Izdavačka kuća Heliks objavila je prevod romana Emi Itarante Sećanje na vodu koji je sa finskog prevela Jasmina Teofilović.
Kakva nas budućnost čeka, ili, bolje reći, kakvu budućnost čekamo mi, kroz potomke, kroz naraštaje koji dolaze? Malo ima svetlih vizija i ružičastih projekcija; u delima svetskih pisaca ne tek decenijama nego stoleća prevladavaju mračni tonovi u umetničkim pokušajima da se dočaraju vekovi koji su pred nama. Utopije su tek pustile korenje u svesti čovečanstva, a već su se preobrazile u distopije. Slika izgleda crna, ali ipak prevagu odnosi nada da će, kako bi to rekao Dostojevski, lepota spasti svet. A lepota nije samo u oku posmatrača, već i u srcu delatnika, svih onih koji se bore za opstanak ljudskosti i ovog sveta uprkos naoko nesavladivim preprekama i neprijateljima…
U takvoj jednoj mogućoj budućnosti, koja je daleka, a možda već i blizu, sever Evrope više liči na današnju Saharu nego na ono što je nekad bio, a zima i hladnoća žive još samo u uspomenama onih koji pamte dane „starog sveta“. Skandinavskim poluostrvom vlada ratnički nastrojena azijska imperija Novi Ćjen, koja strogo kontroliše potrošnju ključnog resursa – vode. Sedamnaestogodišnja Norja Kaitio, koja i ne zna kako izgledaju sneg i led, stasava u sredini u kojoj se higijena održava tek ovlaš natopljenim sunđerom, a obične dečje bolesti dovode do smrtnog ishoda usled dehidratacije. Norja je kćerka majstora čajne ceremonije, i trebalo bi od oca da nasledi tu ozbiljnu dužnost. Njena porodica već i ima određene privilegije, ali mora da ih krije, iako okupacione vlasti naslućuju da se u njihovom domaćinstvu troši više vode od uobičajene kvote. Norji će stvari postati jasnije kad je otac odvede na Mesto koje ne postoji. On, naime, zna za tajni podzemni izvor, a takva tajna može biti i kobna. Razapeta između straha od odmazde moćnika i želje da pomogne vernoj Sanji, čija porodica ropće u bezvodnoj oskudici, Norja je primorana da donese teške odluke…
Sećanje na vodu, lepa, dramatična i opominjuća pripovest koju je kritika okarakterisala kao „lirsku distopiju s naglašenim ekološkim podtekstom“, roman je prvenac finske književnice Emi Itarante. Delo je izvorno objavljeno 2014. godine, a interesantno je da ga je autorka simultano pisala na maternjem finskom i na engleskom jeziku, budući da je u to vreme živela u Velikoj Britaniji.
„Smrt je saveznik vode. Ne mogu se razdvojiti, a ni jedno ni drugo se ne može razlučiti od nas, zato što smo od njih sazdani: od promenljivosti vode i blizine smrti. Voda nema ni početka ni kraja, ali smrt ih ima. Smrt je i jedno i drugo. Ponekad je smrt skrivena u vodi, a ponekad voda protera smrt, ali uvek idu zajedno, u svetu i u nama“, piše Emi Itaranta.
„Jutros je svet prah i pepeo, ali nije bez nade“, jedna je od upečatljivih rečenica iz ovog dela koje do nas stiže u prevodu Jasmine Teofilović, kao i poruka koja nam predočava da, bez obzira na sve tegobe i strahote koje život može doneti, jedino borba i aktivan pristup imaju smisla: „Samo ono što se menja, ostaje“.
Ovaj roman suočava nas s pitanjem šta i koliko možemo da sačuvamo od sveta koji nam je poznat, sveta u kojem smo rođeni i u kojem provodimo ovozemaljske dane. Uči nas da je važno čuvati taj svet, ali da ćemo njegovom očuvanju doprineti jedino ako, oslanjajući se na ono što je plemenito i neustrašivo u nama, učestvujemo i u neminovnom procesu njegovog preobražaja, promene.
Emi Itaranta je rođena 1976. godine u Tampereu u Finskoj. Po njenom romanesknom debiju 2022. snimljen je film, koji je naišao na dobar prijem i kod publike i u stručnoj javnosti. Osim Sećanja na vodu, objavila je i romane Grad izatkanih ulica i Pisma s Mesečeve proslave.
