“Zločin i kazna” je delo Fjodora Dostojevskog, jednog od najvećih ruskih i svetskih pisaca u istoriji književnosti. Dostojevski je za neverovatno kratko vreme, istovremeno radivši na “Kockaru”, ispisao neke od najblistavijih stranica svetske književnosti. Tema jednog od najvećih psiholoških romana u istoriji književnosti poprilično je jednostavna: u agoniji zbog materijalne oskudice ruski student Rodion Raskoljnikov odlučuje da ubije zelenašicu Aljonu Ivanovnu.
lako sama radnja, na prvi pogled, deluje kao kliše prosečnog kriminalističkog romana, u sam centar je stavljen običan čovek koji je sukobljen sa moralnim teskobama i duševnim krizama koje ga dovode na ivicu duševnog rastrojstva. Kroz te unutrašnje sukobe ekstremnog inteziteta Dostojevski je u širem smislu ispisao kritiku ruskog društva i opis duhovnog stanja Evrope u XIX veku. Zaplet ovog romana koncentrisan je oko dogadjaja u Petrogradu, kada je student u materijalnoj oskudici ubio staricu zelenasicu. On je delom to učinio da bi dokazao svoju ideju o kojoj je ranije pisao: da posebni ljudi, poput Napoleona, mogu da budu inad zakona.
Osim toga, zelenašica za njega predstavlja “pretnju”, od čijeg bi ubistva društvo imalo samo koristi. Ali tokom ubistva, pojavi se nežna sestra žrtve. Raskoljnikov i nju ubija bez razmišljanja. U tom trenutku čitalac uočava kako Raskoljnikov postaje bezosećajan i kako njegove ideje padaju u
vodu, jer tada počinje njegova propast.
Baviti se Dostojevskim, slično je i bavljenju istinom i smislom života. Dostojevski je pisao o
najvećim dilemama u čoveku, o moralnom padu i stradanju, borbi sa istinom i egzistencijalnom krizom. Od samog početka romana susrećemo se sa turobnim životom glavnog junaka. Opis Raskoljnikovljeve sobe, koja podseća na mrtvački sanduk, široka i duga svega par koraka, stvara osećaj mučnine i nelagodnosti kod svakog od nas. Povratak u svoju sobu Raskoljnikov shvata i kao simbolični pad u sopstveni ponor, tamnicu, mračne misli i nemilosrdan život. O samom Rodionu najviše saznajemo od ostalih junaka, i u ostalom kroz njegove unutrašnje monologe i previranja. Verujući za sebe da je iznad zakona i ubedjen u to da viši ciljevi opravdavaju sredstvo, on izvršava zločin, pritom govoreći za staricu da je “ništavna, zla, bolesna baba koja nikome nije potrebna… koja ni sama ne zna zašto živi i koja će ionako već danas-sutra umreti”.
Kroz ove njegove reči vidimo da Raskoljnikov nije bio spreman da izvrši zločin, jer nije imao dovoljno hrabrosti. Raskoljnikovljev karakter možemo posmatrati i iz perspektive njegovih snova, koji nam mnogo govore o njemu samom. Zločin je bio samo okidač za sva ostala dešavanja u romanu. Borba sa nepravdom i zelenašicom Aljonom bila je ništa u odnosu na one unutrašnje borbe koje od trenutka zločina zaposedaju Raskoljnikova. Spokoj je postala nepoznata reč u njegovom životu. Raskoljnikovljevo biće rastrzaju misli: predati se ili sačuvati tajnu, pomiriti se sa činjenicom da je ubistvo veliki zločin ili pak postati ravnodušan? Za ovog mladića rešenja nije bilo ili ga on nije pronalazio. Svako njegovo razmišljanje odvelo bi ga u besmisao i nemir. Izvršivši zločin
Raskoljnikov pada u drugi svet, svet Svidrigajlova i Sonje. Na drugoj strani ostaju majka, sestra, Razumihin i zakon oličen u Porfiriju Petroviču. Najgore od svega je što Raskoljnikov odbija svačiju pomoć, odbija prijatelje i porodicu. Raskoljnikova na pokajanje i pokretanje iz mrtve tačke motiviše Sonja, koja je jedina uspela da priđe njegovom biću. Na kraju je priznao zločin, ali se ni u jednom trenutku ne vidi pokajanje.
Roman “Zločin i kazna” prevazilazi granice vremena i prostora i samim tim je stvoren da istima prkosi. Dostojevski je, istražujući dubine ličnosti kroz psihološke aspekte, koje do danas niko nije dostigao, ogolio čoveka kao biće, prikazavši nam najtamnije i najskrivenije delove njegove duše.
Autor: Mateja Nikolić
