PROŽIMANJE SVETOVA – Putopisi o Grčkoj Henrija Milera

Putopisi o Grčkoj – Henri Miler:
Kolos iz Marusija i Prvi utisci o Grčkoj (Karpos)


Grčka uoči Drugog svetskog rata nije zauzimala svetlo mesto na političkoj i ekonomskoj mapi Evrope. Suočena sa jednom od vojnih diktatura u svojoj istoriji koju je pratilo i već tradicionalno siromaštvo, delovala je ostatku sveta kao mesto ruševina nekad blistavog antičkog sveta. Ruševine kojima su se pesnici i maštari zanosili još od Getea bile su takođe potrošena tema, kao i herojska borba za oslobođenje od viševekovne turske vlasti. Ali, duh panhelenstva ne samo da je još tinjao u Evropi već je odavno zahvatio i Severnu Ameriku koja je podizala svoje monumentalne građevine u neoklasičnom stilu i gajila poštovanje prema kolevci civilizacije oličenoj u delu helenistkinje Idit Hamilton, npr. (Grčki put, Eho Grčke, prevod na srpski Karpos, Loznica).

henri miler

Posle ogorčenosti Njujorkom i razočaranosti i splinom i kalom Pariza koji je opisao u delima Rakova obratnica i Mirni dani na Klišiju, Henri Miler (1891-1980) dolazi u Grčku u proleće 1940. na poziv svog prijatelja Lorensa Darela koji se već skućio na Krfu (svoje krfske dane sreće opisao je Darel u delu Prosperova pećina, Karpos). Prijateljstvo koje ih vezuje je dovoljno jako da Miler krene na jednogodišnji, a možda i duži boravak u Grčkoj sa nadom da do rata svetskih razmera neće doći. Već prvi dani u Atini i putovanje brodom oko Peloponeza i Jonskim morem do Krfa uverava ga da je stigao u sasvim drugi svet, nevin, netaknut i gord u svom siromaštvu. Tome doprinose Lorens i njegova tadašnja supruga Nensi koji ga uvode u grčki milje u svim njegovim dimenzijama, od hrane i plivanja na skrivenim plažama, preko obilazaka znamenitih mesta kojih je napretek, do, za Milera najvažnijeg, upoznavanja sa grčkim piscima i intelektualcima sebi ravnim. Najsnažniji utisak ostavlja na njega Georgios Kacimbalis, svojom impozantnom pojavom, erudicijom i hedonizmom, toliko da će Miler svoju knjigu o Grčkoj nazvati po njemu Kolos iz Marusija (Karpos). Kacimbalis je ostavio relativno skroman pesnički opus, toliko skroman da ga u svojoj čuvenoj Istoriji novogrčke književnosti Linos Politis neće kao pesnika ni pomenuti, već samo kao urednika znamenitih grčkih književnih časopisa Nova pisma (Ta nea gramata) i Ognjište (Estia). Drugi Milerov novostečeni prijatelj u Grčkoj je pesnik i kasnije nobelovac Jorgos Seferis, sušta suprotnost Kacimbalisu, uglađenih manira diplomate i razvijenog patriotskog pesničkog senzibiliteta koji će ga i proslaviti.

Taj nagli zaokret, od društvenog dna Pariza u kome je do juče bio, ka osunčanom raju zemlje o kojoj ništa ne zna (čak tvrdi da od Homera nikada nije pročitao ni stih), za Milera je bio tako snažan da je iznedrio možda njegovo najbolje književno delo, verovatno najiskrenije i za čitaoca prijemčivo kao takvo. Nema u njemu ni ostavljenih i žena koje se prodaju, ni erotike, ni pornografije, ničeg od elemenata proze kojom je do tada skandalizovao puritansku Ameriku, to je sada putopisac čiste duše i otvorenog srca za sve nove utiske a naročito nove ljude koje sreće. I sam Darel je iznenađen ovom transformacijom, pa u jednom pismu koje je ušlo u njegovu knjigu Duh mesta (Gradac) kaže za Milera:

On je potpuno otkinuo na Grčku; izgleda da radi na knjizi o njoj i svima nama.

Knjigu će napisati tek kada se godinu dana kasnije vrati u Ameriku, ne dobrovoljno, već zbog toga što je italijanska vojska umarširala na Krf. Ali prvi duži tekst o Grčkoj napisaće dok je još tu, nakon što je obišao Krit i vratio se u Atinu, gde čeka na brod kojim će otploviti prema kući – Prvi utisci o Grčkoj (Karpos). U tim skicama za buduću knjigu on već postavlja okvire svojih utisaka, o neposrednosti i srdačnosti ljudi, sa prizvukom levantske lukavosti; o pejzažu koji je i surov i plemenit, klancima u kojima su se odigravali antički pokolji i na istim mestima filozofi dolazili do odgovora o tajnama sveta; o pisanju i shvatanju značaja književnosti koja kod Grka još ima čiste i patriotske odrednice, bez ekspermenata i namernog amputiranja emocije koji su zahvatili evropske pisce nakon Velikog rata; o siromaštvu koje ima sasvim drugi izgled u odnosu na ono što je video na drugim mestima, siromaštvu kao izrazu ponosa umesto fatalističkog mirenja sa sudbinom.

henri miler

U to vreme, Jorgos Seferis se vratio kući iz svojih stranstvovanja odnosno prvih diplomatskih službi u Parizu i Londonu (Dani, njegovi dnevnički zapisi iz Londona, CLIO) i vrlo dobro mu je poznato od čega Miler beži. U tom trenutku Seferis je na položaju u Ministarstvu turizma Grčke, a većina se slaže da je među najobrazovanijim i najuljudnijim intelektualcima na čitavom Balkanu. Njihovi dugi razgovori uz masline, vina i ono što bi Nensi Darel spremila pretvarali su se u traganja za smislom, života i stvaralaštva. Iz njih će nastati, osim Kolosa iz Marusija, i Darelove knjige o grčkim ostrvima, Seferisovi stihovi o Maloazijskoj katastrofi i pokoljima u Smirni, Kacimbalisove jasne uredničke ideje koje će plasirati nove pisce i razvod Lorensa i Nensi koja nije, valjda, mogla da podnese toliku koncentraciju pameti, egoizma, pijanstva i inspiracije.

Pročitajte:
PUTOVANJE U PUTOPIS – novo izdanje knjige V. Ognjenović
PRIČE IZ LIBANA – Prolegomena književnog lutanja

Tragični događaji ulaska Grčke a potom i čitave Evrope u novi svetski rat rasturiće ovu družinu da se više nikada ne sastavi. Jedino će Darel od stranaca ostati opsesivno odan Grčkoj, mada u tom trenutku primoran na bekstvo u Aleksandriju. Henri Miler će se vratiti u Ameriku, ali ne više u omraženi Njujork, već će potražiti utočište na mestu koje ga je najviše podsećalo na Mediteran; na jednom brdu iznad okeana u Kaliforniji kupiće malu kuću i osamiti se, gotovo do kraja života.
Instinktom pisca osetio je Grčku svim čulima, naučio od Seferisa šta je to romejska bol, od Kacimbalisa šta je grčki hedonizam u svakoj njegovoj dimenziji, a od Darela da se Grk ne rađa nego postaje.Ta neobična povezanost sa narodom ispoljava se u njegovom iskrenom sažaljenju i stidu u trenutku kada napušta Krf zbog italijanske invazije govoreći o tome da sirotinja uvek ispašta najviše jer nema kuda da beži i da se stidi zbog tih izmršavelih žena sa decom u naručju koje ostavlja za sobom. Istina, on je sa američkim pasošem i morao da napusti Grčku, sve i da je hteo, kao Darel, da ostane i bori se na grčkoj strani sa vojskom u Albaniji (iskreno ili samo na rečima, sa Darelom se nikad nije znalo). Rizikujući da sklizne donekle i u patetiku, na stranicama Kolosa iz Marusija ispisao je iskrenost jedne kratkotrajne sreće, jer Miler stalno ponavlja da je samo tada, u Grčkoj, bio istinski srećan, ukazujući nam se kao jedan sasvim drugi karakter od onoga kako je želeo da se predstavi čitalačkoj publici, u pastoralnoj jednostavnosti sopstvene potrage za Arkadijom.

Autorka: Aleksandra Đuričić


Štampano izdanje teksta Aleksandre Đuričić o putopisima Henrija Milera, objavljeno je u Politikinom dodatku KULTURA UMETNOST NAUKA 27. juna 2020.

Share