Ribe nemaju noge naziv je nove knjige islandskog autora Jona Kalmana koju je u okviru projekta “Kreativno putovanje: odredište Evropa” objavila Izdavačka kuća Heliks. Knjigu je sa islandskog prevela Tatjana Latinović.
Kada sredovečni muškarac ceo svoj doručak besno baci na patos, jer ne može da sluša svoju ženu koja mljacka, jasno je da je taj čin zapravo vrisak iz dubine jedne duše koja trpi. Kada nakon toga dođe do razvoda i preseljenja čak u drugu državu, sve postaje još bolnije i komplikovanije. Zašto je došlo do takve burne reakcije glavnog junaka Arija? Zašto Ari sa Islanda beži u Kopenhagen, od svog savršenog života, prelepe žene i dece, uspeha i sigurnosti? Kroz hronološki izmeštenu porodičnu istoriju islandski autor Jon Kalman Stefanson dirljivo i uzbudljivo će odgovoriti na ova pitanja koja u sebi nosi roman Ribe nemaju noge.
Ribe nemaju noge je delo već veoma iskusnog i priznatog pisca čije su teme obojene snegom i ledom, baš poput islandskog pejzaža. Međutim, priča ovog romana smeštena je mahom u Keblavik, gradić opisan kao „nesumnjivo najgore mesto u jednoj surovoj zemlji“. Na samom početku romana jasno je naglašena specifičnost ovog mesta: „U Keblaviku postoje samo tri strane sveta: vetar, more i večnost.“
O svakom junaku koji se pojavi u određenoj epizodi romana autor ima neku anegdotu ili zanimljivost da ispriča, uvodeći čitaoca tako u verniji doživljaj pročitanog, pojačavajući socijalnu empatiju karakterizacijom i tipizacijom Islanđana. Uz mnoštvo sporednih sudbina koje su spomenute u ovom delu, sudbina protagoniste Arija ispričana je iz ugla bezimenog i sveznajućeg pripovedača, za kojeg se ispostavi da je Arijev najbolji prijatelj iz detinjstva. Ovim veštim narativnim potezom autor je opravdao upotrebu tradicionalne metode nefokalizovanog naratora, ali je umnogome i modernizovao.
Druga važna figura kojoj je posvećen veliki deo teksta je Odur, Arijev deda. Kroz njegov lik autor je prikazao prototip, inkarnaciju islandskog ribara, oličenje prošlog vremena u kojem su muškarci Keblavika morali biti ribari ili radnici u fabrikama za preradu ribe, dok su žene imale biti u kući s decom, nekada i mesecima bez muške figure u domu. Pažnju u ovom romanu posebno privlači upravo opis ženskih likova i sudbina, koji često može biti pročitan kao „žensko pismo“.
„Teški su vremenski uslovi, teška situacija u društvu, teška borba proletarijata protiv hegemonije ekonomskih interesa, Odur i ona odlaze na mitinge gde njega dočekuju kao heroja, kapetana, vlasnika uspešnog ribarskog broda. Ona bi htela češće da dolazi na ta okupljanja, ali koja bi to pristojna žena ostavila malo dete i išla na miting, a onda nešto počinje da muči Gunara, često se budi tokom noći, a zatim se i Olof razboli, temperatura joj dugo ne spada, plače noćima i Margarejt bdi nad njom. Nad Olof. Nad Gunarom. Bdi i bdi, nedeljama. Kao što to čovek i radi, bdi nad svojom decom, štiti ih, to je svrha, zbog toga postojimo…. Međutim stalni umor se ne obazire previše na lepe reči kao što su svrha i ljubav – ponekad lepe reči baš nimalo ne pomažu – umor je prekriva polako, okružuje je, uvija joj se uz telo, polako i sigurno je pretvara u živeću mumiju.“
Prelepa Stefansonova proza prepuna je sličnih odlomaka. Onih koji naizgled govore o sudbinama junaka, dok zapravo oslikavaju i univerzalne i socio-demografske mozaike. Uz narativ o obično-neobičnim ljudima, izvajanim vetrom i okeanom, crnom lavom i mirisom ribe, autor progovara o mnogo dubljim i dirljivijim temama od vremenske prognoze i pecanja. Njegova sposobnost i veština da utka u svakodnevne teme i refleksije o životu i smrti, o smislu postojanja, o univerzalnom ili spiritualnom, predstavljaju vrednost po sebi.
Arijeva potraga za identitetom i istinom u ovom remek-delu pruža potencijalne odgovore na pitanja: ko smo i šta želimo da budemo? Kako da postanemo ispunjeni i dopremo do svoje suštine? Ari je oličenje nemira i ubrzanog života koji danas dominiraju našim društvom. On čezne da pobegne iz ušuškane kolotečine i brutalno prekida odnos sa svojom porodicom. Međutim, istina iz prošlosti ga simbolično sustiže u obliku kažiprsta njegovog daljeg rođaka, koji na islandskom aerodromu vrši detaljne telesne preglede putnika.
Autor je prikazao ne samo uspone i padove protagoniste, već sudbine tri pređašnje generacije, stvarajući tako panoramu islandske kulture u poslednjih stotinu godina. U središtu tog geografski i socijalno ograničenog mesta, u jednom periodu bila je američka baza koja je izmenila i prostor i ljude. A povrh te „nametnute modernizacije“, životni uslovi za meštane postali su nepovoljniji kada im je zakonom zabranjeno da love ribu.
Osvrćući se na sopstvenu prošlost i suočavajući se sa sadašnjim neuspesima, Ari predstavlja junaka jednog izvanredno neobičnog bildungsromana, na čijem završetku zaključuje da „niko ne može hodati po vodi, zato ribe nemaju noge“.
Autorka: Vanja Panić
