Roman Odustajanje, Jelena Lengold, Arhipelag, Beograd, 2018.
Na šta pomislimo kad kažemo da smo puni života? Koji zalet zauzimamo da bismo napravili velike poteze i da time popunimo našu sujetu i da kad prođu godine kažemo sebi da smo dostigli cilj koji smo zacrtali? Na ova pitanja pridodajemo još sijaset drugih koji stežu obruč oko glavnog pitanja o smislu našeg života, o onom što nas čini svrsishodnim, nekome potrebnim, emotivno ispunjenim, delotvornim i što je najvažnije – voljenim.
Jelena Lengold u svom drugom romanu govori o toj opasnoj oscilaciji između neodlučnosti i melanholičnosti i o zracima nade i želje, o neočekivanim provalijama kada očekivate nebo i sunce, o svim sunovratima koji nam donose nesporazumi sa sudbinom. Satkan vrlo glagoljivim narativom sa preciznim ocrtavanjem likova (i pored toga što su najvećim delom tipizirani, a ne konkretizirani) ovaj imaginativan triptih sledi tri doba žene koja i očekuje i nada se, koja se bori, žene čija je emotivna uzburkanost katalizator te metafizičke interpretacije životnih prekretnica punih nepodnošljive melanholije i očajanja.
Nameće se rigidnost naslova Odustajanje koji je kontraverzan s obzirom na to da se glavna junakinja (koja nema ime) ipak bori i ne „odustaje“. Taj utisak imate sve vreme dok čitate ovaj koncizan roman čije su rečenice dobro promerene, bez viška teksta, nepotrebnih opisa i dijaloga koji šaržiraju. Borba žene da dostojno proživi svoj život kako bi ona želela, je strategija prema kojoj ova vrlo mudra spisateljica prilazi vrlo pažljivo, uzimajući u obzir ne samo okolnosti, nego i nekonvencionalnost i kontradiktornost okruženja u kome svi živimo. Ona je svesna da smo svi mi, stanovnici devastiranog područja pregaženog ratovima, potopljenog u siromaštvu i socijalnoj destrukciji, žrtve sudbinskih kombinatorika na koje ne možemo da delujemo, i da je „odustajanje“ način polemisanja sa onim „drugim“, a u neku ruku i blagi „izmamnički“ životni koncept uz pomoć kojeg bismo rušili neke zidove i produžili dalje. U tom nekom promišljavanju životnih ciklusa pretpostavljam da leži odluka o naslovu ovog romana, o kontraverzi neočekivanih i nelogičnih preokreta na koje nam je kao ljudima najteže da se naviknemo, a kad se naviknemo, opet nam je teško da se odviknemo.
Ovaj triptih sledi život žene u tri doba njenog života: kao devojčicu, kao mladu devojku i kao ženu srednjih godina. Neželjeni sklop okolnosti mala devojčica doživljava kao najveće životne traume: smrt majke, neverstvo i asocijalnu atmosferu porodice u kojoj živi. Destrukcija je u ovom romanu mehanizam opstajanja, posebno ona destrukcija koja ima glazuru napadne nežnosti i licemerja. Crni socijalni konteksti se oko ove krhke devojčice obmotavaju kao crni oblaci i Jelena Lengold celo to njeno dečje iskustvo pripoveda sa velikom dozom poetičnosti tako da se ta atmosfera intimne tenzije nameće čitaocu kao neorealistični konstrukt gde je distanca samo imaginativni izlazak u drugi svet, u svet plavetnila i beskraja.
Vrlo je interesantan, i posve neobičan način naracije u ovom delu, kao i u druga dva dela: naime spisateljica raspoređuje opise doživljaja male devojčice tako da se oni nekako literarno „sapliću“ o replike koje odražavaju realitet priče i njenu dinamiku. Sa tim deskriptivnim pasažima ona produžava i to vrlo intenzivno u drugom delu gde opet devojka ima neku unutrašnji nesporazum sa tim „suprotnim polom“ i, čini se, da se upravo ovde nameće književna formulacija „odustajanja“. Mlada devojka nosi sa sobom crne tragove traume iz detinjstva. Njena rezistentnost na emotivne ponude postaje i njen način života. Odustajanje u ovom delu znači neulaženje u duboko doživljavanje nekog „drugog“ u njenom životu, što će reći da je u pitanju sitno dozirani strah od kojeg se ona neće odvojiti do poslednjeg trenutka. Njena neodlučnost je indikativna samo dok ona podnosi tu autokomprimiranost libida. Obično, odustajući od onoga što nam se nudi kao prilika, mi (nehotice ili namerno) prihvatamo priliku koja će nam posle toga opstruirati ostatak života i to je, na neki način „odustajanje“ od same sebe, od njenog prava da bira i da odabere ono što bi bilo najbolje kako bi sledeće godine života proživela skromno, ali dosledno.
Postajući žena i majka, glavna junakinja se opet nekako razilazi za sudbinom i u tom trećem delu, Jelena Lengold nalazi upravo glavnu tačku tog nesrećnog mimoilaženja sa životom, a to je suprotstavljanje braka kao najvažnijeg trenutka u ljudskom životu, sa razvodom koji je obrnuto, najveće razočaranje, s obzirom na to da se time razbija glavna ćelija elementarnog i uobičajenog socijalnog jezgra – porodice. Tu ona suprostavlja i dva uvek različita svetogleda majke i kćerke, ali na jedan vrlo surovi način akcentujući njihovu redundantnost. Jens Bjernebue u svom kapitalnom delu „Trenutak istine“ kaže da je „na svetu još samo ljudska sloboda užasnija od istine“. U ovom romanu je slobodoumnost na neki način kavez za neodlučne, pa tako se glavna junakinja u svojim srednjim godinama susreće sa neodlučnim „odustajanjem“ od životnih izazova ne misleći na to da smrt kao manja tragedija i nije neki veliki uspeh gubitnice svih ratova.
U ovom se romanu pojavljuje i imaginarni lik čoveka u sivom mantilu kojeg možemo da prevedemo kao smrt, kao neki pridružnik ka svetu koji vidi samo glavni lik, ali jedno je sigurno: ovaj sivi lik je prokletstvo koje mi prihvatamo kako bi služio našoj nemoći, ili možda užasnoj istini od koje se ne može pobeći. Ovo je, na neki način, još jedna interpretacija „odustajanja“ kojeg čitajući ovaj sjajan roman opravdavamo ili ne opravdavamo i upravo zato je ovaj roman slojevit – zato što otvara u nama polemike u koje sami sebi vodimo u svojim mislima i u svojoj samoći.
Poetičnost romana Odustajanje je jedan od njegovih najvećih kvaliteta. Jelena Lengold je i pesnikinja, pa se ti poetični pasaži prožimaju skoro u celom tekstu dajući problematici koju ona tretira jedan mitski oreol. Ovaj triptih sam čitajući, u jednom trenutku poželeo da shvatim i kao priču o tri različne žene i pored toga što, naravno, u samoj naraciji postoje veze koje pokazuju da je to jedan lik. Ovo malo promišljanje navodi na to da je ova priča vrlo čvrsta i kao narativ, a i kao sklop karaktera, a i kao stilska prisutnost.
Tipologija ženskih likova nije samo precizna, nego je u neku ruku i paradigmatična upravo zbog njihove neodređenosti. Glavni ženski lik nije samo žena koja živi u ovom, prokletom delu sveta, nego je to žena koja sa svojim nedaćama živi u „nekom“ delu sveta i bori se sa svojom odlukom o „odustajanju“ ili sa svojom metafizički neizrecivom sudbinom. Životne prekretnice su one koje očekujemo svi koji smo tu, na ovom mestu, u ovom vremenu i hitamo ka budućnosti. Roman Odustajanje je zapravo roman o odlučnosti da pogledamo u lice tim životnim prekretnicama i da uđemu u njihovu gamu nalazeći snagu da izdržimo njihovu snažnu akceleraciju.
Autor: Sašo Ognenovski
