Ketrin Arden, Saga zimske noći – „Medved i slavuj“, „Devojka u kuli“ i „Veštičina zima“, Dibidus, Beograd
Daleko i drugačije od našeg iskustva i porekla oduvek je sa sobom nosilo neobičnu privlačnost. Kada je Amerikanka Ketrin Arden, relativno dobro upoznata sa slovenskim folklorom zahvaljujući jednom periodu školovanja provedenom u Rusiji, odlučila da upravo na njemu zasnuje romanesknu trilogiju, rezultat je bilo jedno od najuspešnijih debitantskih dela iz domena savremene beletristike. Već prva knjiga osvojila je srca zapadnjačkih čitalaca – ali podjednako oduševljenje na ovim prostorima (izdavačka kuća „Dibidus“ ažurno je objavljivala svaki tom trilogije nedugo po svetskim premijerama) probudilo je dodatno interesovanje.
U prvom naletu popularnosti, čemu su svakako doprinele prekrasno dizajnirane korice, sasvim uklopljene uz nagoveštenu tematiku, možda je došlo do makar delimičnog izostanka objektivnih procena velikog hita, a sve u strahu od iznošenja tzv. „nepopularnih stavova“. Međutim, sada, par godina kasnije i pogotovo usled mogućnosti „vezanog“ čitanja svih nastavaka zaredom, nezamagljen promotivnom euforijom, pogled na delo se pokazuje nešto drugačijim.
U pitanju je, pre svega, podžanr istorijske fantastike inspirisane narodnim bajkama, pa možda ne bi bilo pogrešno ni nazvati ovu vrstu proze savremenim podražavanjem folklorne matrice, putem inkorporiranja najrazličitijihg elemenata tradicionalnog repertoara u jednu celinu. Od veštine i prethodne informisanosti autora zavisi koliko će takav postupak biti uspešan – navedeni ispit Ardenova prolazi bez problema. Njen stil je, barem u uvodnoj knjizi, izrazito poetičan i elegantan, tonom i ritmom izlaganja veoma blizak opisivanoj atmosferi zimske jeze i ušuškanosti u nekom od malobrojnih zbegova, neizvesnosti praćene mističnošću arhaičnih predanja. Nije teško razumeti opčinjenost čitalaca širom sveta, budući da joj veoma brzo i sami podležemo –postoji nešto veoma podsticajno, usled čega naprosto hitate s jednog kraja radnje na drugi, zainteresovani da saznate njen ishod. Lični entuzijazam i zagrejanost za ledena prostranstva, natprirodne drevne sile i hrabre „divlje devojke“ kao heroine, autorka posreduje bez imalo problema.
Drugi deo faktora privlačnosti nalazi se u, za strance egzotičnosti, a nama iz slovenskog plemena poznatoj bliskosti, obuhvaćenih tema. Siže je skoncentrisan oko potrage Vasilise „Vasje“ Petrovne, neobične najmlađe kćeri boljara, „odabrane“ junakinje sa moćima koje joj tek predstoji da probudi i nauči kontrolisati, za svojom sudbinom i svrhom u srednjovekovnoj Rusiji. U vreme kada prihvaćeno i uveliko rasprostranjeno hrišćanstvo polako dovodi do gašenja poslednjih ostataka paganske vere, Vasja bi trebalo da bude posrednik između svetova i sila, odana kći i sestra, ali isto tako svojeglavo biće željno samostalnosti. Postavljajući je u središte nekoliko velikih sukoba, Ketrin Arden fiktivni svet oko junakinje ispunjava čitavom galerijom mitskih bića, te nizom pojmova i motiva sa funkcijom da začine, oneobiče i ožive drevne slike.
Navedenom su prilagođeni kompozicija romana, simbolika i postavka učesnika u radnji. „Saga zimske noći“ obuhvata tri knjige („Medved i slavuj“, „Devojka u kuli“ i „Veštičina zima“), pri čemu svaku otvara situacija usmenog pripovedanja legende ili bajke, na čijoj se okvirnoj osnovi razvija dalji zaplet. S druge strane, epilog je po pravilu oblikovan kao obračun dva načela, sa podrazumevajućim podnošenjem određene žrtve i sticanjem uslova za prelazak junakinje na sledeći razvojni stupanj. Shodno odabranom uzoru, sve je utemeljeno na formulativnosti i ustaljenim kriterijumima bajke, sada prilagođenim modernom čitaocu i njegovom iskustvu (što u praksi ne funkcioniše uvek i najsrećnije). To nas dovodi do glavnog (uslovno rečeno) problema sa ovim troknjižjem: čak i ukoliko zanemarimo činjenicu da većinu pojava i tema uveliko poznajemo iz originalnih ruskih bajki (počev od likova Baba Jage, Vasilise prekrasne/premudre, carevića Ivana i Žar-ptice, preko mitskih stvorenja kao što su rusalke, upiri, duhovi-zaštitnici različitih prostora, do zloduha – božanstava prirodnih elemenata ili godišnjih doba), odnosno, autorske obrade slovenskog folklora iz pera Ivane Brlić Mažuranić, usled čega nam Ardenin korektno, ali nipošto spektakularno inovativno prikazani svet ne budi naročitu ushićenost, postoji još nekoliko stavki koje se teško mogu zanemariti pri analitičkom pristupu knjigama.
Prva od njih odnosi se na toliko najavljivanu i forsiranu samostalnost heroine. Vasja Petrovna nam u svom značaju biva predstavljena već kroz najavu rođenja, kao željena, iako po svoju majku smrtnonosna reinkarnacija bake, legendarne prestoničke veštice Tamare. Obeležena najpre opskurnim poreklom, zatim nesvakidašnjom pojavom (takođe previše puta istaknuto tipsko portretisanje: zelene „urokljive“ oči, duga crna kosa, mršavost i koščatost, odsustvo lepote, ali neobjašnjivi magnetizam) koja nedvosmisleno odaje dodir „nečiste sile“, a konačno i neobuzdanim temperamentom, Vasja odmalena prkosi društvenim pravilima. Sposobnost da ih vidi i komunicira sa već nestajućim natprirodnim stvorenjima što nastanjuju imanje na kom odrasta i okolnu prirodu, odvaja je od porodice i šire zajednice. Druga vrsta žigosanosti od još neshvatljivih joj „zloduha“ – boga haosa (Medved) i njegovog blizanca, boga smrti (Morosko), unosi konfuziju u njeno odrastanje i postupke – jer, na početku sage, Vasja je dete i prvi tom se završava sa njenih petnaestak godina.
Iako se do tada još ne mogu naći argumenti za uobičajeno svrstavanje romana u „young adult“ podžanr, što se (nažalost) menja već sa drugim tomom, pretpostavljana Vasjina nezavisnost pada u vodu već samom neobičnom povezanošću sa Moroskom, mentorsko-zaštitničkom figurom čiji postupci u početku (samo) jezivo liče na tzv. „grooming“. Zatim prelaze u nešto pri čemu čak i pripovedno umeće Ardenove gubi na svežini, pretvarajući se u klišeiziranu, trapavu „romantičnu fikciju“. Vasjina deklarativna samostalnost i stalna težnja za slobodnim nepriklanjanjem bilo kojoj od opcija ili ponuđenih svetova, poništava se svakim okretanjem i povratkom Morosku.
Sledeća diskutabilna, mada stalno isticana junakinjina odlika jeste apsolutna, nesebična plemenitost. Kao što se od čitaoca očekuje da slepo prihvati njenu neukrotivost i pored kršenja iste kroz pripovedne zaokrete najsličnije prilagođavanju željama tinejdžerske ili sentimentalnom štivu naklonjenije publike, tako se bez dovoljno ubedljivog pokrića insistira na Vasjinim dobrim namerama. One svakako postoje i glavna junakinja je požrtvovana, privržena porodici, no, isto tako usled preterane uverenosti u svoju nepogrešivost donosi veoma jednostrane, čak suštinski sebične odluke koje se tiču tuđih života. Dobar primer je upotreba motiva žrtvovanja koji se formulativno javlja pri kraju svakog od tri dela sage. I dok u prvom slučaju Vasja pokazuje spremnost da prinese vlastiti život umesto očevog, zanemarujući Petrov heroizam i svoju predodređenost, što bi se još i moglo pripisati nezrelosti – već kroz naredna iskušenja, sigurna u moć koju joj daje „druženje“ sa bogom smrti, junakinja uzima slobodu da odlučuje umesto svoje sestre (Olge), brata (Saše), ali i voljenog konja, začaranog Soloveja.
KUĆA NA PILEĆIM NOGAMA – drugačiji pogled na svet
Posredstvom Vasjinog lika, istaknut je ne malo anahron, mada poistovećivanju i simpatijama savršeno prikladan model ženske moći u gotovo sasvim muškom svetu. Pa ipak, mora se uzeti u obzir da njena „mesijanska“ uloga i dalje biva ispunjavana tek uz određeni vid posredničkog ili protivničkog povezivanja sa predstavnicima vlasti i snage – a to su muški likovi. Isto važi za situaciju u kojoj je sama primorana da preobučena u mladića, kao Vasilije Petrovič, uzme direktnog učešća u akciji. Žensko odstupanje u datom vremenu i prostoru još uvek za rezultat ima neki oblik socijalnog izopštavanja ili potčinjavanja, bilo to zatvaranje u manastir ili neželjeni brak sa jedne, a progon „veštice“ lomačom ili prelaskom na teritoriju druge dimenzije (poput Ponoćnih zemalja) sa druge strane. Razlike je moguće uočiti i upoređivanjem načina, odnosno, predmeta već spomenutih žrtvovanja: dok Vasja to uvek čini sa nečim tuđim, Petar, Konstantin i Saša se odlučuju na davanje vlastitih života za viši, opšti cilj. Vasjino izbavljanje Moroska pogibeljnog zaborava vrši se direktnom seksualizacijom dotle tobože hrabrog, čak aseksualnog ženskog lika, što svemu dodaje efekat banalnog štiva. Uz to, neke od posredovanih ideja se suštinski radikalno razilaze sa slovenskim duhom.
Problematične su, naposletku, same natprirodne moći „izabrane“ heroine. Dok kroz prve dve knjige još i možemo pronaći opravdanje u vidu njenog nedovoljnog iskustva i upućenosti, do kraja, u onim odlučujućim epizodama, tako pompezno nagoveštavane sposobnosti „najmoćnije veštice na svetu“ bivaju svedene na, više slučajno, izazivanje požara (i to ne samo prethodnim, bezumničkim oslobađanjem Žar-ptice), pribegavanje nevidljivosti i upravljanje snagom volje.
Krupniji nedostatak predstavlja i upadljiva neujednačenost stila i dinamike izlaganja tokom završne knjige trilogije. Čini se da je tu pripovedački polet primetno oslabio, pa umesto sigurnog povezivanja niti priče, dobijamo više labavo, neuverljivo nabacanih rukavaca i podzapleta, a isto važi za uvođene folklorne motive ili istorijske aluzije. Karakteri nisu uvek dosledno, niti dovoljno razrađeni: pojedini se do kraja sage više i ne pojave, a mnogi dobijaju zapaženu ulogu, pa zatim bivaju naglo prepušteni antiklimaktičnom raspletu. Primer za prvi slučaj su Vasjini brat i sestra Aljoša i Irina, a za drugi – otac, maćeha i antagonista Kasijan. Drugde je početnu dobru karakterizaciju i ogroman potencijal likova autorka propustila da u potpunosti razvije, recimo kod monaha Konstantina Nikonoviča, što je zaista velika šteta. Ipak, ni tome nije nemoguće naći razlog: čini se kao da Ardenova naprosto ne može da se odluči da li je ovde hrišćanstvo dobro ili zlo – pa tako „jurodiva“ Ana potpuno nemotivisano postaje stereotipna zla maćeha, dok Konstantin nešto uspelije ispunjava model varijacije na likove Igoovog Kloda Froloa (sveštenik bez vere, rastrzan patološkom strašču-mržnjom) i Nenadićevog Doroteja (hipnotišući uticaj na mase, umetnička istančanost), sa dodatom temom faustovske pogodbe.
Knjige, naravno, poseduju i pozitivne strane koje vredi izdvojiti, s obzirom na to da se, od svega, baš one trajno zadrže u sećanju čitalaca. To je, u prvom redu i ma koliko nedovoljno impresivno sprovedena, opšta ideja. Zatim, iz domena čitave realizacije, neodoljiva je i sugestivno dočarana atmosfera zime, vejavice, jezovitosti dugih noći u kojima se mitski svet i realnost međusobno prepliću do neraspoznavanja. Posvećenost i ushićenje sa kojima je delo pisano, izraziti pre svega u prvoj polovini trilogije, takođe zaslužuju pažnju i svako uvažavanje. Na kraju, tu je nekolicina upečatljivo i više nego solidno osmišljenih junaka (među kojima, ipak, nije idealizovana-mada-pogrešiva Vasja): pre svih Aleksandar Peresvet „Saša“, monah-ratnik i heroinin brat, te višeslojni i kompleksni Konstantin Nikonovič. Ironija ili ne, tek, obojica su nosioci muške perspektive i predstavnici hrišćanstva kao novog doba.
Autorka: Isidora Đolović