeno kroz glavne junake romana, u siromašnim, ali čestitim, srpskim porodicama na Kordunu, Baniji, Lici…. Sa čim se sve „mali“ čovek, žena, dete susretao u nedođiji, koja je istovremeno beskrajna lepota dostojna najuzvišenijih pesničkih misli… Da pokažem šta sve život donosi, šta svakom ponudi, ali i uskrati… U stilu, čovek je samo za muku i bol stvoren… Ovo je vezano za ničiju sreću tj. Za „Kopile“ – neželjeno dete, o kom sam napisao roman—
Među najvećim vrlinama ovog romana kritika ističe jezik kojim govore Vaši junaci.
Reklo bi se da je tako. Na to su me nagovarali akademici Milka i Pavle Ivić, onako privatno, bili su i gosti u mojoj kući. Naravno da nisu čitali moje knjige, a možda i jesu nešto iz romana „Marta i kuzol“, ali su iz razgovora sa mnom došli do zaključka da treba da negujem tu vrstu književnog stvaralaštva, sledeći Matavulja, Kočića, Stankovića.
Koliko je bilo teško postići ovu originalnost u slikanju junaka?
Reklo bi se da i nije bilo tako teško. Ja sam komunikativan čovek, bio sam dosta društven, i život je oslikavao te likove tako što sam iz svakodnevnog života, naročito iz onog socrealitičkog perioda – Jugoslavije, preuzimao od ljudi sa kojima sam živeo njihove karakterne osobenosti—- prelazilo je spontano u svoju svest. Ne verujem da neko može danas postići olriginalnost kad znamo koliko na svetu ima pisaca, skoro pa bezbroj, kaže se u šali. U Srbiji preko 500 hiljada se okušalo u pisanju… po slobodnim procenama. Pa i ako i nije tako, ništa ne mari…
Pišete i drame, majstor ste u karakterzaciji likova. Objavljene su Vaše drame „Čistunci”, „Nakarada”… Pojasnite nam šta su teme u tim delima.
Volim dramu, za mene je vrh spisateljskog rada komedija, koju, verovatno, nikada neću uspeti da napišem… samo pokušavam, a onda odustajem … EH, Molijer, Nušić… Volim smeh, otuda i Čaplin u mom romanu Ničija sreća. Rado sam gledao i Stanlia i Olia… takoreći svakodnevno smo išli u bioskop… kad nije bilo para za ulaznicu znali smo se i švercovati itd… Mnogo, mnogo filmova sam odgledao u pubertetu. Možda mi je i to pomoglo da ne odem stranputicom…
Vaš roman „Marta i kuzol” je među najčitanijim i danas, posle više decenija od objavljivanja. Koliko Vam to znači? Taj roman je čitava saga o ljubavi, mržnji, patnji i bolu, kroz generacije. Istorijski okvir je 1881. godina… vreme kada je unijaćenje uzimalo velikog maha i kada je Vatikan sa svojom propagandom nastojao da uništi pravoslavlje. Šta ste sve prikazali kroz ovu priču?
Bio je čitan. Danas ne verujem. Doduše, još u bibliotečkim rafovima stoje poluiscepane knjige od čitanja, sa kartom knjige u njima, u kojima je puno, puno potpisa. Bila su to vremena pred sam kraj prošlog veka kad sam i pisma dobijao od nepoznatih ljudi iz raznih krajeva, koji su bili oduševljeni knjigom što ju je 1996. izdala beogradska Prosveta. Na moju nesreću, i ne samo moju, u nesretno vreme…. ratova i svega što nam se tada dešavalo… Predivni novinski članci o njoj Borba, Politika, Novosti, Sremske i drugi, pa i televizije — Ali i u književnim listovima, pa po kulturnim rubrikama novina. Zato danas kada sam po mom mišljenju napisao svoje najbolje delo roman Ničija sreća, sve je to izostalo. A kako sam ѕe tek osećao kad sam video da nijednom rečju nisam zastupljen sa Martom i kuzolm kod Anđelka Erdeljanina…, a da nije nepoznato da je i na sremskomitrovačkoj promociji bila prepuna sala. I neki drugi novinari iz glavnog grada Srema nisu me udostojili ni rečenicom jedom….. „Znameniti Sremci…“ Ja sam ovdašnji preko 60 godina, malo li je… a da sam još uvek dođoš… itd.
Objavili ste dvadesetak knjiga, u žanrovima kratke priče, pripovetke i romana. Objavljujete i poeziju, a u časopisima ste se ogledali sa putopisima i drugim književnim pokušajima…
Ne znam šta bih vam rekao na ovo. Tražio sam se, pokušavao pronaći neku svoju liniju razvoja u književnom stvaralaštvu, svestan koliko sam mali, i koliko je potrebno truda da bih bio bar prosečan u ovovremenosti.
Vaše knjige pesama i priča za decu zapažene su od strane kritike i publike. Neke od njih su: „Vetropir i bumbari”, „Priče i pesme za Decu veliku i malu”„San Jovi mrak sovi”. Šta im je zajedničko?
Zajedničko? Najviše ocene koje mi daju deca koja ih čitaju, ili slušaju na mojim promocijama. Iskrenost!!! LJubav između čitalaca i pisca… To je što se tiče mog dečijeg stvaralaštva, kome ste Vi, Hvala Bogu I Vama, dali velike ocene.
Autor ste romana „Crta”, „Vračarsko prepoznavanje” i drugih, zbirki pripovedaka „Manduša”, „Kibiceri” i drugih. Šta Vas zaokuplja u prozi?
Mali obični ljudi kakav sam i sam. Želim da im bića lik ucrtam na slici večnosti.. Po nešto i iz mog životnog – autobiografskog …
Veoma ste aktivni u Zavičajnom udruženju „Dr Đorđe Vojnović” u Inđiji, istaknut član. Koja je misija i vizija društva?
Da ističem se. Ali nisam član. Pridruženi sam član. Nesebično pomažem. Udruženje ima za cilj da svedoči o Inđiji, da na svetlost dana iznese ono zaboravljeno, što nikako nije trebalo biti zaboravljeno. Ali, na prvom mestu da neguje među građanstvom kulturu kroz organizovanje brojnih njiževnih večeri, izložbi, tribina… pesme, folklora, svega što ima veliku kulturnu i umetničku vrednost, negujući tradicionalne vrednosti… Svi imaju šansu. Kako Srbi, tako i drugi narodi i narodnosti, da ne kažem nacionalne manjine. Počeli smo izradu višetomne publikacije Uzornik „Naša Inđija“ u kojoj će biti objavljeno sve vredno što smo imali, ali i što imamo. Uzorne porodice i pojedinci, ne samo znamenite ličnosti, već i „mali ljudi“ koji su davali i daju svoj doprinos našem zajedničkom životu. Jedni bez drugih ne možemo. „Mali“ su te velike učinili velikima vrednujući i svi skupa veličinu „Velikih“…
Kod Vas je i Srem inspiracija u književnosti. Koliko i kako?
Srem je nezaobilazan, ako pišem o vremenu u kom ja boravim u njemu. Moj, meni drag, roman “Povratak na izvor” pruža šansu čitaocima da vide kako mu se kao pisac odužujem.
Kakvo je mesto poezije uopšte danas u kulturi?
Dok postoje pisci poput Slađane Milenković poezija živi svojim punim životom. Značaj joj ogroman… bez nje nema ni pesme, ni vokalne muzike. Za mene često kažu da sam na prvom mestu pesnik, pa tek onda prozaista— Sa poezijom sam počeo i ne bi bilo iznenađenje da sa njom i završim. Da, da, vraća se poezija, ona prava, svojim čitaocima i slušaocima…
Šta bi bila Vaša poruka za kraj ovog razgvora?
Kulturni svete ove planete – mislim na moje okruženje – našu zajednicu, ne veruj svemu i svačemu… beži od reklamerstva… Poštuj sebe i svoje bližnje. I veruj. Vera nas je održala…
Razgovarala: Slađana Milenković
