“Prozraci 2”: prozni testament Svetlane Velmar Janković

Svetlana Velmar Janković. Foto: Politika.rs
Svetlana Velmar Janković. Foto: Politika.rs

Sećanja na porodicu i oca Vladimira Velmara Jankovića, na rat i doba do 1950. godine Svetlana Velmar Janković opisala je u delu „Prozraci“, a drugi deo njenih sećanja „Prozraci 2”, na kojima je radila više godina uz prekide, priredio je posle njene smrti suprug Žarko Rošulj. On je priključio ovom izdanju dragocena dokumenta iz zaostavštine naše poznate književnice, kao i fotografije i pisma iz njene porodične arhive.

Ova knjiga upravo je objavljena u Laguni, kao svojevrsni prozni testament velike dame naše književnosti. „Nastavak prve knjige `Prozraka` Svetlane Velmar Janković u potpunosti rasvetljava život njene porodice kroz novi, socijalistički režim, gde je bilo malo mesta za pripadnike poražene i omražene građanske klase. Trnovit put samopotvrđivanja do uspeha pratio je Svetlanu Velmar Janković ponajviše zbog sudbine njenog oca, poznatog pisca Vladimira Velmara Jankovića, koji je posle rata bio primoran da emigrira kao pripadnik Nedićeve vlade i `domaći izdajnik` osuđen u odsustvu na smrt. Ova knjiga je, pored ostalog, i ispravljanje te nepravde i podizanje trajnog literarnog spomenika Vladimiru Velmaru Jankoviću“, ističe urednik izdanja Dejan Mihailović.

Prva poglavlja ove knjige opisuju književne početke Svetlane Velmar Janković.

– Iz njih saznajemo kako je na Adi Ciganliji, u avgustu 1952. godine, napisala svoju prvu pripovetku „Parče“, a kasnije i priču „Tapete“. Kako je sama govorila, ti radovi otvorili su joj vrata književnosti. Zanimljiva je činjenica da je Svetlana počela kao novinar. Bila je član Saveza novinara Jugoslavije od 1958. godine. Njena novinarska legitimacija nosi broj – 926. Bila je to „legitimacija za povlašćenu vožnju na Jugoslovenskim železnicama“. To je bila velika privilegija: kao novinar imala je pravo da plaća voznu kartu upola cene. I to je važilo „za neograničeni broj putovanja“. Njeno prvo zaposlenje bilo je u redakciji lista „Pioniri“. Odatle je prešla u redakciju časopisa „Književnost“, a odatle u redakciju „Prosvete“ – priča Žarko Rošulj, podsećajući i na početni literarni uspeh romana „Ožiljak“ (1956).

– Posle Svetlanine smrti bio sam u velikoj dilemi: da li taj rukopis ipak objaviti ili ne? Zahvaljujući okolnosti da su sačuvana mnoga dokumenta u porodičnoj arhivi, odlučio sam da rukopis treba objaviti, ali priključiti mu i materijal koji se odnosi na to vreme. Ta dokumenta osvetljavaju one praznine koje su nastale u nezavršenom rukopisu. Na primer, kad su u pitanju Svetlanini književni počeci dragocena su pisma Bore Ćosića, koja je pisao Svetlani 1951. i 1952. godine. Iz svega toga vidi se i kako je „rezervna generacija“ modernista, kojima je pripadala, izborila svoje mesto u književnosti i kulturi – objašnjava Rošulj.

Ceo tekst o “Prozracima 2” pričitajte na stranici Politike.

Share