Prikaz knjige: roman „Memoari belih medveda” Joko Tavade; izdanje: Dereta, 2024. Original: „Etüden im Schnee”, 2013. Prevod sa nemačkog: Dušan Nikolić
Joko Tavada je japanska književnica koja godinama živi u Nemačkoj, stvarajući ravnopravno na oba jezika. Po obrazovanju komparatista, naročito se interesuje upravo za nemačku i rusku književnost, budući da su to oblasti u kojima se školovala. I zaista, nepogrešivo ćete osetiti uticaj njenih najvećih uzora, E.T.A. Hofmana i Franca Kafke, recimo, u načinu na koji primenjuje postupke antropomorfizacije i oneobičavanja. To nisu jedini primeri intertekstualnih omaža koji doprinose šarolikosti, neodredivosti, složenosti romana „Memoari belih medveda”. Iako se knjiga dosledno pridržava žanrovske odrednice iz naslova, u tom procesu je na sve moguće načine i dekonstruiše, ironizuje, preobražava – sledstveno evoluciji ili nazadovanju naratorskih instanci. Trodelna kompozicija pruža mogućnosti različitog odnošenja prema autobiografskom pristupu i konceptu, te pojmovima animalnog i ljudskog (i njihovoj transgresiji, ironizaciji, rotiranju), ali možda ponajviše samom izražavanju. Ono, opet, služi osvešćivanju potreba koje vode do sreće (unutar) postojanja, a menjaju se od jednog perioda obuhvaćenog vremenskim tokom priče, do drugog.
Tri generacije polarnih medveda, velikih cirkuskih zvezda, progovara sa stranica Tavadinog originalnog, istovremeno višestruko angažovanog i literarno uzbudljivog dela. Perspektiva zarobljenih životinja, izolovanih i do nesećanja udaljenih od postojbine, dok u službi zabavljanja homosapijensa potpuno usvajaju preinačenu prirodu kao svoju, svakako predstavlja najvidljiviji sloj aktvizma autorke. Međutim, pored osnovnog postizanja empatije ukazivanjem na položaj potlačenih iz prve ruke, Joko Tavada vešto izokreće očekivanja od samog istorijsko-evolutivnog progresa i superiornosti vrste, uspevajući da izrazito efektno ostvari kritiku bezmalo svake savremene teme. Od totalitarnih režima i emigracije, preko populističke opsesije svetom zabave, izdavačke pohlepe, rodnih kategorija, pa sve do pitanja (uspostavljanja) komunikacije, u njenom se romanu prepoznaje mnoštvo mogućih predmeta diskusije.
Prva celina ili poglavlje, „Bakina teorija evolucije”, prati rodonačelnicu vrste dok usvaja dotle isključivo ljudsku potrebu za beleženjem iskustva putem ovladavanja jezikom i pismom. Neimenovana medvedica, bivša atrakcija kijevskog cirkusa, u gotovo humanoidnom svojstvu živi i kreće se među ljudima, učestvuje na njihovim konferencijama, obavlja administrativne poslove, čak su joj upućena i udvaranja. Piše bestseler i naposletku se, zbog tamošnje hladnije klime, seli u Kanadu, gde služeći se ličnim narativom u nastajanju zamišlja i time stvara buduću životnu priču, uključujući potomstvo.
Shodno tome, druga celina prati njenu ćerku Tosku i zove se „Poljubac smrti”, po tački koju je osmislila nova naratorka Barbara (sa indikativnim nadimkom Bar – medved), krotiteljka zveri u Istočnom Berlinu. To je, zapravo, njena pripovest o očaranosti cirkuskim svetom koja traje od detinjstva, prkoseći svim preprekama, do konačne realizacije. Pa ipak, negde pri kraju ovog poglavlja uviđamo da iza svega ipak stoji Toska, preduzimajući beleženje u ime svoje negovateljice. Dato rotiranje prividnih i pravih pripovednih glasova jeste jedna od majstorija autorke. Ipak, umesto očekivanog progresa, iz generacije u generaciju primetna je postepena zanemelost: dok se prva bela medvedica bez problema sporazumevala sa ljudima, Toska to ostvaruje isključivo u snovima koje Barbara posećuje kao područje razgovora, dok već Knutu, Toskinom sinu, ni toliko nije omogućeno. Takođe, od samosvesti najstarije preko svođenja obučene umetnice na atrakciju čiji trikovi treba da spasu cirkus sve lošije posećenosti, stiže se do Knuta čiji je jedini „talenat” (ili pre kuriozitet) to što je sladak (samim tim pogodan da se prema njegovom liku izrađuju i dalje štancuju plišani suveniri).
Treći narativ „U sećanju na Severni pol” ipak je najneposredniji, jer direktno, dirljivo dočarava unutrašnji svet napuštenog mladunčeta koje u potpunosti zna i prihvata isključivo – ljude. Odgajen od Matijasa (dreser) i Kristijana (veterinar), u njegovoj perspektivi skoro pa porodičnog para, Knut razvija sve prirodne oblike zavisnosti od njihove brige, privrženost, ljubomoru na živote i biološke srodnike koje imaju van radnog mesta… Knutovo odrastanje ka planiranoj inicijaciji u novu vedetu zoološkog vrta sadrži spoznaju sveta sa svim njegovim finesama, od bioloških do lingvističkih, preko pokušaja pozicioniranja unutar kategorija vrste i rase (distinktivne odlike ostalih cirkuskih životinja, npr. vukova kao simbola čopora/čvrsto povezane zajednice i drugih medveda kao individua/odvojenih od prirodne sredine). Tako i objektivno pripovedanje traje sve dok medvedić ne nauči da umesto trećeg lica koristi „ja“ kada misli o sebi, dok porekla postaje svestan tek putem snovidovnih razgovora sa pretkinjom i – (neimenovanim, ali očiglednim) Majklom Džeksonom, koji mu otkriva istinu o prirodi alijenacije.
Zanimljivo je da svaka od tri celine počinje opisom čulne senzacije kao prvog oblika reagovanja životinje na kontakt sa dreserom. Ivan (iz prve), Barbara (u drugoj), te Matijas i Kristijan (treća celina), njihov su svojevrsni i dugo jedini prozor u (ljudski) svet, sa zasebno razvijenim pričama koje opisuju gotovo vek cirkuske tradicije i menjanja, ali često i stalnosti stavova u odnosu na profesiju i duh vremena. Oni postaju najvidljiviji kada se radi o kontrastu između vezanosti dresera za „svoju” životinju i ciljeva vlasnika cirkusa/zoo vrtova orijentisanih na zaradu.
Apropo ranije spomenutih izvrtanja, ona se dešavaju i u pogledu očekivanja čitalaca – u regresivnom smislu. Tako Knut, dok njegova baka još ima slobodu izbora i putuje sa jednog kontinenta na drugi, ostaje lišen mogućnosti zahtevanja, čak i posedovanja jasnije svesti o potrebi da napusti kavez. Najbliže što se, barem u granicama priče, približava zavičaju je epiloški doživljaj prvog snega u Berlinu, koji nevinom radošću (p)ostavlja iole optimističan ton.
Svet prikazan kroz prvu celinu romana najizrazitije je antropomorfizovan i kafkijanski obojen, da bi kretanjem ka završnici postepeno prelazili na realističniji manir, koji naposletku preovladava. Rukopis bestselera pra-medvedice do kraja biva izgubljen, navodno ispao iz štampe i sveden na legendu, a diskutabilno je i to koliko su, u tom slučaju, Toska i Knut više od ploda njene spisateljske mašte. Višestruko problematizovanje identiteta pripovedača sve vreme zadržava tekst na granici uobrazilje i („)istine(”), koju memoari kao žanr inače podrazumevaju. I samo sećanje Barbare dovedeno je u pitanje budući da, kako beleži Toska, dreserka poistovećuje prvu medvedicu, treniranu šezdesetih godina, sa onom koja se cirkusu zapravo pridružila tek uoči pada Berlinskog zida – događaja i simbola sa naročitim mestom unutar radnje.
Intertekstualne aluzije prisutne su dosledno, sa manjom ili većom naglašenošću. Jedan od primera njihove istovremeno suptilne i vešte primene je lik cirkuskog radnika Morisa, čije homoseksualne sklonosti sugeriše, pored gestova ili knjiga koje čita na dežurstvu (dela Oskara Vajlda, Žana Ženea i Jukia Mišime), samo ime („Moris” E. M. Forstera je naslov jednog od prvih romana sa kvir protagonistom). Toskin otac se hvali poreklom iz postojbine Andersena, čiji je ujedno imenjak, govoreći budućoj partnerki/ženki medvedici bajku o ružnom pačetu, kao utešan primer poetizacije iskustva neuklapanja usled različitosti.
Pitanje sećanja, uspomena poteklih iz perioda pre detinjstva (ovde dresure), postavljeno je kao glavno za konstituisanje čitave ličnosti, ali nedostižno, jer bi se njime odgonetnula tajna zavičaja, gde se medvedi svejedno (barem u generaciji kojoj pripada Knut) ne mogu svojevoljno vratiti. Uostalom, ispisujući Toskine poluizmaštane korene, Barbara nastoji da se suoči sa vlastitom prošlošću obeleženom očevim odlaskom i ranim pokušajima zamene jedne (biološke, ali razorene) porodice drugom (cirkuska trupa).
Zahvaljujući tački gledišta medveda, postajemo svesni svih banalnosti, protivrečnosti, nedostataka sopstvene, ljudske prirode. Nastavljanjem tradicije „Životinjske farme”, kritici su podvrgnuti čitavi sistemi, ideologije, ali i psihološki fenomeni. Otuđujući životinje iz prirodnih staništa zarad udovoljavanja prizemnim porivima koji prate kapitalističko društvo ogrezlo u konzumerizmu, skrećemo pažnju sa rastuće međuljudske otuđenosti i duševne praznine. Možda zagledanjem u tuđe (ovde medvedovo) oko, kao što Joko Tavada sugeriše, pored sopstvenog odraza sagledamo čitave svetove, od kojih najmanje jedan svi delimo…
Autorka: Isidora Đolović
