(O romanu „Yugoslav“ Ane Vučković Denčić i izdanju „Partizanske knjige“, Kikinda, 2019)
Kratki roman Ane Vučković Denčić je elegična rapsodija o jednoj realnosti koja je sve više zamagljena. Intimni lakmus ovog romana i povezivanje sa njenim ocem, nam otvara poetični stil ove sjajne spisateljice, kojeg je vrlo teško naći u književnosti. Jugoslav ima jednu vrlo složenu intimističku konstelaciju i vrlo ozbiljan mehanizam analitičnosti. Naime, govoreći o jednoj nikada neistugovanoj prošlosti jugoslovenske federacije, ovaj roman govori o koloritu osećajnosti i ljudskosti, razumevanju i poretku koji nam sada užasno nedostaje.
Kada govorimo o tom uvek priželjkivanom realitetu, mislimo na sve ono što čini relaksiranost svakodnevnice koja je i na neki način osnova naših afiniteta, naših razlika da postojimo u nekoj društvenoj stvarnosti. Ana Vučković se priklanja monološkom žanru i pričajući o svom ocu, ona govori o načinu mišljenja koji se posle krvavog raspada federacije razbio na milion sitnih delova i mi smo sada svedoci tih dalekih iskri od kojih današnja „demokratija“ ne uzima primer, upravo suprotno, razvija destrukciju tranzitivnosti koja donosi samo bolove i uvrede.
Pored ispovednog stila, ovaj roman ima i jednu produktivnu privilegiju, a to je privilegija kompariranja. Spisateljica vrlo vešto suočava današnje načine komunikacije sa „nekomunikativnosti“ vremena Jugoslavije. Naime, crno beli televizori i fiksni telefoni koje nisu imale sve kuće su izbacivali ljude napolju da sve svoje relacije upražnjavaju lično, tamo gde je istina prava, a ne nameštena i na više načina lažirana i izmišljena. Ana Vučković govori vrlo nostalgično o jednom vremenu gde je mašta bila stvarni poriv, a sve to suočava sa relativno rastresitim sajber prostorom koji producira realitet koji nam donosi jedan socijalni bezrazložni promiskuitet.
Ana Vučković u svom romanu gubi oca, a s njim i tu koloritnu i duboko usađenu u naše duhovno tkivo, prošlost. Povremeno, dok čitamo roman pitamo se da li je to, u stvari nostalgija ili je možda potraga za delovima tog života u nama, jedan vapaj ka životu čija je istina neoboriva i jedna žudnja o nečemu što se ovog puta ne vraća onako kako bismo mi želeli, nego na neki oronuo način, sa podsećanjem na ostatke tog vremena, na arhitekturu i raznu memorabiliju koja nam uveliko izvlači emociju, a retko nas inspiriše.
Narativ Jugoslava je prepun sete, sećanja i tuge. Spisateljicu je gubitak oca inspirisao da napiše roman o jednom još većem gubitku, o gubitku jednog do tančine organizovanog života, o jednom okruženju koje nije bilo samo potrošačko, nego je bilo i socijalno stabilno i obećavalo je budućnost, za razliku od napetosti i neizvesnosti koju nam je donela ova nikada neshvaćena „demokratija“: „Jer kada popiješ, one nabubre, poplave, možeš da ih vidiš kao mapu nepoznatog grada, kao ulice, javljaju se iznenada, kao nešto što zapravo i ne poznaješ, kao mišić koji otkriješ pri trčanju ili vođenju ljubavi, odjednom se javi, kao prizor, kao kad odjednom vidiš trg koji ranije nikada nisi video. A tak trg može biti svašta. Možda baš ono što si tražio. A možda i ne. Možda baš nisi to hteo da vidiš. Postojiš tu od dana kad se rodio moj predak kome titulu ne mogu da dam, bela pčela, askurđel, ali znam da taj u pod nije gledao, ustanik i uskok, i kolovođa.“
Ana Vučković na neki način stilski metabolizira tu prošlost komparirajući je sa još daljom prošlošću, sa navikama i duhovnim vrednostima koje postaju artefakti, sa pričama koje su manje fantazija, a više fakti i sa porukama koje sada, u ovo gluvo vreme promiskuiteta i perverzije niko više ne sluša.
Ovaj roman je svojevidna vivisekcija intime unutar društva koje je svoja pravila postavio na vrlo jednostavan način, rapsodija destrukcije i neshvaćenosti koja nikako da stane i interpretacija jednog „drugog tela“ koje korespondira sa surovošću i otuđenošću. Spisateljica vrlo otvoreno govori i o fatalnosti zaborava na račun merkantilijevskog predznaka današnjeg društva čija igra sa demokratijom već postaje zamorna i neproduktivna. Sećanje na Jugoslaviju preko njenog Jugoslava postaje i jedno globalno upozorenje da „ovako više ne ide.“ Istorija koja baulja između običnih ljudi i koja se meri očajem svakodnevice, onako iznurena i fragilna definitivno upozorava na moguću katastrofu na koju se ni u snu nije pomišljalo pre nekih četiri decenija.
Ana Vučković je vrlo škrta na rečima. Roman je kratak, ali impaktan. Svaka rečenica u ovom romanu nosi mudrost, a svaka introspekcija i naracija poruku koja boli i ne ostavlja čitaoca ravnodušnim. Dva poglavlja se čak sastoje od jedne rečenice. Ovaj roman ima miris Kamijevske depresivnosti i bezizlaza, ali i jedan zračak nade da su tu nikada prežaljenu prošlost, napravili ljudi kao njen Jugoslav, kao ona kao spisateljica i kao svi mi koji čitamo ovaj roman i da ćemo možda jednog dana svi mi, ovakvih kakvih nas je napraviti možda bolju budućnost. To je nada koja zrači i navodi nas na druge putokaze kada pomišljamo na ono „šta ćemo mi sada bez Jugoslavije i gde vode ovi naši životni putevi.“ Spisateljica ostavši bez oca, ostaje bez dela jednog života koji je bio puniji osmeha, nego suza, i u ovom trenutku se ona davi u suzama što za njim, što za životom kojeg je konzumerizam i perverzija razbio baš onako da ga niko ne može sastaviti.
Ana Vučković nam ovim romanom šalje poruku koju se plašimo da otvorimo. Kao pismo, kao telegram, kao bilo koje sredstvo komunikacije koje je davno već zaboravljeno, a to je poruka da u stvari nije sve izgubljeno, da mi imamo nas i da se taj neki život pun nade i odgovornosti može probuditi i u nama i da mi samo treba da malo bolje analiziramo naše porive i da idemo zajedno. Sve drugo je onako kako je bilo i srećom ga tranzicija još nije promenila.
Jugoslav je najveći deo reči Jugoslavija i neko vreme je bio nada za novu naciju koju je, nažalost nacionalizam uništio. Jugoslav je bio Jugosloven svih onih koji su u toj federaciji bili produkt mešanih brakova pa im bezumlje devedesetih godina nije dalo izbor. Ali, kako sam rekao, nada je uvek na kraju Pandorine kutije i jednog dana će izaći i naučiće nas da pored večnih rastanaka sa našim najbližima postoje i neočekivani susreti koje nas čine sretnijim. A Jugoslav je i pored nostalgičnog amalgama upravo to, roman o potrazi za zrakom sreće na kraju tunela.
Autor: Sašo Ognenovski
