Čime se meri sreća? Može li se uopšte izmeriti, definisati, opisati? Kako biti i ostati srećan kada te napusti voljena osoba, kada ostaneš bez prihoda, kada ti od dva prijatelja jedan završi u zatvoru, a drugi na lečenju od kliničke depresije? Danijel, protagonista romana Prosečna vrednost sreće, portugalskog pisca Davida Mašada, ima odgovore na ova pitanja. Donekle alter ego pisca, Danijel je junak koji se neprestano bori sa unutrašnjim i nametnutim životnim okolnostima, i uvek iz svih nedaća izlazi kao pobednik. Zašto? Zato što uvek na kraju ima osmeh na licu i veru u bolje sutra. On je gotovo superjunak današnjeg vremena, večiti optimista koji nikada ne gubi nadu. Ali, ono što je bitnije, on ne gubi ni unutrašnji duševni mir.
Roman Prosečna vrednost sreće koji je nagrađen Evropskom nagradom za književnost, objavila je Izdavačka kuća Heliks u okviru projekta Spajanje: književna potraga za zajedničkim evropskim iskustvom, a roman je na srpski prevela Vesna Stamenković.
Poklanjamo vam dva primerka romana Prosečna vrednost sreće. Ostavite nam komentar ispod teksta i možda baš vi dobijete knjigu. U komentaru nam možete napisati šta je za vas sreća, da li je sreća merljiva i može li se o njoj objektivno pričati, ili je ona rezultat isključivo ličnog doživljaja sveta… Igramo se do subote, 23. februara, kada ćemo slučajnim izborom odrediti dobitnike.
David Mašado, budući ekonomista po struci, došao je na zanimljivu ideju da pokuša kroz svog junaka Šavijera, klinički depresivnog lika, da pronađe matematičku formulu za sreću. Opsednutost fenomenom sreće provlači se kroz čitav roman, te je autor svoje junake stavio u najnezavidnije životne okolnosti i postepeno, prateći njihove imanentne reakcije, dozvolio da ga oni sami vode ka raspletu i razvoju sopstvenih karaktera. Retko autori danas dozvoljavaju junacima da se samostalno razvijaju, to je manirizam prošlog veka, ali Mašado je, poput reditelja koji rukovodi lutkarskim pozorištem, dozvolio da se poneka nit otkine i lutka-junak padne po svojoj volji.
Danijel ostaje bez porodice i posla, kruži u beskrajnom vrtlogu razgovora za posao i zaključuje da je samo traženje posla svojevrsni posao. Konačno, on pristaje da radi kao komercijalista koji prodaje usisivače. I taj degradirajući posao on prihvata sa osmehom i sa idejom da će steći veliko bogatstvo. Almodovar, pokušavajući da popravi sopstveno materijalno stanje krađom, završava u zatvoru i ostavlja ženu i dete da se sami bez prihoda snalaze. Dakle, jureći za novcem, ovi junaci nam nagoveštavaju da je sreća izjednačena sa prihodima. Međutim, to je poslednje što je Mašado imao na umu. Istražujući konzumerizam i kapitalizam, njihove posledice nakon ekonomske krize u Portugalu, Mašado ovim romanom želi snažno da poruči upravo suprotno. Sreća može biti poistovećena sa prihodima samo dok se ne zadovolje osnovne čovekove potrebe. Ali, nakon toga šta ostaje – sreća na ravnoj liniji, bez uspona.
Kao ilustraciju za tu tezu Mašado koristi trećeg junaka, Šavijera, koji desetak godina nije izašao iz sopstvene kuće. Junake zatičemo u trenutku kada Šavijer naprasno odluči da izađe u svet koji više ne prepoznaje, kako bi pomogao profesoru matematike koji mu je javio da je u nevolji. Opsednut statistikama i duboko depresivan, Šavijer je imao jednu genijalnu ideju – da napravi sajt putem kojeg će ljudi tražiti i nuditi pomoć svake vrste. Kako mu je ta ideja potpuno propala u korenu, on je rešio da napravi sopstvenu statistiku o vrednosti sreće.
Roman Prosećna vrednost sreće napisan je u epistolarnoj formi, u vidu fiktivnih dijaloga-pisama koje Danijel piše Almodovaru. Veoma aktuelan i dramatično, istinit ovo je suštinski roman o optimizmu, o borbi za buduće naraštaje, o nadi i altruizmu, o otpornosti na nesreću, o empatiji i pozitivizmu. Ovo je delo koje se relativno lako čita, u junacima i situacijama svaki čitalac će pronaći i deo sebe, poistovetiti se sa zbivanjima i osećanjima. Najviše pleni upravo činjenica da je ovo srećan roman o sreći, roman koji nakon čitanja ostavljamo sa osmehom na licu verujući da ako ovi i ovakvi junaci mogu da budu srećni možemo i mi, jer su i oni zapravo obični ljudi sa običnim životima današnjice.
Promocija savremene književnosti Iberijskog poluostrva
Večeras, u 18 časova u Poletu (Cetinjska 15) biće predstavljene dve knjige iz projekta Spajanje: književna potraga za zajedničkim evropskim iskustvom: reč je o romanima Žega, španskog pisca Hesusa Karaska i Prosečna vrednost sreće portugalskog pisca Davida Mašada. O knjigama će govoriti: Tamara Krstić, književni kritičar, novinar i član žirija NIN-ove nagrade; Vesna Stamenković, prevodilac obe knjige i Katarina Ješić, urednik IK Heliks.
Roman Prosečna vrednost sreće dobili su čitaoci koji su ostavili 2. i 6. komentar. Hvala vam što nas čitate i što ste učestvovali u ovoj igrici! Svaka knjiga ima dve priče…
Sreća je individualni čin (ne)pristajanja na život kakav imamo, i bliska je osećaju slobode.
Sreća je kad je sve oko mene pravo,
Kada mi je dete živo i zdravo.
Kada osmehom započnem
dan,
Kada mi je život kao najlepši san.
Sreću volim i da dajem i da primam,
Što je više pružam, to je više imam 😊
Sreća je kad voliš ono što radiš.
Sreća je trenutni (lični) doživljaj sveta… iako je mrva u moru drugih osećanja nije zanemarljiva… to je veliki talas koji te poklopi, nalet vetra koji te pomeri sa mesta, udarac koji ti oduzme dah… dan proveden sa lakom vrtoglavicom.
Sreća nije merljiva ali se prema njoj sve drugo meri.
Prava sreća ne postoji. Jedino stalna potraga za njoj. Možda je sreća radost u očima deteta.
Sreća je trenutak koji ispuni dušu svetlošću. To je pogled,zagrljaj i prvi koraci deteta. Sreća se nastavlja kada dete postane roditelj detetu a svetlost još jače zasija od radosti…
Sreća je kada imaš zagrljaj,razumevanje,sigurnu ruku i toplu reč u starosti koja brzo i neosetno zakuca na vrata života…
Citiracu Laneta Gutovica koji kaze-Nije sreca u ispunjenju zelja,sreca je u nemanju zelja-
Sreca je mir!