Roman Ratka Dangubića Srebrni medved objavljen je pre nekoliko meseci u izdanju Arhipelaga.
Živimo u vremenu koje je, stvarno ili metaforično, lako vratiti u prošlost. Ako tražimo sreću u prošlosti, onda nas nema ovde.
„Za razliku od mnogih romana u kojima se pripovedalo o Drugom svetskom ratu i njegovom kraju iz perspektive okupiranih naroda željnih slobode, u Srebrnom medvedu pripoveda se iz perspektive Nemaca koji su preživeli egzodus posle Drugog svetskog rata i sada u Berlinu pokušavaju da započnu svoju novu ljudsku, a neki od njih i umetničku sudbinu. Sa slikama života u Berlinu mešaju se slike napuštenog panonskog detinjstva. Dangubićevi junaci svedoci su istorije koja je upravo u toku i koja nikoga ne ostavlja na miru.“ Tim rečima izdavač najavljuje roman ovog pisca naglašavajući da u romanu oživljavaju slojevi podunavske i evropske, srpske i nemačke istorije.
Dangubić je romansijer, pripovedač i aforističar. Srebrni medved je piščev dvanaesti roman.
Sada kada je roman objavljen i već neko vreme pred čitaocima, kako biste, za sebe, odredili njegovu temu?
– Suština romana nije radnja, već atmosfera koja se stvara oko gubitnika. Ako se knjiga pročita i ako se prihvati, njena tema je sagledavanje učešća panonskih Švaba u Drugom svetskom ratu, okretanje leđa zemlji u kojoj su živeli i pretvaranje dobrog dela naroda u vojsku, od vrleti Hercegovine, ubijanja hiljada nevinih ljudi u jednom danu u Kragujevcu, do odlaska pod zidine Kremlja da se osvoji omrznuta Rusija. Ali ne govori se o tome, već o poraženim pojedincima koji, u strahu pred osvetom pobednika, napuštaju vekovna ognjišta u ravnici i tragaju u Nemačkoj za izgubljeni rodnim krajem, da se, na kraju, ipak, vrate životu.
Kako ste pisali ovu knjigu koja nastoji da sagleda obe strane?
– Pročitao sam mnoge knjige, i Berlin Aleksanderplac Alfreda Deblina. Te knjige trebalo je da mi pokažu gde se krije koren problema. Bilo je potrebno nekoliko godina, posle romana Nemački u sto lekcija i Dobošarski dnevnik, da se vratim ulozi Švaba u Panoniji. Bilo mi je neshvatljivo da se skoro niko nije odlučilo da piše o Švabama koji su pristigli 1945. u Nemačku ili koju godinu kasnije, bez obzira kakvu robnu etiketu nose na čelu. Nastup aktera, u neuspelom komadu i na ulicama Berlina, potka je na kojoj se plete priča, javljaju se šare zla i prikriveno dobro. Jezik je i ovde alat da kažete sve što niste mislili, i tačka.
Ko je pisac koji se pojavljuje u romanu? Otkuda on u Berlinu?
– Nisam siguran da sam razumeo knjige o Berlinu koje sam čitao, u njima je bilo previše konstruisanog. Ovde je reč o jednostavnom pogledu na sopstveni život učesnika rata i njihovih potomaka iz ugla mesta na kome su se obreli. Pisac je ovde jedva potomak koji je 1956. napustio s majkom rodni kraj i dogurao do razorenog Berlina. Glavni junak je imao retku sreću da se obrazuje, da se, zahvaljujući majci i muvatoru ujaku, sačuva u Berlinu kao umetnik, reditelj i pisac koji se bavi Hitlerovim bogaljima i koji uspeva da nađe ravnotežu između svog i tuđeg beznađa. Moje je da napišem. Sve drugi prepuštam vremenu.
Jedan od ključeva cele priče je odbijanje pisca, odnosno glavnog junaka pod pozajmljenim imenom s groblja uteklih Švaba iz Panonije, da vidi sebe kao ključnu figuru romana. On tu ulogu ne želi. Ponekad se čini: što ga ima više u rukopisu, da ga stvarno ima manje tamo gde treba. Može se sve čitati pažljivo, posebno ugrađeni ostaci pozorišnog komada, ali to ne znači da se mora dosegnuti strahovita okrutnost koja pogađa ljude koji su u Berlinu našli utočište, kao Berlineri ili imigracija. Može se, ali i ne mora, verovati bezuslovno piscu, odnosno glavnom junaku, no ne može izbeći suvo saznanje da njegova metaforičnost služi da se izbegne napetost, da se stave pod kontrolu preostali duhovi i demoni koji lutaju Hitlerovim i drugim razorenim bunkerima.
Roman koristi elemente istorije, ali nije istorijski. Kako razumeti istoriju jednog grada kakav je Berlin?
– Živimo u vremenu koje je, stvarno ili metaforično, lako vratiti u prošlost. „A kad god se počne pisanje o nečem ličnom, bojim se da se završi nečim dvoličnim.“ Svako bombardovanje je razaranje nečega, tkiva grada ili kakve vojničke utvrde. Slike koje su zatekle Berlin, kao i gradove koje je Hitler gađao, pokazuju da je svejedno stojiš li kraj prozora ili si u podrumu, u kakvom bunkeru. Berlin pokazuje svu besmislenost zamisli da se grad može odbraniti, primer je Drezden. Jirgen, glavni junak ili povremeno tvorac ovog rukopisa i reditelj nagrađenog filma, ruga se stvarnosti koju je zatekao, ali je koristi da preživi.
U romanu junaci lako postaju svedoci, i obrnuto? Gde je ta granica između aktera nekog događaja i svedoka nekog događaja?
– Od svedoka je najlakše napraviti aktera događaja. U ovom slučaju izabran je pisac, reditelj, nekada dečak u Panoniji, Švaba, koji se lako promeće iz uloge u ulogu. Za glavnog junaka se ne može tvrditi koliko je akter u propalom pozorišnom komad, pod pozajmljenim imenom s groblja predaka, koliko je pisac, a koliko lažni svedok, posmatrač. On koristi situaciju da od svakodnevnice i propalog komada napravi roman, suočavajući se s mislima, dokumentima i događajima koje donose politika, istorija, istražujući među običnim ljudima, građanima Berlina, koliko je i sam živ.
Od pisaca koji ne umeju da pišu o čemu govore, gori su oni koju se udvaraju politici, pokušavajući da budu na jednoj strani. Pisac ne može da bude ni na čijoj strani: to sam i sam iskusio kod osetljivih tema. Najgore je vraćanje u prošlost od koje se pokušava napraviti neka nezaštićena budućnost. Uostalom, kada se gleda unazad, slabije se hoda napred. Manjak hrabrosti da se bude neutralan pisac nije posledica politike, nostalgije ili slične ujdurme. Ako tražimo sreću u prošlosti, onda nas nema ovde.
Nije za pisca pitanje šta će od napisanog preživeti, nego hoće li čovečanstvo preživeti. Suviše je jadno u ovom vremenu misliti o svom delu.
Da li nam knjige o prošlosti pomažu da bolje razumemo prošlost ili da se bolje snađemo u sadašnjosti?
– Za razliku od prošlosti, sećanje je varljiva stvar. Mi se sećamo čega želimo da se sećamo, iz bilo kojih razloga, i ono je selektivno. Sećanje je vezano za žive, a oni su nepouzdani svedoci. Prošlost je ono što je u zapisima, stvarima, spomenicima. Ko piše knjigu o prošlosti koja je i sadašnjost, taj ima za tim potrebe. Tu su važne potrebe pisca. Jirgen na svašta pomišlja dok piše i dok se muva po Berlinu tragajući za onim čega u njemu nema, ali najteže mu je da sebi objasni šta radi. On se ne vraća ni u kakvu prošlost, jer njemu je svakodnevica prošlost. Njega ne zanima koliko je nekome prošlost ostala ratovanje, nevolja. On ispituje koliko je tragova rata u svakodnevici. Njegov ujak se nada da mu pomaže da postane dobar čovek, krijući delom svoju biografiju, Jirgenovog oca i svog oca padobranca, a da ni sam Jirgen ne shvata koliko je zagonetni deda predak ili je samo junak rukopisa.
Došao je trenutak da se od prošlosti prave različita jela. U ono što treba da bude gorko ili slano sipa se šećer. Ali prošlost ne sme da se zatire, junaci Srebrnog medveda žive u rukopisu, ako izađu iz njega postaji duhovi, vampiri koji dobijaju različite forme i nazive. Nije zid u Nemačkoj pao zbog udaraca macolom, ni arlaukanja s jedne i druge strane.
Knjiga nije zabavni rukopis, ali u njoj se nalazi mnoštvo detalja koji otkrivaju berlinski život obojen zidom, Amerikancima, Maršalovim planom, crtežima i grafitima na zidu, tonama bodljikave žice, gledano na vrh s jedne strane, a s druge podeljenim gradom koji je dobrim delom i dalje, uzalud, glavni grad, ali sada one druge, tzv. komunističke Nemačke.
Sam pisac, istovremeno glavni junak, vodi sebe unazad, u detinjstvo, odrastanje među decom pobednika, ali i u tamu posledica krvavog rata. Ta vrsta vraćanja donosi uzbuđenje i nemir. On je svestan da je na periferiji nemačkog naroda, da njemu nije prioritet nestajanje biljka, veverica i hrčaka, on je svedok ujakovog i majčinog traganja za načinom kako da od njega, onoga što je preostalo od porodice naprave čoveka koji će moći da preživi u vremenu koje se kotrlja kao prazno bure od nafte koju je Hitler dovozio iz rumunskih rafinerija.
Da li nam ovaj roman govori nešto i o sadašnjosti?
– Ova priča nema politički ton onog vremena, ni edukativni značaj za današnje. Ako bih verovao da roman može da bude neko prepoznavanje današnjeg zla, onda bih precenio sebe. Nema u njemu simbola koji su jači od simbola zla koje se u onom vremenu razvijalo. Ostavimo reči gde im je mesto, izgovorene i prividno pisane, jer one se lako slože u rečenice koje mogu iznedrite dvosmislene poruke. Sećanje je nasuprot prošlosti, retko su na istoj strani.
Kako Vam izgleda savremena književnost? Da li ona pokreće važne teme ili je na margini javnosti?
– U suštini, preovladalo je da se pišu petparački romani, sada za njih i koristi i hartija koja se koristi za žutu štampu. Danas je književnost iz ugla praćenja dnevne politike, ako hoćemo i istorije, jadna. Ona je izgubila smisao, i moral, naše je da se nadamo da priča nije još gotova. Ovaj roman je pokušaj da se oživi vreme u kome se ne slučajno pominje Breht.
Razgovarala: Tamara Lakić
