Prikaz knjige „Profesorova tašna“ Hiromi Kavakami (izdanje: BOOKA, 2010; prevod: Nataša Tomić; original: Sensei no kaban)
Roman sročen u proverenom duhu japanskog minimalizma, stilske svedenosti i nenametljive elegancije, koncipiran je tako da više podseća na zbirku pripovedaka. Poglavlja su, u skladu sa tim, naslovljena pojedinačno i ponegde uz naznake kako se radi o prvom ili drugom delu konkretne epizode. Ipak, sve ih, ma kako na prvi pogled delovalo da mogu funkcionisati potpuno samostalno, spaja jasan hronološki sled. Priča u osnovi jednostavna, pa ipak nesvakidašnja, teče iz perspektive Cukiko Omaći u smeru penzionisanog profesora Harucune Macumota, predmeta pripovednog interesovanja.
Kao njegova nekadašnja učenica, glavna junakinja započinje izlaganje predstavljanjem slučajnog susreta za šankom u baru. Sada tridesetosmogodišnja žena, iznenađena je što je se tri decenije stariji autoritet za maternji jezik uopšte seća. Kroz gotovo redovne, nikad planirane, ali prema spontanoj dinamici upriličene večeri uz piće, hranu i sitne ekscentričnosti, razvijaju neobično prijateljstvo. Cukiko i profesor, ne samo generacijski, nemaju nijednu zajedničku crtu. Beznadežno im se razlikuju interesovanja, stavovi i životni pristup: primera radi, on je ozbiljan, još uvek čvrsto ukorenjen „u zanimanju“, usled čega ima običaj da je ispravlja, blago didaktično oslovljava, s vremena na vreme pomiluje po glavi. Povezuje ih, ipak, nešto suštinsko – usamljenost.
Njihove udružene aktivnosti obuhvataju pijačne dane, traženje pečuraka, sukobe oko sportskog avijanja i uvek malo posramljenosti mlađe osobe zbog toga što svojevremeno, kako je (za nju uvek titularno oslovljavani) profesor prekoreva, „nije dovoljno pazila na časovima“. Postepeno, čudna vezanost poprima oblike neočekivane emocionalne naklonosti, naročito pošto im se tokom jednog izleta putevi budu ukrstili – za Cukiko sa školskim poznanikom Kođimom, a profesoru sa jednom koleginicom.
Junakinja se povremeno seća prethodne, po svemu sudeći jedine istinski ozbiljne veze koju je imala, a koja se završila ženidbom momka njenom najboljom prijateljicom. Svesna da je uzdržanošću i povlačenjem sama prouzrokovala kraj, povremeno priznaje sebi da je „mnogo volela“ dotičnog mladića. Verovatno upravo od tog iskustva potiču njeni neimenovani, ali očigledni problemi sa sklonošću ka napijanju. Primetno je i kako Cukiko odbija da odraste, pa živi sama i prema mogućnosti ostvarenja dubljeg emocionalnog odnosa sa Kođimom ima protivrečan stav. Ni prošlost njenog sagovornika nije bez bolne tajne. Profesora je zbog drugog čoveka davno napustila supruga, koju nikada nije uspeo da zaboravi.
Interesantan je junakinjin odnos prema vremenu, problemima starenja i prolaznosti. Tako, posmatrajući Kođimu, zamišlja njegov evolutivni proces, ali sebe, mada su vršnjaci, potpuno izostavlja iz same mogućnosti sličnog poretka. Skoro nedotaknuta protokom godina, u prilog tome svesno ostaje na poziciji mlađe, čak nezaštićene osobe (značajna je scena novogodišnje noći i samoće na pustoj ulici) koju profesor podučava i kritikuje. Postepeno bojažljivo osvešćujući osećanja prema njemu, nasuprot tome neprestano zazire od Kođiminih pokušaja, iako priznaje da joj mlađi muškarac (u fizičkom smislu) „ne bi bio neprijatan“. Nešto slično dešava se i profesoru: zapravo, tek opaska pijanog posetioca Satoruovog bara oboma po prvi put skreće pažnju na pokrenuti tabu „nepriličnog“ druženja, koji oličavaju u očima posmatrača.
Sledeći zanimljiv aspekt romana je usamljenost. Cukiko ima posao, ali očito ne naročito bliske odnose sa kolektivom. Kako sama priznaje, isto važi za članove njene porodice. Od samog početka teži da negira potrebu za prisustvom drugog, usled čega stalno naglašava kako danima nisu razgovarali, retko se čuju i nalaze isključivo prema nekakvom protokolarnom dogovoru. Sve ide u prilog održavanju privida slučajnosti. Za nju, kao fokalizatora, profesor ostaje nedokučiva, distancirana figura koja budi strahopoštovanje. Junakinja se bori sa sobom i veoma uspešno uverava da su nagoni zamrli, te da joj je samoj sasvim dobro, a interesovanje za blizinu sagovornika bezazleno i neopterećeno ma kakvim očekivanjima.
PRODAVAČICA: Uslovni refleks – nužnost ili dužnost? (prikaz)
Bitnu odliku knjige predstavlja cikličnost, tačnije, smenjivanje godišnjih doba u pozadini nasumičnih epizoda iz života glavnih likova: sezona cvetanja trešnje, proslava Nove godine, olistalost uličnih drvoreda i, ponajviše, mesečeve mene. Junakinjina percepcija često potiskuje konkretna zbivanja ili vlastite misli na račun većeg značaja onoga što se tog trenutka – i večno – odigrava u prirodi. Tako je od samog početka veoma važan motiv Meseca kao neke vrste stalnog pratioca i pozadinskog dela mizanscena šetnji.
Još jedan motiv koji se neprekidno ponavlja i izdvaja svojom enigmatičnošću jeste naslovni, profesorova tašna nedokučivog sadržaja. Nasuprot mogućoj praznini tog „prostora”, velika naratorska pažnja je poklonjena detaljima poput redosleda menija, garderobe, kućnih aparata. Postupno, staloženo izlaganje ima za cilj da okolnim putevima pristupi onome što zapravo najviše zaokuplja Cukikoine misli. Uloga haiku poezije naročito dobro služi kao obeležje tradicije, povod za profesorovo nastavljanje „prakse“ i asocijativno usaglašavanje kroz svakodnevni govor.
Susret koji prati iznova uspostavljen kontakt sa Kođimom upadljiva je suprotnost viđanju profesora, istovremeni podsetnik (na samu sebe, mladost, prolaznost) i otrežnjenje. Stvari od kojih sa vršnjakom zazire, poput putovanja na ostrvo, prema profesoru usmerava sa ličnom inicijativom, iz čega se dalje razvija pitanje vitalnosti, životne energije obrnuto proporcionalne biološkom starosnom dobu (posebno istaknuto kroz epizodu planinarenja).
„Profesorova tašna“ je priča o dvoje osobenjaka koji, delimično besciljno prolazeći kroz dane i okruženje, isprva slučajno uvek pronalaze put do istog odredišta – stolice za šankom, u večernjim satima. Nije to bogzna kako sadržajna komunikacija, nema dramatičnih efekata, otkrovenja, „gromova iz vedrog neba“. Privrženost im se prikrada polako, neosetno i razumom neobjašnjivo, kroz svakodnevne sitnice i paralelno postojanje. Marijana Ristić je roman uporedila sa (kasnije nastalim) filmom „Izgubljeni u prevodu“ i, zaista, bile namerne ili ne, sličnosti postoje: nije to čak ni saglasje duša, još manje svesti, intelekta, interesovanja, već nemo prepoznavanje sebi bliskog izgnanika iz svake objašnjivosti.
Glavni likovi, uostalom, nisu ni skloni racionalizaciji. O sebi, prošlim iskustvima, problemima, ne govore gotovo nikako, pa kada to i učine, izostaju pokušaji definisanja, traženja objašnjenja, analize. Jedno drugom su podjednaka zagonetka, postižući solidarnost isključivo – prisustvom. Uveliko adaptirani na poredak otuđenosti, postepeno uspevaju da naprave početne, neobično prikrivene, ali dosledno usmerene korake u pravcu onog drugog. No, tek putem epiloga kao spoznaje završetka, postaju jasnije mnoge stvari u vezi sa načinom izlaganja, svesnim odabirom (prividnog) distanciranja i staloženosti. Ranije pokazujući pripovedačku sklonost ka zaobilaženju naročito bolnih tema, Cukiko naglim, direktnim ulaskom u srž problema brzopotezno razotkriva čitav značaj i intenzitet gubitka.
Autor: Isidora Đolović
