Svake srede predstavljamo vam odabrane radove koji su pristigli na Konkurs za književni prikaz 2024. Druga nagrada na ovogodišnjem konkursu pripala je Stefanu Mladenoviću, autoru teksta U raljama jezika, čija je tema roman Deca Milene Marković (Lom, 2023).
Pred čitaocima se nalazi delo žanrovski izazovno, sinkretično, nadasve u formi ispovesti koju je teško prilagoditi zakonima pripovedanja. Takvo poetičko opredeljenje, uz nametnuti vremenski kaleidoskop, možemo posmatrati kao Mileninu želju da obnovi sliku sveta i progovori o odrastanju, slobodi i slobodi odrastanja. Rekonstrukcija lične prošlosti započinje od tajne rođenja, preko jezika detinjstva, bliskog jeziku poezije, iskonskog, od gukanja do svrsishodnog govora, da bismo u konačnici bili svedoci Mileninog prustovskog nadrastanja sveta stvarnosti. U slikama osmišljenih ružnoća, tematsku prevagu odnose deca i njihovi brzopotezni portreti, jer autorka u tom zavičaju anđela vidi mogućnost da verbalizuje sve ono što smo kao deca telom preživeli, ali ne i kognitivno mapirali, odnosno u Deci su nam predočeni tajanstveni lagumi kratkoročne memorije.
Čitalačka publika koja je već imala bliski susret sa Mileninim poetskim ostvarenjima, u Deci prepoznaje bastion pesničke zrelosti, knjigu eruptivnih osećanja iza kojih stoji jezik drumske poezije. Suočeni sa pomenutim svetonazorima, čitaoci bi mogli zanemariti vrednosne ocene, nužno saživljeni sa epizodama bolnog majčinstva, društvenom i političkom prošlošću. Međutim, Deca traže i od prosečnog čitaoca da se, iako tronut, uzdigne iznad ličnog i prepusti melodijskim diktatima koji vode u svet mogućeg.
Ljubitelje filmova Vima Vendersa opravdano će pozicija Mileninog naratora podsetiti na anđele u Nebu nad Berlinom. Dorćol i Novi Beograd u Deci su katedrale oko kojih Milena obleće neumorno, zasipajući beli grad naizmenično rečima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Kao i u svakom poetskom romanu, teško je pri interpretaciji sadržaja ostaviti utisak celovitosti. Na obodima romana ne stoji ništa, nikakva međa, jer početka i kraja i nema. Pred Decom stojite kao hor uronjeni u bugaršticu o devojci-kaubojki, superiornoj u odnosu na sve sestre i rođake, koja je odlučila da sa puno ljubavi i pelina, u neprekidnom nizu sintaksičkih pražnjenja, obuhvati sve velike teme dostojne literarnog pretresa: detinjstvo, mladost, porodica, ljubav, seksualnost, brak, sreća, rat i smrt. Sva sećanja su eterična, pa naratorka lako pravi skokove iz detinjstva u mladalačko doba, iz crno-belih kadrova egzistencijalnih kriza u kolorizovane devedesete i svet velikih mogućnosti. U tim prizvanim međuprostorima odvijaju se razgovori ukućana, komšija, kolega u kojima je Milena i govornik i sagovornik: na svoja pitanja iz prošlosti odgovara Milena iz sadašnjosti. Svima je oduzeto pravo na repliku, jer je ona čarobnica iz dalekih krajeva, filozofska životinja u punoj snazi („kad sam postala otrovni cvet … vrana i hijena” – Marković, 2023:86), ali ne i bez neprijatelja: „zvone mi lanci na kraju maslinjaka/ noću ih čujem i pas čeka/ krvari srce duboko ispod svih mojih koža” (Marković, 2023:100). Zajednički bedemi razularenim poetskim uzletima su bestidna, detronizujuća iskustva: „nema ništa lepše dok nam je u nos ulazio/ miris patlidžana i lubenica iz bašte a smokve su/ padale poneka uz meki uboj na suvu zemlju/ tu kod tih smokava iza kuće deda je znao/ svaku od nas da uhvati za sise i pičku” (Marković, 2023:25). Čini se da je mnogo rizika čitalačkoj recepciji doprinela činjenica da se u delu otvaraju vrata sobe u kojoj živi naratorkin sin Ognjen. Oko njega se prelamaju epizode u kojima kroz bezumno dete progovara Svevišnji, nasuprot teškim noćima i potresnim, automatizovanim razgovorima majke i sina. Sve stranice u romanu koje su posvećene Ognjenu, mogle bi izazvati patos i Decu pretvoriti u pokušaj autorke da se emocionalno olakša, uz obezbeđenu ulogu žrtve. Kako je površnost izbegnuta smislenim stilskim rešenjima, Ognjen nije samo neuspeli plod nečije materice, već literarna senzacija, čedo Milenine poezije. Uzeti Ognjena za ruku i krenuti u šetnju, znači upoznati društvo u kom živite. No, ako bismo nastavili da pričamo o Ognjenu, značilo bi da smo skloni paradoksu.
Nekoliko reči ćemo posvetiti stihu u romanu, čime želimo da ukažemo na zasebna dostignuća postmoderne ere na planu metrike, leksike i melodije. Simptomatična je podudarnost pojedinih poetskih slapova u Deci sa Tabaševićevim prvencem Tiho teče Misisipi, takođe obojenim romanesknim lirizmom. Oba autora žele da u jednom dahu otpuste bujicu reči, prividno nekontrolisanu: „Dečaci igraju rata, devojčice lastiš, ratatata, pucaju jedni u druge, pucaju rečima, dečaci, uvek u jeziku pucaju, Deni troši reči ratatata … Deni je najbolji u ratu …igra između dve vatre, opet pogađa, son makaron son freeero, opet u jeziku …”(Tabašević, 2017:105) → „kuc kuc šta šta/ imaš glavu imam glavu/ daj mi glavu/ čvorak zlim okom/ klupu gleda/ hej hej šta šta/ imaš oči imam oči/ daj mi oči/ ružna maca mete/ repom šupalj list/ hu hu šta šta/ imaš jezik imam jezik/ daj mi jezik/ bolesno golupče/ u reci koprca/ hoj hoj šta šta/ daj šta imaš/ ništa nemam” (Marković, 2023:78). Inventivnost se ogleda u rečeničnim obrtima pomahnitalog ritma koji je izvan svakog tonaliteta. Pored toga, fikcionalni svet dvaju romana ispunjen je svojevrsnim katalozima životinja oslobođenih mitskih naslaga: veprovi, zečevi, pacovi, puhovi, mušice, krokodili, pčele, hrtovi, punoglavci… Sve su to stenice u glavi dece iz čije perspektive su i ispevane poeme o razgradnji sveta, sveta u kome jezik ne poštuje pravila igre. Deni (Tiho teče Misisipi) ne sme da odraste jer će shvatiti da nema oca, dok Milena ne sme da odraste jer će izgubiti decu, a sva su njena.
Maglovite su hipoteze prema kojima su Deca graničnik savremene književnosti. Možda je preciznije reći da prenose breme budućim pesnicima koji se usude da napišu roman u stihovima. Konačno, ovakvi romani baštine čulni impuls koji, ubrzo posle objavljivanja dela, kao parazit traži novog domaćina. Scenska adaptacija Dece i orkestriranje Mileninih stihova nije manir avangardnih reditelja i kompozitora, već nemušti jezik na kome umetnici ćutke komuniciraju. Ne postoji redosled koji čitalac mora poštovati, jer kamerna opera nadrasta sam tekst, evocirajući samo one delove koji čvrsto stoje na temeljima neuhvatljivih glasova dece.
Autor: Stefan Mladenović
II nagrada na Konkursu za književni prikaz
Stefan Mladenović rođen je 8. 4. 1992. g. u Jagodini. Predaje srpski jezik i književnost u srednjim privatnim školama „Sveti Sava” i „Viva” u Beogradu. Osnovne studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na grupi 01 – srpski jezik i književnost. Zvanje master profesora književnosti stiče na katedri za književnost Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu. Na 58. „Disovom proleću” osvojio je prvu nagradu za najbolji esej o Disovom stvaralaštvu. Na konkursu „Tragom Nastasijevića” (2021) Gradske biblioteke u Gornjem Milanovcu osvojio je prvu nagradu za najbolji esej o stvaralaštvu Momčila Nastasijevića. Dobitnik je nagrade „Andra Gavrilović”, Resavske biblioteke u Svilajncu, za najbolji esej o romanu objavljenom nakon 2000. godine. Na konkursu „Tragom Nastasijevića” (2022) Gradske biblioteke u Gornjem Milanovcu osvojio je drugu nagradu u kategoriji eseja/naučnog rada. Na međunarodnom konkursu „Ulaznica 2022”, Gradske biblioteke „Žarko Zrenjanin”, osvojio je prvu nagradu u kategoriji eseja/književne kritike. Piše, eseje, književne kritike i prikaze.
