Radmila Vojinović piše kratke priče. Izdala četiri knjige priča. Živi u Beogradu.
Otkad pamtim uvek je postojala crvena novčanica. U mom najranijem detinjstvu za nju sam mogao da kupim fišek karamela. Čim bi od nekog dobio crvenu, hitao sam u ulicu Đure Đakovića, u radnju u kojoj su se proizvodile bombone. Već od pola ulice vodio me je miris ušećerenih crvenih jabuka, karamela, svilenih bombona, luša, šećerne vune. Miris bombona mešao se sa mirisom drveta, pržene kafe, sapuna od lavande. Duž ulice mali niz radnji, opančarskih, krojačkih, obućarskih. Izlozi puni ćebadi, kutlača za supu, mesinganih mlinova za kafu i drugih tvorevina starih zanatlija koji su radili bez žurbe, natenane. Sve te tera da si srećan i boje i šarenilo i radnje i ljudi.
Ujna Bosa bi me uvek ugledala sa prozora. Kuće su bile prizemne, na prozorima se rascvetale begonije i sunčali jastuci. Naslonjena laktovima na jastuče posmatrala je svet koji je prolazio niz ulicu. Neko bi se zaustavio, malo bi popričali, žalili se na skupoću, kostobolju.
Viknula bi me da svratim. Gubio sam se u njenom mekom zagrljaju Svaki put se čudila kako sam porastao i kako sam lep. Ali, video sam da sam porastao jer su moje oči sada sa visoka gledale na ujna Bosin privesak na vratu. Bila je to slika Bogorodice u emajlu.
Ujna Bosa je bila sitna i krhka. Na glavi joj uredno poređane ušećerene lokne, kao drugarice.
– Stara sam – kaže – svašta može da bude, ne bih da me zatekne bez frizure.
Na stolu prekrivenom slapovima uštirkanog stolnjaka uvek bi stajao tanjir sa kolačima, ozbiljni išleri kao vojnici na paradi, ekleri i grilijaš i drugi kolači čudnog imena i nepoznatih ukusa.
Na kredencu su se žutile dunje, iznad kauča prikucana na zid koperdeka sa žar pticama. Dok sam tonuo u umirujuću udobnost stare fotelje osećao sam da stvari nemaju samo istoriju, već imaju i dušu. Na šustikli leže porcelanske mace koje mi uvek izmame osmeh. U sobi nije bilo ničeg vrednog, ali utisak topline i duha starih vremena davali su joj izuzetnu raskoš i bogatstvo.
– Ostaću kratko, čeka me majka.
– Ju, ju pa da te poslužim dok ne bude dockan.
Ujna Bosine reči su zvučale staromodno i umirujuće kao zveket srebrnih novčića. Dok izgovara tu lepu, bolno čežnjivu, starinsku reč osvaja me seta. Nisam hteo da kažem nešto što bi me podsetilo da ovo neće trajati večno. Kao da je pomislila isto, video sam to u pogledu koji nije skidala sa mene. Nosi poslužavnik sa slatkom i čašom vode. Nešto u gestu dok ravna šustiklu svojim mršavim rukama od iskrivljenih kostiju i vena, steže mi srce. Voda je orosila čašu.
– Sa Goča? – pitam (uzvišicu na kojoj je bila česma u dvorištu su zvali Goč)
– Naravski, dušo!
Zahvatam dve bele trešnje.
Taj ukus se ne može meriti ni sa čim.
Odlazim srećan, ostajem srećan čak i onda kad me majka ljutito pita:
– Gde si dosad?
Uvek sam se pitao šta me je vuklo da svratim. Lepo sam se osećao tamo. Pirotski ćilim pod nogama, ljupki gobleni na zidovima, čipkani abažur boje breskve delovali su umirujuće na moja čula. Tu sam došao kad sam pao prvi ispit, tu sam bolovao prvu ljubav. Prijatan, starinski miris uštirkanih šustikli, vezenih jastučića, tihi žagor sa ulice , ukus vode sa česme u dvorištu, miris zavesa stvarao je čudesnu lekovitu mešavinu. Sve bi dobilo drugi smisao kad ujna Bosa otvori vrata i raširi ruke.
– Ostani malkoc, dušo.
– Koliko god želiš, ujna Boso.
Tonem u kauč odomaćen, potpuno odomaćen. Oko mene jastučići raznih boja, kao da sam upao u baštu. U mom detinjstvu je bilo mnogo kuća gde sam mogao da banem iznenada. Posle nekog vremena samo sam u retke kuće mogao da svraćam bez najave. Ujna Bosa bi me uvek dočekala raširenih ruku.
Kad sam zavoleo devojku nežnu i ljupku, onako istinski, odmah sam je odveo kod ujna Bose.
Bila je u staračkom domu. Mirisalo je na lizol, na dezinfekciono sredstvo, na bolest, na strepnju, na nedostojanstvo ovakvih mesta. Šćućurila se sitna i nežna u invalidskim kolicima. Pila je čaj i i kad je podigla svoje reumatične ruke, celo lice joj je upalo u šolju. Virile su samo tri raštrkane lokne.
Osmehivala se dok je pokušavala da koketno potapka kosu na vrh glave. Bilo je nečeg skoro bolnog u tome. Njena želja da bude lepa i nemogućnost da to uradi kako treba ispuniše me tugom.
-Dobro sam , dušo.
Moja devojka je bila pametna i zanimljiva. Zaljubljenost joj je dala neku svilenu lepotu. Bila je lepša nego ikad, tog dana kod ujna Bose. Mirisala je na bebi sapun, na neku čistotu. Seli smo ispred ujna Bose isprepletanih prstiju. Naše ruke su bile stvorene jedna za drugu. Pa ipak, bilo nam je kao da polažemo najteži ispit. Ja sam bio rastvoren u molekule, rastresen do plača. Šta ako joj se ne svidi?
Ujna Bosa je skinula zlatan lanac sa Bogorodicom na privesku i stavila ga mojoj devojci oko vrata. Oči su joj bile nasmejane, kao da joj se cela dobra duša skupila u njima, kad se okrenula prema meni i rekla:
– Zato što znam da je prava!
