O knjigama Sofi Anderson: Devojčica medvedica (2021) i Zamak prepletene magije (2022), Propolis Books. Prevod: Nikola Petaković
Veliki uspeh debitantske knjige „Kuća na pilećim nogama“ (The house with chicken legs, 2019) ohrabrio je Sofi Anderson da nastavi sa autorskim posvetama svojoj velikoj inspiraciji, ruskom folkloru, tako što će se ujedno baviti njegovim oživljavanjem. Zahvaljujući odrastanju na usmenoj tradiciji istočnoevropskog područja (baka joj je pruskog porekla), Andersonova je razvila duboku vezanost za drevne slovenske teme, motive i simbole, pa se proza koju danas i sama stvara razumljivo temelji na svemu navedenom. Iako u tome nema ničeg bitno različitog od jedne vrste trenda koji poslednjih godina čitavu grupu anglofonih autorki vuče ka zagonetnim prostranstvima tundri i belih noći (najbolji primer je verovatno stvaralaštvo Ketrin Arden), ova književnica nije tek sledbenik mode polako već zašle u kliše. Osim toga, služenje oprobanom matricom preti (uglavnom i uspeva) da svakom delu nastalom posle probojnog oduzme svežinu i osobenost, pa ipak, Sofi Anderson još uvek sasvim dobro izbegava zamku trošenja materijala.
Tajna najverovatnije leži u lako primetnoj činjenici da nepretenciozno, ali sa mnogo iskrene privrženosti, mašte i piščevog poigravanja sastavljene priče dobro povezuju tri ključna elementa, uvek savršeno prepoznatljiva uprkos varijacijama. Tako bliskost i prijatna navika ukombinovane sa zagonetnošću novoizabrane postavke radnje uvek iznova trajno vezuju i vraćaju pažnju čitalaca za Sofine romane, a posle „Kuće“ su se u izdanju ProPolis books-a pojavila još dva: „Devojčica medvedica“ (2021; The girl who speaks bear, orig. 2019) i „Zamak prepletene magije“ (2022; The castle of tangled magic, orig. 2020), oba u prevodu Nikole Petakovića.
Njihova priroda je sasvim opredeljeno avanturistička, sa pretežnim uplivom fantazijskog u realni svet. Iako je uvek jasno da se velikim delom radi o bajci, nadstvarno je u vremensko-prostorni okvir uklopljeno sa toliko verodostojnosti i sklada, da bez problema ili sumnje pristajete na iluziju. I mada su rešenja često naglašeno naivna ili detinjasta, bezuslovno ih prihvatate jer su, u datom smislu, skoro pa jedina zaista prirodna. Prema tome, prvi konstituišući element je pustolovina u koju glavna junakinja biva gurnuta odmah po konvencionalnom uvodnom postavljanju ambijenta radnje. Heroine su kao po pravilu devojčice od prelomnih dvanaest-trinaest godina, što donekle svrstava žanr u priče o odrastanju iliti uvek popularni „coming of age“. Okolnost koja aktivira početak misije isto tako je tipska, uoči ili neposredno nakon izvesne proslave kojom centralni lik treba nekako uvesti u zajednicu. Pokrenuta unutrašnjom sumnjom i nekim od objektivnih „okidača“ iz okoline, junakinja započinje svoju potragu.
Traganje predstavlja drugi, obično središnji element romana Sofi Anderson i bez izuzetka se odnosi na identitet protagonistkinje. Želja za otkrivanjem sebe, mesta kome pripadamo i uloge koju u svetu možda igramo, označava odmotavanje niza dinamičnih događaja, susreta, podviga, u potpuno bajkovitom okruženju i po pravilima poznate folklorne matrice. Krajnje odredište preduzetog puta uvek je u izvlačenju pouke, usvajanju lekcije o sebi za koju, ironijom, nije bilo nužno čak ni prolaziti kroz (više zbog čitalaca prisutne) napete, opasne podzaplete – ali ih junakinja drugačije ne bi ni postala svesna. Tako se priča, zapravo, vraća polazištu, uzročno-posledični tokovi se još jednom spajaju, baš kao početak i kraj, a poenta tradicionalnog žanra biva postignuta: iz svega, nešto je naučeno.
To znanje se bez razlike tiče (za sada) opsesivne teme korpusa Andersonove: porodica, postojbina i dom kao srž identiteta. U prilog dilemi koju junaci na početku imaju povodom fizičkog i hronološkog mesta ovih pojmova, zastupljeni su stalni motivi kuće, prostornih relacija i predačkih ogrešenja koja je pripadnik nove generacije dužan da, spoznajom, ispravi. Drugi segment od presudnog značaja podrazumeva motiv pripovedanja, odnosno, umetnutih legendi sa funkcijom putokaza, izvora otkrića ili naprosto objašnjenja dotadašnjeg dela priče. Takva međupoglavlja predstavljaju transponovanje književne stvarnosti u legendu (nekad i njene priželjkivane verzije) i obrnuto, objašnjavajući pojedine delove priče ili predistoriju likova.
Jasna struktura i sled epizoda romana oživeli su prošarani maštovito i neštedimice korišćenom ruskom folklornom baštinom, negde očiglednijom, a drugde prisutnom na nivou aluzije. Od bića magije kao pomagača ili neprijatelja, preko imena junaka, pa sve do spomenutih predanja unutar glavne pripovesti, slovenski motivi su upotrebljavani uz dobro poznavanje, poštovanje i efektno uklapanje unutar predviđenog pripovednog sleda.
U „Devojčici medvedici“ glavni lik je Janka, siroče pronađeno ispred medveđe jazbine – mada nadimak iz naslova nije dobila zato, već zahvaljujući svojoj netipičnoj visini i snazi. Iako je sa mnogo brige odgajila lokalna isceliteljka Mamočka, uprkos nerazdvojnom prijateljstvu sa Sašom i opčinjujućim pričama lutalice Anatolija, Janka oduvek oseća da se ne uklapa u „običan“ svet sela. Kada se posle godišnje proslave probudi sa medveđim nogama (upadljiva transformacija kao neophodan početni uslov), nema izbora osim da krene u potragu za odgovorima o svojoj istinskoj prirodi. Na putu je prati lasica Mišolovka (drugi uslov jeste razvijeno poznavanje nemuštog jezika), a susreću i vukove, divove, čudotvorno drvo, brod pokretan verom i maštom, zmaja (što poduhvat družine približava „Hobitu“), stižu do ruševnog zamka i neizbežne kuće na pilećim nogama kojom upravlja jaga. Pored upadljive i svrsishodno upotrebljene groteske, presudnu funkciju ima već spomenuto oživljavanje legendi, očigledno zasnovanih na slovenskom folkloru (npr. o ribaru i ribici ili Baš-čeliku), ali manje ili više modifikovanih.
„Zamak prepletene magije” prati Olju (skraćeno od Magnolija) dok pokušava da spasi ruinirani, petsto godina star zamak Mila koji je nekada davno pripadao njenim precima, a sada (nakon revolucije kojom je srušena aristokratija) njena porodica koristi samo par prostorija. Olja veruje u magiju, celoga života traži skrivene ulaze u neku od četiri nepristupačne kule (imenovane po određenim elementima prirode) i sledi očevu majku Babusju u poduhvatima koje racionalni novi naraštaji smatraju praznovericama. Nakon neobjašnjivo jake oluje, a uoči sezonske gozbe žetelačkog meseca, Sunčeva kupola napukne omogućivši junakinji da prođe kroz portal do Zemlje zabranjene magije. Duh zaštitnik zamka – domovoj lisičjeg obličja, Feliks, dobija zadatak da je prati u misiji izbavljanja porodice i doma od nepoznate velike pretnje, tokom krajnje ograničenog vremenskog perioda. Priču koja neodoljivo podseća na mešavinu „Alise u Zemlji čuda“ i filma „Lavirint“, ispunjavaju još rusalka, veštica pretvorena u mačku, raznovrsni duhovi, zli čarobnjak Černomor, leteći konji. I ovde je glavna junakinja u uzrastu stasavanja, s tim što, za promenu, ne traži sebe niti oseća potrebu da pobegne, već joj je cilj održanje postojeće sreće u stvarima kakve jesu.
Mada raspolažu čudesnim moćima, sve te heroine su istovremeno potpuno uverljive, obične devojčice koje mnogo štošta zbunjuje i plaši, ali ne zaustavlja. Njihova privrženost bliskim stvorenjima, zavičajnoj sredini i ličnoj istinoljubivosti pobeđuje najpesimističnije izazove koje im sudbina postavlja na put. Kao što nije isključiva po pitanju galerije mitskih bića koja dobijaju svoje mesto i svrhu u pričama, Andersonova ne hvata ni korak sa radikalnom „osnažujućom“ strujom. Ona svojim junakinjama dopušta da ponekad zavise od tuđe pomoći i budu savršeno srećne sa uobičajenom strukturom porodice, bez naglog, forsiranog preinačavanja uloga koje već neko vreme nepotrebno narušava ovakvu vrstu priča.
Sofi Anderson zna gde da se zaustavi i pusti svoje likove da budu „samo“ deca ili roditelji ili čudesna bića iz nekog paralelnog sveta, a bajku da ostane baš to – stara, dobra fantastična priča koja ipak poseduje i poneku novu mudrost. Pri svemu tome, ne zaboravlja na kontinuitet sa svojim prethodnim knjigama, povezujući ih u jedinstven, samo sebi svojstven fiktivni univezum: što je, za početak i uspešnu izgradnju jednog autentičnog opusa zaista više nego dovoljan uslov.
Autorka: Isidora Đolović
