Prvi deo eseja o stvaralaštvu Gajta Gazdanova pročitaje >>> OVDE.
Piše: Isidora Đolović
Prvi put objavljen u časopisu (1938), da bi se kompletirana verzija pojavila duže od pola veka kasnije (1992), „Let“ (The Flight / Полёт) pre svega tematizuje isprepletenost ljudskih sudbina pri naizgled slučajnom ukrštaju nekoliko različitih puteva, do zajedničkog ishodišta sadržanog već u naslovu romana. Lajtmotiv je, dakle, ponovo sve vreme prisutan u svojstvu anticipacije kraja, koji obesmišljava dotle stvarane zaplete, ironizujući pojedinačno dosezanje smisla. Junake, samim tim, upoznajemo u završnoj fazi fizičkih ili emocionalnih postojanja.
Sergej Sergejevič (prvi nivo ponavljanja prisutan je već u imenu) živi prema strogim pravilima, zbog čega bliski ljudi smatraju (i često mu prebacuju) da je automat koji ne zna šta su osećanja. Svejedno, beskrajno strpljiv prema strastvenoj i nestalnoj, emocionalno potpuno nezreloj supruzi Olgi Aleksandrovnoj, toleriše njena stalna zaljubljivanja i izlete, verujući kako time čuva jezgro porodice. Uz njih dvoje, iluzorni dom čini sin jedinac Serjoža, sedamnaestogodišnjak koji tokom letnjeg odmora u porodičnoj vili na Azurnoj obali započinje vezu sa petnaest godina starijom tetkom. Ne zna da je Liza, Olgina sestra, godinama unazad bila ljubavnica i Sergeja Sergejeviča. Time se krug, naravno, ne zatvara.
Olgin najnoviji ljubavnik je neuspešni pisac i notorni manipulator Arkadij Aleksejevič Kuznjecov, još uvek oženjen profesionalnom prevarantkinjom Ljudmilom koja upravo od taktičkih podvala izdržava sebe i otuđenog supruga. Njoj, opet, poznanstvo sa bogatim škotskim zemljoposednikom Makfarlanom pruža razlog za konačan raskid farsične zajednice i možda ujedno opraštanje od starog načina života. Drugi istaknutiji likovi su Lola Ene, ostarela glumica, relikt prohujale epohe i proizvod promišljenog marketinga, koja od Sergejeviča pokušava da iskamči zajam za otvaranje mjuzik hola; i Feđka Sljotov, njegov prijatelj iz vremena pre emigracije, beznadežni romantik koji uvek iznova ponavlja greške sa ženama, a Sergej ih potom (finansijski) sanira.
Radnja se odvija na relaciji Pariz – London – Nica, što predstavlja strateške tačke na kojima porodica poseduje kuće, ali konačno usmerenje raspleta vodi do Engleske. Gazdanov i ovim romanom demonstrira veštinu istančanog promicanja u ljudske misli, osećanja, dileme i nedoumice, kao vodeću ističući temu pretvaranja nasuprot spontanosti, pa i određene vrste apsolutnog nemara prema tuđim osećanjima zarad ispunjenja sopstvene čežnje. Jasno je sugerisano kako nijedno nije dobro i vodi tragičnom ishodu.
Svoju ubedljivost „Let“ najviše duguje završnici koja sve tokove povezuje u gotovo fatalističkom maniru. Način na koji likovi kao da hrle ka svojim propastima, budeći sažaljenje i, kako priča odmiče, želju da im se ipak omogući zadovoljavajući, utešan kraj, osnova je Gazdanovljevog majstorstva. Još jednom je odabrano efektno otvaranje romana, rečima: Događaji u Serjožinom životu počeli su one nezaboravne večeri…, čime se odmah odmotava sećanje na jednu od mnogih selidbi između Londona (gde je otac) i Pariza (majka), sa naznakama netipične porodične situacije. Stabilnost ili pre statičnost Sergeja Sergejeviča stoji u kontrastu prema Olginom stalnom kretanju, dok jedino Liza godinama deluje nepromenjeno – tek kada je prvi put bude sagledao u drugačijem svetlu, Serjoža počinje da je smatra lepom i shvata na nov način.
Sergej i Olga se međusobno najupadljivije razlikuju po značaju ljubavi u njihovim životima. Olga svaku aferu doživljava dramatično i sudbinski, dok je za njenog muža takva emocija tek jedan od podrazumevajućih društvenih konstrukata. U vezi sa temom prevare, presudan je značaj Kuznjecova, osrednjeg skribomana koji celokupnu karijeru zasniva na obmanjivanju drugih, baš kao i Lola Ene. Izdržava ga žena, na čije diskutabilne metode zarađivanja novca i upadljivi prezir pristaje, budući pasivan i lenj za bilo kakvu promenu, poštujući moralne norme jedino u teoriji. Odsustvo autentičnog iskustva u pogledu osećanja čini i njegove knjige potpuno nerelevantnim, trivijalnim. Mit o pokojnoj prvoj supruzi odličan je primer iskrivljene verzije stvarne životne priče, u koju postepeno i sam Kuznjecov počinje bezuslovno da veruje.
Fizički ili psihološki preobražaj svakog od likova nastupa tokom letnje sezone odmora, kada dolazi do realnih ili lažnih (samo)spoznaja. Sergej jedini ostaje u Parizu, po običaju imun na ucenjivače (sada je to Ljudmila) koji ga obaveštavaju o kompromitujućem ponašanju njegove supruge (Sljotov ga, usled toga, optužuje da umesto duše ima gvožđe). Našavši se sam u gradu, dotle glavni nosilac ironije u priči po prvi put svoj život počinje da sagleda kao promašen, bivajući sve nostalgičniji prema trinaest godina dugoj vezi sa Lizom, zamaskiranoj u rasprave i nesuglasice.
Lola Ene nakon pogibije mnogo mlađeg supruga Pjera, koji je tokom braka iz očigledne koristi kontinuirano maltretirao, iz novonastalog oslobađanja stvara kontraefekat i počinje da retroaktivno romantizuje pokojnika. Ne samo ta epizoda njenog života prolazi kroz naknadno izmaštavanje, što se naročito održava na postepenim transformacijama memoara koje za nju piše unajmljeni novinar Dipon, nosilac izgubljenih profesionalnih iluzija. On je tipičan primer razvijanja empatije od početnog prezira prema glumici, iako je ona neraskidivi deo sistema kog se Dipon gnuša, ali od koga mora da živi ponižen sa svojim umećem.
Lizu preobražaj zahvata usled nečega što doživljava kao sveobuhvatnu ljubav i čiju potvrdu nalazi u odsustvu bilo kakvih etičkih dvoumljenja. Oseća se podmlađeno i kao da se vreme gubi u, kako to Serjoža zove, teškom letu, dok kod oboje telesni aspekt potpuno potiskuje duhovni. Jesen i planirana putovanja u London, sa različitim povodima, upućuju na bliženje tačke dovršavanja započetih preokreta. Olga traži razvod braka, kao i Ljudmila; Sergej bez uspeha prosi Lizu, naposletku je slučajno zatekavši sa Serjožom u stanu koji joj je lično iznajmljivao negde u gradu. Raskrinkana Liza (o) Sergeju iznosi sud: Ti si mašina, ali idealno napravljena mašina – skoro kao čovek, na šta on kao protivargument bira da sačuva porodicu.
U vrtoglavom približavanju raspleta, obeleženom Serjožinim pokušajem samoubistva, svi hitaju ka Londonu. Olgu spasava tek sticaj okolnosti – kašnjenje na zakazani let, usled čega se roman završava konačnim zatvaranjem kruga, a otprilike slično početku: ostaju majka i sin, u Parizu je Sljotov. Niz slučajnih i potpuno različitih razloga, beskrajno udaljenih između sebe, spojio je na tom jesenjem letu različite ljude, istom tragedijom – i na pragu nesuđenog sledećeg životnog poglavlja. Možda se, s obzirom na njegovu dotadašnju staloženost, u najvećoj meri iznenađujućom pokazuje samospoznaja Sergeja Sergejeviča, pa s razlogom možemo govoriti o najradikalnijem unutrašnjem obrtu.
Pojedinačni likovi odlikuju se dobro predstavljenim uverenjima, strastima, načelima, pa i lektirom ili ljubavlju prema muzici. Na primerima Kuznjecova i Lole karikirana je surova istina o usponu mediokriteta putem stvaranja lažne lične legende i postojanja dovoljno naivnih masa ili makar pojedinaca koji bi u nju poverovali. Drugi tematski sloj čine odnosi u koje su ovako osmišljeni junaci virtuozno upetljani, a treći je piščevo sigurno vođenje ka trenutku u kome iluzija napokon dosegnute sreće i razrešenja propada jednim jedinim potezom.
Konačna postavka vodi pitanju: šta zapravo ostaje kao suština, kada uzmemo u obzir da su preživeli troje (emocionalno) najbezazlenijih? I šta je sebičluk u ličnoj želji za nečim ili nekim, koji je ostalima došao glave?
***
Dok je „Veče kod Kler” roman čija radnja postepeno usporava i okreće se prošlosti, „Let” uzima suprotan pravac: sve se strmoglavljuje, svi jure ka razrešenju dotle neprekidno podizane tenzije. U „Večeri…” se samoposmatranje odvija pretežno retrospektivno, dok „Let“ za svakog ponaosob isto čini u hodu, ali sa različitim horizontima: od nade (perspektiva srećnog ishoda pokrenute promene) do iznenadnog sunovrata (avionska nezgoda). U oba slučaja, Gazdanov umetnički analizira boljku ruske duše presađene u zapadnjačku sredinu, gde, još ne raskrstivši sa nasleđenim, usvaja sve zatečene slabosti i postaje komplikovan, duboko protivrečan hibrid.
Autorka: Isidora Đolović
