– Neko u detinjstvu dobija poljupce i nagrade, a ima dece koja zarade „opekotine“. Svakojaki ožiljci ostaju. Dobošarski dnevnik nije „vodič“ kroz detinjstvo, on lagano saopštava stvari iz svog vremena: dakle, nema samo srećnog detinjstva, ništa nije „crno-belo“. Granice između sećanja, emocija i stvarnosti su nejasne ili pomerene. Suočio sam se žutim pismima, fotografijama i zabludama pod svetlom dana. (Ratko Dangubić)
Pisac Ratko Dangubić (1946) objavio je nedavno roman Dobošarski dnevnik u izdanju Arhipelaga. Dobošarski dnevnik je melanholična priča o detinjstvu i odrastanju u bačkom mestu Gajdobra pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka. Mesto je poprište istorije koja se ne smiruje, već teče pred očima dečaka. U romanu se sećanja dečaka prepliću sa objavama iz autentičnog dobošarskog dnevnika, „društvene mreže“ onoga doba.
Dok u burnim istorijskim vremenima na kraju Drugog svetskog rata odlaze Nemci, a dolaze hercegovački kolonisti, ulicama odjekuju udarci doboša i uzvici dobošara kojima se objavljuju naredbe i uputstva, zahtevi i očekivanja novih vlasti.
Donoseći autentične objave iz dobošarskog dnevnika jednog vremena, koji je pronašao srećnim sticajem okolnosti i odmah odlučio da uključi u tekst svog romana, Dangubić je ispisao priču o istoriji koja se neprestano preobražava iz lične perspektive dečaka koji odrasta i čoveka koji se seća svog detinjstva.
Pre Dobošarskog dnevnika Dangubić je objavio osam romana, među kojima su i: Nemački u sto lekcija, Moving Day, Kafe Kengur, Švapski notes i Portret Mao Cedunga. Šest knjiga priča, kao i pet knjiga aforizama. Priče i aforizmi Ratka Dangubića zastupljeni su u više antologija u zemlji i inostranstvu. Dangubić živi u Beogradu.
Razgovaramo s Ratkom Dangubićem o njegovom novom romanu Dobošarski dnevnik i o tome kako se prožimaju sećanja i dokumenti, detinjstvo i istorija.
Zašto ste se odlučili da oživite u romanu Dobošarski dnevnik pedesete i šezdesete godine prošlog veka?
– Pisanje o pedesetim i ranim šezdesetim prošlog veka nije govor samo o detinjstvu, ne može se kazati da je to bezlično vreme. Na posledicama Drugog svetskog rata i širenja komunizma „na pola Evrope“ počivao je sistem vrednosti. Dokolica je bila dostupna samo deci. Moje osvrtanje je pokušaj da napravim kolaž uspomena i dokumenata, omaž onima koji nisu među živima.
Kako ste došli do forme dnevnika?
– Neobično jasno pamtim detalje iz porodičnog života, škole, iz igre, ali ne i svakodnevicu komunizma, i nju ovde, na sreću, „nadoknađuje“ autentični dobošarski dnevnik do koga sam došao. Dnevnik je posebna vrsta vodiča i pomoćnik da sećanja, anegdote, događaje, prepričavanja, pretočim u „sagu“ koja se, prividno, nastavlja u nedogled.
Kako je izgledao povratak u sećanja?
– Još pamtim preporuku starijeg pesnika da ne pišem u pidžami, jer ostajanje u pidžami daje vremena za razvlačenje i besciljno trabunjanje. Tada je nastala misao da pisanje knjiga i nije lična stvar. Razlog da pišem ovakav roman izgleda ličan, i nisam ga pisao u pidžami. Poslednjih godina života majka, rođaci i drugi koje sam viđao govorili su na neodređen način o vremenu iza njih, svesni da je „projekat“ komunizma propao. To su sasvim drugi pogledi od onih koje sam pamtio iz vremena odrastanja. Onda, ovde je i moje rano menjanje mesta boravka, gradova, školovanje, sav onaj drugi jezik koji mi se sručio u uši, sve one druge sredine koje su me oblikovale. Možda i jesam želeo da se pojavi jedno drugo, potpuno moje lice, ali i jedan neočekivan način razumevanja komunizma, kolonizacija, progona i bežanja Švaba, jer sve to je utkano u moj život od samog mog rođenja.
Da li je susret s vremenom iz sećanja kao suočenje s nekadašnjim sobom?
– Nije ono vreme nama ni prijatelj ni neprijatelj, posle godina koje su prošle od vremena kad smo zasipani parolama i ideologijom kao konfetama, shvatio sam da je ono vreme „svadljivo“, ali vremenom i samo vreme malaksava, lagano bledi.
Nisam onda imao pojma odakle dolaze svi oni događaji, rečenice, parole, rđave i kakve sve ne vesti. Mene tada nisu doticali pojmovi nacionalnog, ideološkog ili kakvog sve ne „igranja“ i to „neznanje“ trajalo je prilično dugo. Tu nije bilo tvrde moje samouverenosti, niti su me sva ta pitanja dodirivala. Jednom sam bio razdragan nečim, onda malodušan, neretko tužan.
Šta je detinjstvo za Vas? Povlašćena slika sveta ili trezor najranijih sećanja?
– Skloni smo da olako zamišljamo detinjstvo: radosno, nesrećno, simetrično, crno-belo, nedoživljeno. Emocije ili sećanje daju pogrešnu sliku o proživljenom. Detinjstvo ima prividnu istoriju, a to nije istorija iz knjiga, iz čitanki i dečijih pesmica. Svako detinjstvo je kutija u kojoj su sladunjavi slatkiši ili je Pandorina kutija. Neko u detinjstvu dobija poljupce i nagrade, a ima dece koja zarade „opekotine“. Svakojaki ožiljci ostaju.
Dobošarski dnevnik nije „vodič“ kroz detinjstvo, on lagano saopštava stvari iz svog vremena: dakle, nema samo srećnog detinjstva, niti su simetrična sećanja, ništa nije „crno-belo“. Granice između sećanja, emocija i stvarnosti su nejasne ili pomerene. Onaj koji piše je pred tajnom, ima kutije, bez obzira na to kako se zovu, i iz njih vadi hladna sećanja koja imaju, posle toliko godina, drugu boju, značenja. To je već fikcija. Suočio sam se žutim pismima, fotografijama i zabludama pod svetlom dana.
Zapravo, voleo bi da je ovo san u „nesanici“, o mojoj potrebu da svesno sećanje dobije poetsku stranu, da bude metafora. Naknadno saznajemo šta je u detinjstvu za nas blaženstvo, šta je gorko. Po svemu sudeći, onaj koji piše nije sam kad piše, jer misli naviru i nisu samo misli, nisu samo slike i prizori, on se sa „avetima“ bori, „vezan“ etičkim, emocionalnim i kakvim sve ne odnosima.
U Dobošarskom dnevniku svedočite o odjecima rata u posleratnim decenijama.
– Osim ubijanja i proterivanja, posledice ratova su i sećanja, knjige koje govore o onome čega nije bilo. Tu je sve asimetrično. Ja sam imao sreću da, uz sećanja ljudi koje pominjem, imam na raspolaganju dobošarski dnevnik koj je „svedok“, „hronika najavljenog života“, da prafraziram Markesa. „Svom snagom“ sam se bacio da ugradim sećanje u dramaturgiju ondašnjeg događanja, iz koje izranja politička, socijalna, ideološka i mnoga „druga slika“, nalik slikarskim prikazima radnih akcija ondašnje omladine. Nisam detinjstvo smatrao „značajnim“ dok nisam pročitao „dobošarski dnevnik“. Bio sam zatečen. To „svedočenje“ je zamena za neispisanu istoriju.
Često se smatra da je detinjstvo vredno onoliko koliko ste u njemu srećni, ali srećno detinjstvo, po pravilu, nije uzbudljivo, ono je jedva prikaz slike odnosa roditelja i dece. Ne, sva detinjstva nisu jednostavna i srećna, i ja sam se trudio da ne ponesem premnogo stvari u priču. Izbegao sam da raspoloženje iz onog vremena upravlja pričom, da bude hiroviti „reditelj“.
Otkuda toliko istorije u panonskom basenu?
– Dobošarski dnevnik je izvorni dokument koji ima dramaturgiju. Njegovi delovi su i na koricama knjige, on je uzrokovan događajima koje prati i „obnaroduje“, mada se jedva posredno može razumeti da on vešto krije ko dolazi na „belom konju“ 1945, a ko od „pobednika“ ujahuje na konju bez sedla. On je mene izložio strahu da neću uspostaviti pravi odnos sa s njim.
Ne treba biti optimista, nacionalista, mrzitelj svega živog, da se opiše deo prošlosti svog i tuđeg naroda. Panonija je ogromna ravnica, u nju su se, iz raznih razloga, slivali silom ili milom mnogi narodi, ona ima svoju istoriju života. Nas je, odnosno mene, zapalo da „odvalim“ zatečeni komad ovog mozaika koji je utisnut u panonski ćerpič. Odlazak Švaba, proterivanje i dolazak kolonista posmatra se u knjigama iz raznih uglova. Jedno su svedočenja i ona su, po prirodi stvari, emotivna, da ne kažem pristrasna. Drugo je ono što istoričari poturaju kao istinu, uprkos razlici u broju mrtvig i prognanih.
Znamo da je Broz dobro svirao klavir i da je znao toliko i toliko jezika, ali nismo sigurni ko je stvarno on, ne samo po rodnom listu, ili kako je „austrijski kaplar“ došao na ideju da na Balkanu „pravi“ komunizam, izdigne se iznad svega, a onda da zataškava određene zločine, pogrome između naroda iz vremena Hitlera, ustaša, Musolinija, ili da ljude, u ime ideje, šalje na Goli otok, za koji njegovi saradnici, navodno, nisu znali, ili su se pravili, radi svoje bezbednosti i komfora, da ne znaju. Dobošarski dnevnik je eho uzavrelog vremena. Eho ne moraju i ne mogu svi da čuju, još je manje onih koji znaju čega je sve to eho, zato su sećanja mala potpora da se to „osvetli“.
- Priče Zdravke Evtimove: lektira savremene književnosti
- „Gvozdena zavesa“ ili Kako gubi se (i) Istok i Zapad
Slika istorije u Vašem romanu ispunjena je nasiljem, patnjama, pometnjom ljudi i naroda u vremenu i prostoru…
– Rekao sam sebi: ako ne pišem o ovom, ako ne dočaram slike ljudi, događaja, nesporazuma iz onog „normalnog“ vremena, jer ono jeste bio za mnoge „normalan život“, onda sigurno neću ništa valjano učiniti za vreme u kome sam rastao, za ljude koji si izginuli, za one koji su živeli u kapitalističkim i Brozovim zabludama. Jedna od ne naročito lucidnih misli je da smo svi bili jadni.
Bez obzira na to da li je proterivanje posledica pravde ili nepravde, ono nije pravedno i stradali su ljudi, čitave grupe naroda. Dokumenta pokazuju da je bilo različitih logora, od onih najkrvavijih kakvi su nemački, kakav je i „naš“ Jasenovac, do onih gde su sabrani Nemci od Rumunije do Slovenije, gde su stradali ljudi, za koje je malo ko od pobednika hteo da čini dobro, i toliko o tome.
Posebno je upečatljiva slika kolonista u Vojvodini posle Drugog svetskog rata. Oni dolaze u novi svet i saživljavaju se polako s njim.
– I kolonizacija je proterivanje ljudi od negde nekuda. Ideolozi su kolonizaciju prikazivali pridošlicama kao mnoštvo mogućnosti, ali i njih su 1945. čekali, kao i Nemce vek i po ranije, „krv, znoj i suze“, plus ideologija. Jedno je zaljubiti se u ženu, drugo u ideologiju. Sa ideologijom se ne pravi brak, pravi se ugovor sa đavolom. Nemamo šta precima da opraštamo i za nešto da ih krivimo, a preci su nam i Nemci koje su utekli, proterani i stradali. Među žalosne priče ubrajaju se zločini vlasti 1945, zataškavanje, u ime bratstva i jedinstva, stradanja naroda, posebno Jasenovac, krvaviji od nacističkih logora, jame, pogibija ljudi na austrijskoj granici 1945. I to je Jugoslaviju, verujem, koštalo Jugoslavije.
Koliko ljudi danas razumeju istoriju i imaju volju da shvate njene tokove?
– Komunizam nije podsticao da se sagleda stvarna prošlost. Kod nas su ljudi, kao i širom Evrope, pokušavali da svoju istoriju opravdaju, gurkajući uzroke i posledice pod tepih, praveći lažni kanon. Literatura je jedan od načina da se oslobodimo istorije, ako se događanja osvetle kroz porodice i bol, jer se pokazuje da postoje ljudski odnosi. Ta „istina“ istorije je osuđena da umre, treba da pustimo da vreme, koje ima energiju, i koje je po sebi energija, valja veliki vetrovalj i skuplja sve što se nađe na putu, dok vetrovalj ne postane vetru težak.
Zahvaljujući ljudima koji ne spaljuju svoju ni tuđu prošlost, dobio sam u ruke dokument koji je, delom, izvor priče i podsticaj sećanju. Ne znamo šta je sve uzrok ratova koji su iza nas, ne znamo uzroke ratova koji dolaze. Jednom je čovečanstvo iscrpljeno, slomljenog srca, jednom je razjareno, ali i čovečanstvo se, kao i pojedinac, bori za opstanak u prirodi. Danas je akcenat na parama, na bogatstvu, preovladao je materijalni svet nad duhovnim, a pare i bogatstvo nisu „u programu prirode“. Danas postoji razlika i među narodima u vezi s verom i samopouzdanjem, „ali dobošar obnaroduje da svinje moraju da se škope“.
Lagano upoznajemo drugi svet – svet novca, tehnologije, pre svega, novih načina i brzine informisanja, dostupnost „vere“ da laž ima pravo da bude istina, da se ona druga strana kulisa prikaže kao idealna za scenu. Sve nas je to dovelo dotle da smo ovde gde jesmo i da nismo nigde, ni kao narod, ni kao pojedinci. Teško je svet vrednovati merama koje su ranije ovde važile.
Da bi svedočenje bilo stvarno, pre svega, mora biti „slobodno“. Od čega slobodno, kad se danas pojam slobode ne vezuje za ljude, nego za uzajamna uslovljavanja između sile, moći, para, kada se neprestano pravi lažna ravnoteža, dok stvarnost dobija drugi smisao.
Kakva je onda uloga slike o istoriji danas?
– Ako izgubimo „pravo na sećanje“, ako sećanje u budućnosti bude samo na „hard diskovima“, onda neće biti ničega iz prošlosti što u priči može da impresionira naredne generacije. Kome „hard disk“ bude baba i deda, taj neće čuti šta treba da čuje, ni koliko ga oni vole, koliko ih muči bolest, koliko je nekad bilo lepo. Ne eksperimentiše priroda danas s nama, mi smo se drznuli da eksperimentišemo s prirodom i primičemo se onim zatrtim civilizacijama od pre ko zna koliko milenijuma, o kojima govore samo na „Diskaveriju“.
Kako je najbolje čitati Dobošarski dnevnik?
– Knjigu treba čitati, ako već ne možemo tako da je doživimo, kao domaći zadatak koji pišem u onoj istoj učionici gde sam u osnovnoj školi pisao pismene zadatke, ona nije nikakav „čvrst stisak“ sećanja i pripovedanja, treba samo da bude, u isto vreme, prijatna i neprijatna hronika, vreme koje prolazi bez potrebe i vreme koje prolazi s potrebom. Ključne tačke u svemu su brojke i imena, oni se ne menjaju. Kada se na čoveka sruče sećanja, onda je za nostalgiju kasno.
Razgovarala: Tamara Lakić
