Sava Smertni Berdecki: TIHO (proza)

Sava Smertni Berdecki

U šumi si ćutanja svojih. Samonikla debla iz tvoje duše. Po tlu rođaci, a ne liče jedni na druge, ti križanci svih papratnih praosećanja pomnoženih sa svim ljudima koje znaš, za koje znaš, i svim pojavama što su ti ikad pažnju takle.

Po toj se šumi hoda tiho, ali sa strahom — to ne. Slobodan budi da budeš gde hoćeš. Ako si hrabar i dignute glave, bolje ćeš čuti žice u ptice, čije kapljice pitkoga žduka svetlucaju po granama. Lišće ih pripokriva kao nestašne šiške nemirno devojačko oko. Najbliža zvezda širi čipke po travi i krošnjama, po ramenu devuške koju najbolje pamtiš.

Na pokojem stablu su imena što stoje pored tvoga (jer uvek jedno je tvoje u tvojoj šumi), a likovi osoba čija su bila, promeniše se tvom sećanju iza leđa, kao sebe kad lažeš onako tek jedne nagrade radi — da vešto ulepšaš. Vidiš samo lepa lica, što smeše ti se i raduju, kakva s početka su bila, dok se ne prenuše u ona koja sada od sebe kriješ, što potamneše jer ume neki dan da osvane i okrene sve, kao ogledalo.

Ne vređaj travu rečima teških nogu, jer trava je postelja na kojoj šuma leškari. Ne diži glas u besu više najviše krošnje. Obuzdaj drhtaje nestrpljenja, zbuniće treptaj grla pevača, a crna pera, kojih mora svud biti, zbog kojih su ona šarena lepša, dići ćeš sve i združiti. Zavitlaćeš im grake, zakriliće nebo, bićeš u senci gde te ni Bog dugo videti neće. Lepi su i vran gavran i garava vrana, i njih neko voli, zašto ne bi i ti? Postankom svako zaslužuje gnezdo. Ali takva je priroda njina, dok pevuške zbog buke umuknu, ovi naprotiv, sve jače buče, i neće ti dugo dati mira. Al’, znaj da ti si tvorac tog pira.

Nekad se i bez njih sve učini crno. Da ne vidiš sunce, a dan je, te ne čuješ ni ptica zvižd, ni ptica žduk. U šumi se čini k’o u dronjavoj čizmi. To samo tebi, jer tu oduvek vlada taj red, po kome ništa nije sasvim u redu. E muči te nešto, pa baš te briga za sve, i šta je bilo i šta će biti, sreća se uvuče u sebe samu, ko u kućicu puž, pa se vidi samo ta tamna rupa što kaže „nema tu nikog”, te počinješ misliti nemarno, rasprskavaš srdžbu u srču, pa lomiš, ko grane, buduće dane. Buka će podići oblačno jato i posle kad vidiš sve crno — biće zaista tako. Tiho, tiho, deco moja nerođena, i deco moja koja niste moja rođena. Možete i u šumi dame i gospoda biti.

Istina je, u šumi bude i noć, bude i sneg. Noć, nekad zvezdana sa snegom po brezama, il’ noć mrkla, a pod snegom rupa… Tebi, na sreću, još ne dođe zver. Možda i šteta je to, jer ko zna kakav junak u tebi noćiva, i kakva moć u njemu počiva. I kakav bi korak tvoj sada bio da se taj junak probudio.
Nisi ni jedini što se bar jednom u krug, po šumi, vrteo, mada, redak je ko se tako ponovio — samo je mislio da je staro obnovio. Tek ako nađe, što previde pre.

Tragova, zamki, šuma je puna. Od stabla do stabla, o njih se tareš. Na koži ti talozi njihovih priča, i slatka kopriva, i gorki med. Sve ih nosi u mudroj tišini, u svojoj šumi progutaj bol. Bez hvale povedi svoju sreću. S pažnjom, u miru, ko tiho gazi, priziva dobro na svojoj stazi.


Sava Smertni Berdecki (1965) kao mali često je menjao adrese i osnovne škole. Po zanimanju je inženjer tehnologije polimera. Najviše radio u štamparstvu. Objavio zbirku priča Stolnjak sav uflekan životom (2019). Za sebe kaže: “Potpuno oslobođen u odnosu na imanje posla, porodice i zdravlja, jedino i najlepše što mi je ostalo je da pišem i tako ostavim nešto iza sebe što, nadam se, neće dotući (ne)kulturnu, (ne)ekološku sredinu i (ne)ravnotežu oko nas”. Živi u Beogradu.

Share