Roman Popis, delo Erlenda Lua, jednog od najpoznatijih norveških autora, u Srbiji je objavljen 2013. godine u prevodu Radoša Kosovića i izdanju Geopoetike. Sam roman prepun humora, otkriva nam svet apsurdnosti svih oblika savremenog života.
Kao i prethodni Luovi romani, i Popis prati jedinstveni takoreći luovski stil, koji karakteriše jednostavan i razumljiv izraz, bez suvišnih opisa, sa akcentom na razvoju likova, a ne događaja. Humor, prisutan u romanu, u nekim delovima prerasta u glasan, čak histeričan smeh koji možda dolazi kao posledica namere pisca da nam predstavi jednu opštu sliku društva u kome su vrednosti nepovratno promenjene. Društvo je dato kroz oštru kritiku, u kojoj je akcenat stavljen na pitanjima egzistencijalizma i apsurdnosti života. U takvom spoju humora i kritike, čitalac može da oseti i trag melanholije i potrebe za usamljenošću, ali i gorčinu izazvanu nemogućnošću da se stvari promene.
Jezik ove nepretenciozne proze karakteriše ekonomičnost, dok je glavna tematska okosnica kritika društva sagledana iz ugla aktera savremene književne scene. Kritika društva u celini nalazi svoj odjek u ravni u kojoj se kreću glavni junaci, a to je svet književnosti, te ceo roman zapravo daje sliku u kojoj je predstavljena literatura u krizi, i sa druge strane nekompetentna, čak besmislena, književna kritika.
„Literatura je važna“, kaže Erlend Lu u jednom intervjuu iz 2015. „Ona je još najbolji put za razumevanje različitih mišljenja kultura, istorijskih perioda, osećanja. Ali ne bih računao na to da je u stanju da promeni svet preko noći“.
Za razliku od drugih Luovih romana čiji su glavni likovi muškarci, glavni lik romana Popis je Nina Faber, sredovečna pesnikinja, više tragičan nego komičan lik, iako često moramo da se nasmejemo njenim reakcijama na događaje koji je okružuju. Nakon godina pauze, Nina je objavila novu zbirku poezije koju izdavač i malobrojni fanovi smatraju najboljom do sada, a kritičari o njoj pišu negativno i sa velikom dozom nipodaštavanja.
Jedan od aspekata kojim se Lu bavi u romanu Popis jeste i uklopljenost junaka u vremenu. Na ravni hronologije svako ima svoje vreme – onda kada je svojim bićem najbolje uklopljen u svet koji ga okružuje. Vreme glavne junakinje je prošlo. Ono je bilo ispunjeno i svrsishodno u mladosti, kada je Nina bila u centru zbivanja. U korelaciji vremena i poezije, Lu konstruiše i jedno opšte mesto: poezija se piše samo u mladosti, samo mlad pesnik je dobar pesnik. Pisati poeziju i to u zrelom dobu je nezamislivo i neozbiljno.
Roman Popis nam tako predstavlja okršaj pesnikinje sa modernim pristupom književnosti, pogotovo poeziji. Lu nam oslikava sukob književnog stvaraoca sa modernim izdavačima, kritičarima, knjižarama i čitaocima, koji su hteli to da priznaju ili ne, žrtve savremenog vremena u kojima vladaju zakoni tržišta.
Prateći lik pesnikinje, u njoj možemo učitati sudbinu poezije same, njene borbe da nadjača glasove koji govore o njenom besmislu i suvišnosti. Lik Nine Faber je personifikacija poezije, a cela knjiga može se čitati kao analiza položaja poezije danas. Sve što se dešava sa Ninom, dešava se i sa poezijom i književnošću. Naime, književnost se pred izazovima tržišnog zakona, često spušta na nivo spektakla, uklapajući se na taj način u aktuelnu situaciju (pop)kulture, pri tome ne uspevajući da se odupre sveprisutnoj estradizaciji.
Kao i glavna junakinja, poezija je zaboravljena, skrajnuta i nebitna – ona se raspada, baš kao i Nina Faber u poslednjoj sceni romana. Za poeziju nema mesta u savremenoj književnoj produkciji jer svetom vlada roman. Roman Popis potvrđuje stav mnogih analitičara da je današnje vreme, vreme romana, jer roman može da zabavi, a poezija je u stanju isključivo da preispituje, neprestano postavlja pitanja, čudi se, da opisuje i kontemplira. A savremen čovek nema vremena za kontemplaciju ni promišljanje. Postojanje poezije potvrđuje jedino još postojanje književne kritike koja joj pak, prilazi kao obavezi i neminovnosti, pri čemu sve ostaje u uskom krugu ljudi koji se samoizdržavaju.
Književni kritičar sa kojim je glavna junakinja došla u sukob oslikava stanje kritike u kojoj ambicije pojedinaca postavljaju neke nove norme i obrasce vrednovanja književnog dela. Zapravo i poezija i književna kritika imaju zajednički problem – obe egzistiraju na marginama književnog stvaralaštva i zadržavaju se u uskom krugu ljudi, stručnih u svojoj oblasti. Nina nije ispunila svoj cilj, ostavši isključivo na pisanju poezije. S duge strane, nekompetentna književna kritika, uglavnom negativna, oličena u liku mladog Kulpea, daje sebi za pravo da živi na račun poezije. Iz tog sukoba proizlaze mnoge scene koje nas zasmejavaju, ali i čine da osetimo svu gorčinu neravnoteže.
Mladi ambiciozni kritičar Kulpe dozvoljava sebi da gradi karijeru „opasnog kritičara“ pišući negativnu kritiku Ninine poezije. Pri tome on ne zna mnogo toga o savremenoj poeziji, niti ima predstavu o tome šta znači pisanje poezije. Kulpe je lik mladog karijeriste koji želi da izgradi autoritet zloupotrebljavajući sopstveni položaj i predmet svoje analize. Njegova kritika, zasnovana na opštim mestima i bez stručnog znanja, iz Ninine perpektive izgleda kao silovanje. U sceni susreta pesnikinje i kritičara, koja kulminira napadom poezije na kritiku, Nina analizira Kulpeovu biblioteku koju karakteriše hladna proza, knjige o genocidu i izostanak poezije. U njegovoj biblioteci nedostaje upravo žanr o kojem se Kulpe usudio da piše. Iz propitivanja o savremenim skandinavskim pesnicima mladi kritičar izlazi kao veliki gubitnik.
Poezija nam govori o osećanjima, postojanju, stidu, samoći, strepnji i unutrašnjoj nagosti, podseća Nina. Pesnik se više nego drugi pisci otkriva pred čitaocima, usled čega je analiza poezije intimnija od analize nekog romana ili drugog proznog žanra. A Kulpe poeziju čita na poslu, zato što je primoran, te na taj način nipodaštava pesnikovu nameru da progovori o nečemu o čemu drugi ćute.
Roman Popis obrađuje i temu marketinga, i njegovog uticaja na recepciju književnog dela. Glavna junakinja suočava se sa onim što je očekuje u novom vremenu. Ona se nikako ne slaže sa kataloškim tekstovima koje „ionako niko ne čita“. Ipak otkazivanje njenog nastupa u knjižari, gde je trebalo da čita svoje stihove pred publikom, dovodi do zapleta u kome jedna pesnikinja pokazuje svoju snagu i uzvraća udarac svakome ko joj se suprotstavi. Licemerje knjižara koji laže da je pročitao zbirku, popis knjiga zbog koga je nastup otkazan, suočavanje sa negativnim kritikama – sve to je dovelo junakinju do emotivnog stanja u kome oseća samo poniženje i gađenje, ali i potrebu da pokaže svoj otpor prema takvom stanju stvari.
Kroz sudbinu Nine Faber progovaraju svi ostavljeni pesnici, ili na širem planu, progovara umetnost za koju malo ko mari. Njeno postojanje na marginama društvenog sistema, ali i briga da progovori baš o tom sistemu i životu kakav on uobličuje, otkrivaju nam se upravo kroz apsurd sa kojim se stvaralac suočava od kada postoji umetnost i književno stvaralaštvo. Otkrivajući se pred publikom, pesnik i umetnik, pričaju baš o onima koji ga sagledavaju iz udobne ušuškane perspektive čitaoca ili gledaoca. Na taj način, paradoksalno, umetnik postaje čitalac, a čitalac postaje junak jednog dela koje kroz subjektivnu perspektivu otkriva univerzalno značenje sveta u kojem se nalazimo. Upravo ta nebriga za položaj umetnika, dovela je glavnu junakinju u situaciju da pokaže svoju drugu stranu, onu koja se ne očekuje od jedne pesnikinje.
„Osećaj je čudan, smatra, i glupo je što je sve moralo otići toliko daleko. Ali o poeziji se ne laže. To je vrhunac podlosti“. (str. 47)
Autorka: Branislava Ilić
