Roman „Ona”, autor: Nikolo Targeta. Izdanje: Odiseja, 2024; original: Lei, 2020. Prevod sa italijanskog: Aleksandar Levi
Ona je bezimena junakinja sopstvene milenijalske priče, savremene dolce vite. Ima trideset godina, karijeru, vezu, stan i samo malo neobičnih sposobnosti da čuje glasove predmeta ili drugih živih, a po prirodi beslovesnih stvari, sa kojima komunicira sadržajnije i bolje nego s ljudima iz okruženja. Zato često dospeva u raskorak sa željama i njihovim ostvarenjem, koje u pravom smislu sledi onu opomenu da neka težnja možda baš i nije to što bi nas usrećilo. I kada u (kako to obično biva) relativno brzom sledu događaja postane tehnološki višak izdavačkoj kući u kojoj je radila, dotadašnjem dečku, pa privremenoj cimerki, svet počinje da pojačava začudno dejstvo na uznemirenu, dezorijentisanu svest. Jer, iako je bila nezadovoljna partnerskim odnosom, kompromisima u poslu, ličnostima sticajem okolnosti postavljenim u status najbližih drugarica i dežurnih gurua (drastično različite Izolda i Silvija), odjednom počinje da preispituje koliko je, čak u kom trenutku, zapravo propustila da primeti i proživi sreću.
A sreća je, zapravo, taj neuhvatljivi koncept za koji, usled postavljanja navodno „iskrivljenih” očekivanja, baš kao i kod ljubavi, njena (naša!) generacija okrivljuje roditelje bumere, Diznijeve crtane filmove, patrijarhat i šta sve još ne… zbog tobožnjeg nerealnog uzdanja u mogućnost ostvarenja vizije ispunjenog života. Sada, u svetu brzih, svakodnevnih promena, kada makar samo deo čudovišne postmodernističke konstrukcije izmicanjem pravi domino efekat i izaziva rušenje čitavog sistema, Ona (i mnogi njoj slični) opravdanje traže u svemu pre nego u sebi.
I junakinja počinje da srlja, prihvatajući otvoreno bespuće, besciljnu viziju bliske budućnosti. Nepromišljeni seksualni odnosi ostvareni posredstvom Tindera; isprazna nova radna mesta od kojih se nema za kiriju, ali život deluje bar malo uređenije; intenziviranje glasova koji se obrušavaju sa svih strana i, kao najbitnije, najstrože zabranjeno kontaktiranje majke… U svemu, jedina dotadašnja uteha – bavljenje plivanjem (najpre sportski, pa rekreativno), razotkriva se kao rutina, navika razvijena da potisne nelagodu. U svojoj osnovi, ljubav prema vodi i osećaj nesputanosti bivanja što dublje ispod površine sadrži činjenicu da jedino tada nema unutrašnje buke: i upravo se odnos glasova i tišine sve vreme podvlači kao posebno važan.
Istaknuta intertekstualna veza sa Kerolovom „Alisom u Zemlji čuda”, počev od uvodnog citata do epizoda sa direktnim aluzijama na pojedine tamošnje (npr. suđenje), smešta junakinju u poziciju zalutale, dezorijentisane gošće antropomorfizovanog, suštinski negostoljubivog sveta. Piščeva preciznost izraza i često korišćenje ironije ili oneobičene komike potcrtavaju konfuzni doživljaj osobe čija se celokupna egzistencija ne samo (upravo) dekomponuje, već koja shvata kako nikada zapravo i nije bilo stvarnog uporišta.
Kauč na kome spava kod pretenciozne i poročne glumice Silvije, primećeno je više puta, ima aktivniji seksualni život od junakinje, ali i neskriveno poručuje da bi se trebalo obratiti stručnom licu umesto samo deklarativno „ležati na kauču”. Međutim, otuđenost i nepoverenje prema ljudima sežu duboko u prošlost (mestimično se pomaljajući kroz uporne, mada ne tako vešto izbegavane teme detinjstva, razvoda roditelja, prvih negativnih iskustava sa dečacima, i tome slično), pa u svakoj vrsti kontakta lakše pronalazi zajednički jezik sa sobnom biljkom, tetovažom Aragorna, konzervom na rafu samoposluge ili četkicom za zube, nego sa osobama kojima nešto od toga pripada. Stoga njene situacije na rubu pameti prilično podsećaju na scene iz serije „Ali Mekbil”, kada naslovni lik u najmanje pogodnim trenucima doživljava halucinacije, čime se naglašava psihotičnost ne samo nosioca priče, već i okruženja u kome se ne snalazi. Otuda roman često stavlja u naizmeničan odnos poglavlja posvećena realnosti i njenim prekidima, kada junakinjini neartikulisani ili brutalno agresivni porivi isplivavaju na površinu u vidu čina koji, ispostavlja se, ipak nije istinski sproveden i iživljen.
Proza Nikola Targete je brzohodna, dovoljno koncizna da sugeriše tempo vremena kome glavni lik pripada, ali istovremeno introspektivna u kontrastu prema takvom sistemu. Protivrečnost i rastrzanost karakteristične za milenijalsku generaciju time se odražavaju na pripovednom planu. Kao što Ona okleva da izgovori ime bivšeg dečka, pa čak i svoje, kategorički odbijajući da odgovori na majčine pozive i uopšte razmotri povratak kući – ultimativno priznanje neuspeha – tako je sve što posmatra i čemu pristupa podjednako obezličeno ili toliko mnogostruko da se, u svakom slučaju, jasni oblici ne bi ni mogli zadržati.
U središte je postavljena nedoumica šta to jednu osobu čini odraslom, pa mada ljude uklopljene u rutinu gleda s potcenjivanjem nasuprot svojoj stečenoj „slobodi”, junakinja je svesna da to predstavlja zavaravajuću utehu, samo iz druge krajnosti u odnosu na doskorašnji red. Sređen život i disciplina, kao ni potpuna neodređenost i anarhična postavka, ne donose ono što je potrebno da pojedinac stekne autonomiju, samodefinisanost i unutrašnji mir. Antidepresivi, mučno upoređivanje sa idealima (ne samo preko društvenih mreža), hronična anksioznost, usiljeni hedonizam: zahvaćena su sva opšta mesta koja je prelazni naraštaj previše dobro usvojio. Između stabilnosti ranijih i nehajnosti dolazećih generacija, uklještilo se naše „iskustvo” produžene adolescencije i večitog iščekivanja smislenog putokaza.
Staza se ukazuje sasvim iznenada, posle više zavijutaka kao u video-igrici (česta je metafora prelaženja nivoa, izbacivanja iz sistema, majke kao zmaja – tipičnog finalnog izazova za igrača) i suočavanja sa Četiri jahača Apokalipse, ovde interiorizovanim strahovima (što, s obzirom na scenu u kolima, autorku ovog teksta podseća na spot Alanis Moriset „Ironic”, gde se oglašava više lica protagonistkinje videa), a povodom smrti oca koji je napustio kada je imala šest godina. Tada, u susretu potisnutih sećanja, naučene frustracije i hrabrosti da se uspostavi kontinuitet, dolazi do spoznaje – do Otkrovenja, umesto očekivane Apokalipse. U naslovnom pojmu nije jedino junakinja: Mislim da je problem ona. Ona. Sreća.
Traganje za nečim što zapravo ne umemo da definišemo, niti prepoznajemo, košta nas previše vremena, često i samog života. Ili, kako jedan od junakinjinih Jahača Apokalipse objašnjava:
Rekao sam joj da u svakom od nas čuči beznađe. Praznina koju ne mogu ispuniti ni ljubav, niti porodica, bogatstvo, uspeh ili vera. Praznina stvorena da ostane. Osećanje nedovršenosti koje nikad neće nestati. Svako misli da može da ga zatrpa ispod nebrojenih slojeva stvari, događaja, promena u životu, ali se ono stalno vraća da nas podseti kako u dubini duše uvek tragamo za nečim čega nema.
Zato je kraj bezobličan, otvoren. Niko nam ništa nije obećao, nema garancija. Ali, postoji bezbroj pokušaja na koje imamo pravo.
Počinje ozbiljno da preispituje da li greši u svemu. Ili su, naprotiv, obazrivost i nedelanje bili pravi problem do sada. (…) Možda mora da počne da deluje kako bi promenila stvari, kako bi se dovela u red. Pa makar i čineći nešto glupo.
Autorka: Isidora Đolović
