Roman AKVAMARIN – distopijska priča o potrazi za slobodom

roman Akvamarin

Kako će izgledati svet za 100 godina? Hoće li ljudi živeti u društvu sličnom ovom našem, ili će budućnost i način života koji očekuje naše potomke biti potpuno drugačiji od ovog današnjeg? Čovek je oduvek tragao za odgovorima na ova pitanja dajući svoju viziju sveta kao mogući odgovor. Nekada je odgovor nalazio na drugim planetama, a nekada duboko ispod površine mora.

Roman Akvamarin je prošle godine objavila Izdavačka kuća Propolis books. Autor je nagrađivani nemački pisac naučne fantastike Andreas Ešbah, a knjigu je na srpski prevela Darinka Kovačević. Roman je u Nemačkoj prvi put objavljen 2015.

Akvamarin je roman namenjen prvenstveno mladima, i donosi nam priču o sudbini jedne devojčice koja je u godinama kada otkriva svoj identitet. Ispričan je u prvom licu u formi ispovesti koju nam priča glavna junakinja. Ona je u potrazi za onim što jeste – kako svojim poreklom, tako i načinom života koji sama bira. To je zapravo priča o različitostima i preprekama na koje nailaze diskriminisani, ali i spremnosti da se one prevaziđu. Akvamarin je priča o prevazilaženju i prihvatanju različitosti kako na ličnom tako i na kolektivnom planu. Andreas Ešbah pokušava da nam kaže upravo to da odstupanja i neuklopljenost usled jedinstvenosti tela ili načina razmišljanja, predstavljaju jednu od arhetipskih karakteristika ljudskog društva, i da samo uz jaku individualnost i borbu mogu biti prevaziđena.

Godina je 2151. Čovečanstvo je prošlo kroz ratove i ekološku katastrofu, i podeljeno je na dva različita dela koja reflektuju nepomirljive pristupe životu. S jedne strane nalaze se metropole u kojima je skoro sve dozvoljeno, sa druge su male distancirane sredine, nalik getou, u kojima postoje strogi zakoni koji se moraju poštovati. S jedne strane je društveni otpad u kome je odobrena upotreba veštačke inteligencije i genetskog inženjeringa, prenaseljen deo sveta u kome je život preskup i koji se čini da je na granici anarhije, dok su sa druge strane odabrani koji žive u jednoj vrsti oaze, obezbeđeni i sklonjeni od uticaja modernog načina življenja.

Pojedinac ima mogućnost izbora: može da živi u metropoli u kojoj je moguć bilo kakav vid suživota ili da se preseli u malu sredinu i da se pridržava neotradicionalističkog zakona. Jedna takva mala sredina je Modra Luka. U njoj žive ljudi koji pokušavaju da održe način življenja najsličniji ljudima iz prethodnih vekova. Društvo je izrazito klasno, siromašni čovek se eksploatiše, a biološka ili društvena različitost se ne tolerišu. U takvom svetu, odrasta Saha, devojčica koja je u potrazi za svojim poreklom i identitetom. Saha ne zna ko joj je otac, majku je kao mala izgubila, i jedina osoba značajna u njenom životu je gluvonema tetka Mildred.

Prateći Sahin život, Ešbah razvija pred čitaocima nekoliko univerzalnih tema poput pitanja identiteta, klasnih podela, različitosti i tolerancije, krivice i morala. On nas, pričajući o novom svetu, podseća na pitanja sa kojima se danas, u vremenu novih tehnologija, susrećemo iz dana u dan: o privatnosti, genetskom inženjeringu, ekologiji i svim etičkim aspektima na koje nailazimo razmišljajući o njihovoj upotrebi.

Razmatrajući pitanje porekla koje ne možemo da biramo, kao i krivice predaka, na koju Saha nailazi otkrivajući ko je ona zapravo, Ešbah preispituje i etičnost genetskih manipulacija i postavlja pitanje moralnosti genetskog inženjeringa, što nas dovodi u vezu i sa današnjim svetom. U društvu u kome odrasta Saha prisutni su principi neotradicionalizma kao jedan vid konzervativizma. U vremenu kada je genetski inženjering uzeo maha, etički aspekti njegove upotrebe neizostavno postavljaju pitanje: koliko pojedinac može da utiče na svoje poreklo, na ono šta će biti i u šta će se pretvoriti odrastanjem i uticajem sredine u kojoj se nalazi.

Pročitajte i: Zašto je dobro da u kućnoj biblioteci imate najmanje 80 knjiga

Traganje za svojim identitetom šesnaestogodišnja Saha upoznje slobodu koja joj je data samim rođenjem. Ona oduvek želi da pripada kolektivu i svesna je da zbog nečega to ne može da postane. Nasuprot njenom čvrsto ukorenjenom mišljenju da se nikada neće uklopiti u sredinu, u kojoj dominiraju oholost, izopačenost i lažni moral, u trenutku kada Saha odlučuje da bude nevidljiva, jer samo tako misli da može da izbegne nedaće koje je prate, ona upoznaje divne ljude, njene pomoćnike poput onih kakve nalazimo u bajkama, uz čiju pomoć će uspeti da prebrodi strahove i prihvati svoju prirodu. Sva pitanja koja je postavljala sebi do momenta kada se dogodio strašan incident u školskom dvorištu, zbog kojeg je mogla da umre, odjednom počinju da dobijaju drugi smisao. Spoznaja da je ona nešto nalik himeri ili mitskom biću, dvostruko deluju na nju: ona je i uplašena i zahvalna svome telu što je drugačije.

Sa tim saznanjem započinje i Sahin put u slobodu. Na tom putu pomoći će joj njen drug Pigrit i njegov otac, nastavnica plesa, ali i tetka koja više nije mogla da čuva tajnu nasleđenu od Sahine majke. Pored spoznaje o tome ko je ona, Saha otkriva da je za prihvatanje u društvu potreban iskorak i napor da se izađe iz kolotečine i zone komfora u kojoj se nalazi svaki pojedinac introvertne prirode. Potrebno je interesovanje za tuđi život: postavljati pitanja i očekivati odgovore. Na taj način Saha otkriva da nije toliko izopštena jer čim pokaže interesovanje za druge, otkriva da oni komuniciraju sa njom na isti način kako komuniciraju i međusobno.

I upravo komunikacija, razmena informacija, nameće se kao jedna od vodećih tema romana. Ešbah nam ne predstavlja samo komuniciranje glavne junakinje sa samom sobom i kasnije prijateljima, nego nudi jednu sliku sveta opšte povezanosti. Dva sveta kojima Saha pripada, kopneni i vodeni svet, povezani su jedinstvenim načinom komunikacije: upotreba znakovnog jezika. Pripadajući i jednom i drugom svetu, Saha je, zbog svoje hibridne prirode, provodnik, ambasador koji povezuje kopno i vodu. I po pitanju komunikacije, u njoj vidimo onu odabranu: ona je bila primorana da nauči znakovni jezik jer živi sa gluvonemom tetkom, a upravo znakovni jezik jedini je mogući vid komunikacije pod vodom, s obzirom da se zvuk u vodi ne rasprostire kao na kopnu.

Pored tema svojstvenih mladima – potraga za identitetom, slobodom, poreklom – Ešbah se u romanu bavi i pitanjima koja usled naglog tehnološkog razvoja, danas postaju vidljiva više nego ikada pre. Ugrožavanje privatnosti kroz čitav roman prati likove. Tablet predstavlja spravu u kojoj se nalaze sve potrebne knjige i komunikacija. Pretraživanja koja pojedinac vrši nadgledaju neki viši krugovi. Privatno više ne postoji, i sve što pomislimo, sve što naučimo, svi sa kojima komuniciramo – dostupno je nekim ljudima koji sve to nadgledaju.

Genetski inženjering i vršenje eksperimenata mešanjem različitih gena, Ešbah sagledava kroz prizmu etičnosti. Postavljanje pitanja moralnosti u razvoju tehnologija, genetskog inženjeringa, ekologije čine roman Akvamarin ozbiljnijim i zahtevnijim za čitanje. Gde su granice do kojih čovek može da eksperimentiše u prirodi? Tema kojom se Ešbah bavi jeste i pitanje ekologije i istrebljenje opasnih životinja. U neko doba čovek je genetskim inženjeringom stvorio određene organizme koji su uništili sva živa bića opasna po čovekovu egzistenciju. U toj ne tako dalekoj budućnosti, čovek je došao u situaciju da daje sebi za pravo da može da istrebi bilo koga od živih bića ako smatra da ona narušavaju eko sistem kakav očekuje određena vladajuća grupa ljudi. To dovodi, na kraju romana, u opasnost ne samu glavnu junakinju, već i njene bliske prijatelje. I dok oni koji vladaju Modrom Lukom ne poznaju moral, Saha, toliko različita i jedinstvena, rizikovala je svoju egzistenciju kako bi mogla da živi bez osećaja krivice. Iz konfliktne situacije u kojoj se našla otkrićem svog porekla, Saha izlazi spašavajući onoga koji je bio u stanju da njen život ugrozi podržavajući nasilje. Na kraju je jasno da genetski hendikep sa kojim se glavna junakinja suočava je nešto na šta ona nije mogla da utiče, i zato ne bi trebalo da bude izopštena iz društva. To što je ona kasnije sama odabrala jedan drugi put, stvar je njenog izbora.

Pogledajte: Nil Gejmen o čitanju – Zašto naša budućnost zavisi od biblioteka, čitanja i sanjarenja?

Roman Akvamarin ispričan jednostavnim jezikom, stilski sveden gotovo na svakodnevni govor, predstavlja čitaocima distopijsku sliku sveta i žanrovski se uklapa u naučnofantastičnu literaturu, preciznije, dela koja pripovedaju o vremenu posle ekološke katastrofe. Strukturno roman prati jedan vremenski period u životu devojčice koja prolazi kroz osetljiv period odrastanja, a sve u romanu u funkciji je opisivanja sveta kakav nas, u većoj ili manjoj meri, čeka u ne tako dalekoj budućnosti. Ono što na kraju možemo izvući kao zaključak jeste da se naši svetovi ne razlikuju u tolikoj meri i da ljudska priroda, uprkos tehnološkom ili genetičkom razvoju, u svojoj osnovi ostaje ista.

Roman Akvamarin svakako preporučujemo kako mladima, tako i njihovim roditeljima, jer pored čitljivosti i zabave, on nam pruža i osnovu za razmišljanje o pitanjima našeg savremenog doba. A današnji čovek bi za trenutak trebalo da stane i razmisli dobro o svom sledećem koraku.

Autorka: Branislava Ilić

Share