Radmila Vojinović, pedagog, pisac i humanista. Rođena je 1953. godine u Travniku, živela u Bosni, Hrvatskoj, Austriji i Srbiji. Još kao student Defektološkog fakulteta započela je pedagoški rad sa decom ometenom u razvoju. Boravi u Austriji nekoliko godina, gde se bavila humanitarnim radom i podučavanju dece u dopunskoj školi maternjeg jezika. Aktivni je učesnik radionica i seminara o mobingu, rodnoj ravnopravnosti, nasilju i generalno položaju žena u društvu. Pisanjem se bavi od školskih dana. Priče su objavljene u književnim časopisima Savremenik i Buktinja . Izdala je pet zbirki priča, Slatko od dunja, Ispod dva neba, Priče od čudesnih reči, Kapija na Bulbulderu i Povratna karta. Član je Udruženja Književnika Srbije.
To leto, kad smo završili gimnaziju, ostavilo je beleg na našim dušama.
Tad još nismo znali da je vreme ušećerenih zabluda, osetljivosti, bolne nežnosti i ugušene hrabrosti iza nas. Verovali smo da nas čeka obećavajuća budućnost puna radosti i pobeda.
Prva stanica tog očaravajućeg puta čekala nas je već na maturskoj ekskurziji . U Budimpešti smo preseli u voz za Moskvu. Ujutru smo se probudili u nebu. Čop. Granica. Velike dizalice drže vagon u vazduhu , dok menjaju točkove.
Voz klizi kroz rusku stepu. Breze se povijaju zagrljene ko sestre.
Neki tenor je nadjačao kloparanje voza.
Volga,Volga ruska reka
Domaćica voza je zadivljeno stala. Doleteli su kuvari iz vagon- restorana. Ugledali smo našeg profesora filozofije sa raširenim rukama. Pevao je zaneseno.
Promiču polja žita, makovi, breze, Kroz zatvoren prozor nadolazi Volga, široka i tajanstvena kao ruska duša.
Matuška maja
Penje se preko heklanih ukrasa na naslonjačima, između samovara, pravo u naša srca.
– Čula sam da je tu pesmu pevao kad su ga oterali na Goli otok – rekla nam je profesorka ruskog.
Duša tog dobrog čoveka ostala je zauvek na kršu. Ponižen, izneveren živi imitaciju od života.
Gledam lica svojih drugarica, Osećam da nam se u glavi vrti isti film. Vidimo ga nad dnevnikom zamišljenog, dalekog, zatvorenih očiju. Koliko je samo bola bilo ispod tih kapaka.
***
Kad se danas, posle toliko vremena sećam tog putovanja ređaju mi se slike mojih drugarica širom otvorenih očiju. U njima vidim odraz dalekog i velikog sveta. Do tada, najdalje što smo putovale je bilo sa babom do Vrnjačke banje. Ili, ako je neko imao sreće, do sindikalnog odmarališta na Hvaru. Noćnim vozom Beograd-Split.
Stajale smo nemo pred Petropavlovskom crkvom. Mali anđeo na vrhu uronio u nebo, ljuljuška se na oblaku. Zvonjava se odbija o zidove, osećamo vibraciju pod stopalima. Sa sveća se cedi gusti miris voska . Pored oltara cveće. Svežina izvire iz bokora ružinih pupoljaka.
– Hoćeš li da budem tvoj vodič danas ? – pitao me Volođa, student iz Lenjingrada koji nam je nabavio karte za koncert.
– U svojim očima si donela sunce – reče.
– Šta pričaš – pogledaj nebo, plavo nebo i dalje samo nebo.
– Njet, njet – kaže. Imamo ga takvog samo trideset dana godišnje.
– Pa dobro, ali imaš još jedno nebo. Sakrilo se u tvom oku.
Vodi me u kafanu Literarnaja. Tu je Puškin doručkovao pred dvoboj, kaže.
Dušu mi puni neki nepoznat osećaj. Hodam po mozaiku od ploča po kojima su hodali ruski velikani. Nisam verovala u raj, bar ne onakav o kakvom se priča, ali kuda onda vodi Nevski prospekt? Ceo grad je muzej.
Otvaraju se dveri belih noći. Diže se Nevski most. Sedimo na keju. Volođa me gleda ravno u oči, i polako, vrlo polako izgovara
Voleo sam Vas nemo i bez nade
Sa ljubavlju i strepnjom srca svog
Gledala sam njegove usne, meke, drhtave. Nisam znala ni reč ruskog. Sve sam razumela.
– Eta Puškin – kaže i pruža mi knjigu koja staje na dlan. Prelazim prstima preko rubova i zlatnih slova knjige. Opor, oštar i pomalo sladak miris stare hartije. Miris reke. Miris bele noći. Kao da je satkana od svile. Vekovi teku pored nas. Poželela sam da sekund stoji u mestu. Sve se zaustavilo.
To može samo kad imaš osamnaest.
***
Zeleni Layland je jurio niz Požešku. Jedva sam čekala da uletim u kuhinju. Utorkom imam vežbe iz anatomije do mraka.
Ali, otac je sedeo za kuhinjskim stolom sa nekakvim čovekom. Takve, nekakve, svuda je nalazio. Među ramadžijama, splavadžijama, čuvarima reni bunara, nosiocima Spomenice, lovcima i ljubiteljima fine, meke rakije iz jednog sela kod Požege.
Pretrnula sam. Pred njima je bila flaša koju je moja majka sakrila u posteljini. Za višnjevaču.
Svuda je namiriše.
– Što te jednom ne uhvate sa flašom – rondala je uvek kad se iz lova vraćao ukrštenih očiju. I uhvatili su ga. Virila sam kroz prorez roletne. Milicijska kola sa rotacijom su išla prva, onda moj otac u narandžastom fići, pa još jedna kola sa plavim svetlom. Pomogli su mu da izađe. Namestili pušku i redenik. Salutirali su, kucnuli petama i stajali mirno dok se moj otac peo stepenicama. Sa kaiša na ruksaku ljuljao se fazan.
Ali sad su mu oči bile bistre i mračne.
– Drug je službeno – kaže mi.
Drug je ustao i službeno se rukovao.
- Priče Zdravke Evtimove: lektira savremene književnosti
- Odlazak iz Egipta – nostalgično preispitivanje pripadnosti
- U DUBINI DUŠE: hronika generacijskog sunovrata
– Drugarice, za vreme svog boravka u SSSR-u, da li ste ostvarili neke kontakte sa lokalnim stanovništvom?
– Nismo – kažem i gledam u oca.
– Nismo – kaže on. Nismo – piše drug u sveščicu.
– Da li ste dobili neke brošure ili neku literaturu?
Gledam oca. – Dobro je – kaže mi on pogledom. A onda ugledah Puškina. Stajao je iza flaše od rakije.
– A to? – kažem drhtavo, dok drug grubo prevrće stranice. – To je Puškin. Znate, stihovi.
– Da, da – kaže drug – Uzećemo materijal – i stavlja Puškina u fasciklu. Srce mi se prepolovilo.
Drug se rukovao sa ocem. Vidim da su se nanjušili. I ćale je bio drug dok se nije prestrojio za Rankovića. Onda su ga penzionisali. Pošli smo ka vratima. Drug je sastavio pete i naklonio se. Kad se ispravio glava mu se usadila tačno ispod trofejnih jelenskih rogova zakucanih na zidu.
– Nisam rekla ni reč, majke mi.
– Nekad se praviš prepametna – reče mi otac dok su lupila vrata od lifta.
Gledala sam kroz prozor. Pitala sam se kako ću izdržati tu bol u duši.
