Liljana Pandeva, roman Dojilja, Alma, Beograd, 2019.
Srednjovekovno previranje slovenskih naroda u sedmom i osmom veku je verovatno krilo mnoge priče i legende u kojima je bila obrađivana sudbina velikodostojnika. Prebond, starešina makedonskog plemena Rinhini, izazvao je veliku sumnju kod vizantijskog cara da se sprema napad na Solun te je car odlučio da ga zatvori. Prebondovo bekstvo za vreme približavanja makedonske vojske je inspiracija ovog po mnogo čemu specifičnog romana Liljane Pandeve. Njegova jedinstvenost polazi od samog opredeljenja da se razvije jedna vrlo čudna ljubavna priča u određenom istorijskom trenutku kojeg, nažalost, osim u naučnim analizama, nema mnogo u književnoj beletristici. Druga specifika romana je izvanredna igra sa arhaikom tog vremena koju spisateljica vodi vrlo smelo i odvažno. Makedonska žena koju ona ocrtava u liku Dore poseduje jednu unikatnu hrabrost.
Roman Dojilja je ljubavna priča koju nećemo sresti ni u makedonskoj ni u srpskoj književnosti. Smelost Pandeve da istkaje ljubavnu sagu između velikog kneza Prebonda i dojilje Dore koju zadužuje njen suprug Tumač da njemu nosi hranu i odeću dok se on krije u močvari blizu grada, donosi nam svet galantne književne rožbe koja ushićuje svojom senzualnošću. Za sve vreme dok sam čitao roman, pitao sam se kako bih formulisao ovo kreativno putovanje u romanu Dojilja? Kada sam sklopio stranice već po drugi put pročitanog romana pomislio sam da je ovo romaneskno putovanje permanentno pulsiranje na putu od raja do pakla. Liljana Pandeva gradi priču sa visokim emotivnim amplitudama i kontrastima koje vodi sa neviđenom veštinom. Dora je ženska dominanta zbog koje, dok čitate sve njene odluke i tugovanja, prolaze vas žmarci. Pandeva je od nje napravila pravu makedonsku ženu koja kad se podsetite na druga (najviše ženska) pisma i u tome pronađete jedan semantički kontinuum ushićen herozimom karakterističan samo za to podneblje.
Ljubav i heroizam nemaju paradigme samo Jovanke Orleanke. Ove dve osobine formulišu eliskir muške stamenosti. Pretpostavljam da se tu negde provlači balans kojeg spisateljica drži vrlo znalački iz jednostavnog razloga što ona kao zrela spisateljica zna da analizira žensko biće. Dora i Prebond grade ljubavnu priču koja u sebi ima strasti, straha i heroizma. Zašto strah? Dora, kao mlada žena koja doji tuđu decu zato što joj sudbina nije prorekla da ima svoju, još na početku svoje ženske proviniencije je suočena sa neverom koju i sama produžuje predajući se celim svojim duhovnim i senzualnim bićem pravom muškarcu, onome kome duh pulsira grandioznošću i muškošću za kojom je čeznula celog svog života.
Radnja romana se dešava u četrdeset dana. Četrdeset dana napetosti, strasti, zaljubljivanja i izgaranja. Noseći na sebi težinu bezdetnosti i jalovog života sa Tumačem, izneverena od života, Dora, upija ovo životno putovanje kao sudbinu koja, nažalost, samo zasjaji za trenutak i ugasi se u tih nepunih šest nedelja sreće, strasti i posvećenosti. Liljana Pandeva ovih četrdeset dana pune ljubavi opisuje sa velikom eruditivnošću. Celu arhaiku života u to vreme Pandeva prenosi sa jednim gusto naslojenim realističkim predloškom. Ta živa istorija koju dok je čitate imate utisak da se desila juče, a ne pre dvanaest vekova, ushićuje vas, krade vam uzdisaje i žalosti vas, navodi vas da potražite svoju vlastitu senzualnu auru i da sebe pitate: da li se emotivna konvergencija čoveku isplati? Da li smrt razdvaja i ponovo spaja? Četrdeset dana Dore, dojilje sa ženskim hibrisom nalik onom izneverene Antigone i do poslednjeg atoma verne Penelope, je putovanje koje znači hod po celoj životnoj trajektoriji – ta žena obremenjena neverom i nesrećom od malih nogu u tih četrdeset dana proživljava ceo jedan život.
Narativ Pandeve je duboko utemeljen u storiji, ali ona mudro između slojeva same priče označava istorijski trenutak, a i prošlost dvaju protagonista. To je organični mozaik sa kojeg ne sme da ispadne ni najmanji kamičak, nijedan epitet, nijedna rečenica, nijedan opis, nijedna imenica. Ljiljana Pandeva ovaj arhaični spis obogaćuje i arhaičnom leksikom koja oduševljava i je dragi kamen na kruni ovog izvanrednog romana. Rečenice ovog romana imaju one sočne arhaične reči koji zajedno sa slikovitim detaljima sa tog vremena dolove nezaboravnu sliku kao okolnost u kojoj se dešava jedna tužna saga neukrotive ljubavi nesrećne Dore, jedna ljubav koja je snažan, ali kratak sjaj kojeg osećamo kada pogledamo direktno u sunce. Ova herojina gleda u sunčev sjaj stojeći upravo na rubu između erosa i tanatosa i čini se kao da je u zagrljaju velikog kneza Prebonda stao ceo svet da bi njima omogućio jedan nezaboravni trenutak ekstaze za koji (kao što Dora i pomišlja u fatalnim trenutcima) vredi umreti, ali još više vredi živeti.
Pročitajte i: LINKOLN U BARDU – Purgatorium drugog sveta
Ovaj po mnogo nečemu specifičan i unikatan roman ostaće u sećanju i sa antologijskim scenama ljubavne igre od kojih je najupečatljivija ona sa pijenjem mleka kneza Prebonda sa Dorinih grudi, scena sa kojom Pandeva pravi izvanrednu komparaciju sa dojenjem dece drugog vladatelja čija je moć, nažalost jača i dominantnija. Asocijativna multipliciranja ovog romana su beskrajna, a njegova slojevitost nosi značenje za kojim tragate sa svakim novim čitanjem. Generalno, roman Dojilja nameće Mikelanđelovu sliku Pieta kao jedan vid semantičke sinteze o romanu u kome se ljubav slavi sa radošću, ali i sa tugom.
Autor: Sašo Ognenovski
