Gajto Gazdanov: „Veče kod Kler“ i „Let“. Prvi deo eseja.
Piše: Isidora Đolović
Kada govorimo o ruskim piscima svrstavanim među klasike, veoma retko uzimamo u obzir pripadnike emigracije. Stvaralaštvo umetnika u raseljenju obično tek mnogo decenija kasnije dobije pažnju i vrednovanje kakve je od početka zaslužilo, samo da usled okolnosti drugačijeg kulturološkog i(li) jezičkog okruženja nije nekako uvek ostajalo izvan domašaja. Takav je slučaj i sa stvaralaštvom Gajta Gazdanova, koji nakon boljševičke revolucije, kao veoma mlad, napušta domovinu i ostatak života provodi u Francuskoj, gde je celokupnu karijeru izgradio upravo na perspektivi iseljenika. Iako se ne može u potpunosti poistovetiti sa svojim autorom, svaki od protagonista njegovih romana nosi određene autobiografske karakteristike.
Zahvaljujući izdavačkoj kući Paideia, čitaoci u Srbiji su još krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih dobili mogućnost da kroz tri toma sabranih dela upoznaju Gazdanovljevo stvaralaštvo.
Kao reprezentativni primeri dva smera u kojima se kretala njegova stilsko-poetička orijentacija, izdvajaju se „Veče kod Kler“ i „Let“. Oba dela su štampana u okviru izdanja „Romani 1“ (PAIDEIA, 2003; prevod: Duško Paunković), a „Veče kod Kler“ i zasebno, 1999.
Gajto Gazdanov „Veče kod Kler“
Kratki roman „Veče kod Kler“ (An evening with Claire / Вечер у Клэр, 1929) svoj introspektivni siže zasniva na polaznom lajtmotivu koji pokreće vraćanje unazad u ličnu istoriju. Kroz prizmu jednog psihološkog fenomena (nesposobnosti reagovanja na sadašnji trenutak), pripovedač Nikolaj Sosedov sagleda dotadašnji životni put. Kao mlad, indiferentan belogradejac, u postrevolucijskim godinama obreo se u Parizu, gde nakon čitave decenije ponovo nailazi na Kler, svoju opsesiju iz tinejdžerskih dana. Roman zapravo i otvara Puškinov citat („Ceo moj život bio je zalog / neizbežnog susreta sa tobom“), nagovestivši prirodu svojevrsne opsene, fanatičnog traganja. Kroz konkretnu radnju se Kler, međutim, otkriva pretežno kao simbol, otelotvorenje dublje i znatno zagonetnije čežnje oduvek prisutne u junakovoj prirodi: za nečim drugim, dalekim, različitim, naposletku i nedostižnim.
Stoga je trenutak kada koketna, dotle neuhvatljiva Kler konačno postaje, ne samo pristupačna, već telesno ostvarena fantazija, takođe smešten na početak priče. Junaka gotovo momentalno obuzima strah od promene koja preti daljem načinu doživljavanja idealizovane žene, što ga navodi na preispitivanje korena takve sklonosti. Svako poređenje sa stilom Marsela Prusta u potpunosti važi za način na koji Gazdanov primenjuje postupak evokacije iskustava sticanih od detinjstva do izgnanstva junaka. Čulna senzacija pokreće niz scena iz minulih dana, sagledavanih u nešto nostalgičnom svetlu, ali i pokušaju da se naknadno racionalizuje društveno-istorijski kontekst događaja (…čim bih osetio miris izgorelog kamenog uglja, smesta bih zamislio početak svoje službe u oklopnom vozu, zimu hiljadu devetsto devetnaeste godine…). Druge upadljive sličnosti sastoje se u detaljnom, razvijenom slikanju okoline i ostalih aktera, istančanom osluškivanju sopstva, blagoj ekscentričnosti protagoniste, značaju pridavanom sposobnosti pamćenja (…i kada zaboravim sve što sam voleo, tada ću umreti), kao i jedinstvenoj deskripciji (…i činilo se da u toj sunčanoj tišini, iznad plavog mora, umire u svetlom vazduhu neko prozirno božanstvo.).
Kler je udata za stalno odsutnog supruga, pa je Nikolaj (Kolja) svake večeri posećuje, pazi na nju dok je bolesna, podnosi lakomislenosti i do određenog trenutka uspešno odoleva. Kada fizički zadobije dugogodišnji san, junak počinje da oseća paniku od koje mu se najpre krivi percepcija okruženja (npr. promena boje tapeta u sobi), a zatim podleže teško objašnjivoj teskobi. Ona se tiče tuge kao naličja ljubavi, posledice skidanja koprene sa ideala, što stvara potrebu da ga odmah u drugom smislu udaljimo od sebe, ne bi li nam ostao podjednako drag kao do tada.
Samim tim, junak i nesvesno zaranja u uspomene, sve do najranijih sećanja na zanesenost čitanjem koja je ukidala granicu između stvarnosti i mašte; ili na rano preminulog oca od koga je nasledio odbojnost prema svemu što iole podseća na smrt; zatim, na majku i njenu ljubav prema fikciji; ali i niz tragedija usled kojih su ostali sami. Rastao je prepušten sebi, prošavši kroz nekoliko sredina koje su ga obeležavale mnoštvom neizbrisivih utisaka. U svakoj od faza, bio to boravak u kadetskom korpusu, život u gradu i gimnazijsko školovanje, ili iskustvo rata, pratio ga je osećaj da oduvek zna nešto drugima nepoznato – istovremeno svestan neutemeljenosti takvog uverenja.
Svaki od razvojnih perioda donosi poznanstva koja pripovedač iznosi anegdotski, sa pomnom pažnjom posvećenom portretisanju pojedinačnih likova. Ističu se bivši oficir i prvi stanodavac Voronjin, uz čiju je porodicu junak odrastao; očeva rodbina na Kavkazu i naročito deda kod koga je boravio u Kislovodsku; slikar Severni i priučeni komunista Smirnov (Ovo nije čovek. Ne. To su novine. I to čak ne novine, nego uvodni članak, kaže za njega drugi junak); profesor ruskog Vasilij Nikolajevič (poput raskolničkog sveca), stric Vitalij (skeptik i romantičar); hrabri vojnici, nitkovi, foliranti, vešti pripovedači…
Presudni susret sa Kler odigrao se u proleće 1917. na igralištu gimnastičkog društva. Par godina starija od njega (u tom trenutku joj je osamnaest), kći preduzetnika Francuza koji sa porodicom živi u hotelu, za junaka postaje san, fluidni ideal rastavljen na delove tokom meseci neviđanja, tako da ispunjava sav prostor, muziku, čak i sneg. Čekanje (na) Kler se pretvara u njegovo stalno stanje, istovremeno pokrećući paradoksalni nagon za kretanjem, promenom sredine. Kada ga tek udata Kler prvi put pozove kod sebe, Nikolaj je odbija iako ni sam ne ume da objasni zašto, izazvavši prekid u komunikaciji koji će potrajati narednih deset godina. Za to vreme svoju privučenost podsmešljivoj i u poređenju sa sobom previše zreloj Kler, opravdava urođenom težnjom ka svemu stranom.
To odsustvo neposrednog, trenutnog odjeka na sve što mi se dešavalo, ta nemogućnost da odmah znam šta da radim, poslužili su potom kao razlozi moje duboke nesreće…
Odsustvo Kler u prvi plan izvodi druga lica i epizode, zahvaljujući kojima junak iznosi zapažanja o ruskoj duši, različite primere sukoba uverenja, zabluda, odnosa prema istoriji, ideologiji, režimima, ratu… Sam je, ipak, uvek izvan toga, nezainteresovan i svojevoljno distanciran. U Belu armiju stupa jedino zato što se „nalazio na njihovoj teritoriji“, ali priznaje ravnodušnost prema bilo kojoj od sukobljenih strana. Rat ga privlači kao novo i nepoznato iskustvo, međutim, drugi su ti koji raspolažu argumentima, kao na primer stric: …beli su nešto poput odumirućih korala, na čijim leševima izrastaju novi slojevi. Crveni – to su oni koji rastu. Isti junak za Viktora Igoa kaže da je čovek sa manirima vatrogasca, dušom sentimentalne glupače i vosokoparnošću ruskog telegrafiste (!), dok smisao kratko definiše rečima: To je fikcija.
Nikolajev odlazak u rat, sa samo šesnaest godina i nezavršenim obrazovanjem, predstavlja sledeći značajan presek, prestanak dotadašnjeg načina života i čak samog razmišljanja o Kler. Jedino što zadržava su stare neobičnosti, sada suočene sa mnoštvom najrazličitijih primera duševne pometnje saboraca. Ovaj deo romana izlaže čitav niz živopisnih ličnosti i epizoda, svaka je po jedna ilustracija određene vrline, mane, reakcije, čime potvrđuju ili provociraju naratorske opservacije na neku od tema (privlačnost žena prema nitkovima vodi do zaključka kako svaka izraženija individualnost postepeno poprima snagu izuzetnosti). O saborcima u jednom trenutku kaže: …uzalud (su) pokušavali da ispune veliko prostranstvo mora, vazduha i snega nekim svojim, nebožanskim smislom.
Vreme provedeno u Sevastopolju proleća 1920, grad preplavljen celokupnom tugom provincijske Rusije, prisustvo paradoksa na svakom koraku, ustrojstvo u putničko-vojnom vozu, napuštanje grada u plamenu: sve to još uvek nije dovoljno da u potpunosti probudi junakovu svest o razmerama doživljavanog. Poslednji okidač je tek nova pomisao na Kler, pri čemu se sva, najudaljenija sećanja, mesta i slike stapaju u zvonjavu sa broda koji plovi za Konstantinopolj, dovodeći do momentalnog prihvatanja novog, drugačijeg života čiji početak (odnosno, završetak dotadašnjeg) motiviše isključivo izvesnost sledećeg viđenja, ali sada i – zadobijanja Kler. Kako se priča bliži poslednjem pasusu, sam stil postaje sve eteričniji, poput kretanja kroz san: elementi vazduha i vode, misli u slobodnoj plovidbi i, naravno, Kler poput svetla koje usmerava napred, po prvi put čineći simboliku junakinjinog imena potpuno transparentnom…
Drugi deo eseja pročitajte >>> OVDE.
Autorka: Isidora Đolović
