„Prodavačica“ – Sajaka Murata, izdanje BOOKA, 2019. (orig. „Konbini ningen“, 2016)
Veoma zapažen roman japanske književnice naslovom ukazuje na glavnu junakinju i bitan fenomen određenosti profesijom. Iako joj je ime Keiko Furukura, ona mnogo više i češće samu sebe definiše upravo zanimanjem, usled čega još jednom i sami počinjemo da razmatramo koliko nas posao (ili njegov nedostatak) opisuju, zarobljavaju ili oslobađaju – uopšte, čine našu ličnost. Biramo li životni poziv ili nas on pronalazi, u skladu sa otvorenim ili skrivenim karakternim osobinama? Da li u profesiju bežimo, istovremeno dopuštajući da nas dodatno izloži sudu okoline? Donekle paradoksalni ishodi ove priče pokušavaju da odgonetnu navedenu nedoumicu.
Keiko je žena u srednjim godinama (trideset šest), od tinejdžerskih dana – dakle, tačno pola dosadašnjeg života, zaposlena u mini-marketu sa nepunim radnim vremenom (tzv. „part-time“ posao). To znači da je neprimetno, a prilično dugo, ostala zarobljena u nekoj vrsti produžene adolescencije (mesto nije stalno i, sem nje, retko ko se zadržao tokom godina) koju opravdava „zdravstvenim tegobama“. Međutim, ne može se reći ni da joj previše smeta trajni status quo: Keiko se toliko uklopila i navikla na rutinu, da bez nje zapravo više i ne ume funkcionisati. Posao je i doslovno nešto čime joj je život obavijen. Van radnog vremena, organizuje se prema tamošnjoj raspodeli zaduženja, u glavi i krvotoku čuje ili oseća „muziku marketa“, a uloga prodavačice joj je, kako sama priznaje, od prvog dana prionula uz biće poput savršeno skrojene uniforme. Zapravo, jednoobraznost, automatizam i jasna pravila ponašanja koja važe za čitav kolektiv, oberučke prihvata kao manir ponašanja van radnog prostora. Oni su joj omogućili nešto mnogo ozbiljnije i veće – da postane „normalna“.
Naime, početak priče iznete direktnim obraćanjem protagonistkinje, seže do njenog ranog detinjstva. Posle uznemirujuće epizode sa mrtvom pticom u parku, kada su roditelji prvi put primetili neobično direktno i otvoreno reagovanje devojčice, usledilo je par incidenata iz školskih dana, sa prilično jasnim znacima neuvijenog, nekonvencionalnog, pa i agresivno-asocijalnog ponašanja. Keiko je nakon svega, zbunjena i posramljena, oko sebe podigla zid ćutanja. U naporu da više ne ispolji tako „nemoguću“, neodobravajuću prirodu koja joj roditelje čini nesrećnima, distancirala se od svih nastojeći da ne odudara. I pre nego što je dovršeno formiranje njene ličnosti, devojčica potiskuje i krije urođenu narav, čak i od same sebe.
(roditelji, o maloj Keiko) Šta da radimo, kako da je „izlečimo“?
Videvši da progovaram samo kada je baš neophodno i da ništa samostalno ne preduzimam, odrasli su, čini mi se, odahnuli.
Zato je, po završetku srednje škole, u fazi kada se putem studiranja osoba opredeljuje za način ulaska u svet odraslih, Keiko – slučajno nabasavši na konkurs za prodavačicu – skliznula u odgovarajući kalup. Ustrojstvo joj je pomoglo da se pozicionira unutar bezličnosti, usvoji fraze, manir ophođenja, čak boju glasa i način govora drugih kolega, te da putem uslužnosti napokon bude zadovoljavajući član zajednice. No, godine prolaze, a to isto društvo, počev od njenih roditelja i sestre, pa do uveliko „uozbiljenih“ prijateljica iz škole, počinje da sve glasnije ukazuje na problematičnu činjenicu: Keiko više nije mlada, ali nije ni iskoračila iz prelaznog, adolescentskog doba. Junakinja je svega nabrojanog i sama svesna, ali niti mari, niti joj smeta. Ušuškana u rutini, proseku, dovoljnosti za najosnovnije (mali iznajmljen stan sa bubašvabama, jedan tatami na kome prespava, termički obrađena hrana ili proizvodi pred istekom roka trajanja), čitav život podređuje svom poslu. I dok se inostrani studenti i ljudi koji čekaju priliku za prelazak na ozbiljnija radna mesta, pa čak i mušterije iz kraja, smenjuju tokom godina, market ostaje suštinski isti, a sa njim (i u njemu) Keiko.
I dok sam se opasuljila, svi su već počeli da mi okreću leđa polako se udaljavajući od mene, baš kao u osnovnoj školi, upirući u mene još samo svoje radoznale poglede, kao da gledaju u neko misteriozno biće. (…) Normalan svet, tako agresivan kakav je, svako strano telo eliminiše bez pogovora, rešava se svakoga ko nije kako treba.
Ime radnje je simptomatično: „Smajl mart“, u skladu sa čime zaposleni uobičavaju svakodnevno organizovanje „jutarnjeg zbora“ (sastoji se iz ponavljanja srdačnih fraza namenjenih mušterijama), jedni od drugih preuzimaju i dalje šire identičan govor povišene, „razdragane“ intonacije i razvučenih krajeva rečenica, po čemu podsećaju, tako skupa, na svojevrsnu sektu. Keiko se dopada pomisao kako su svi apsolutno posvećenu isključivo aktuelnom dnevnom zadatku, poput, recimo, postizanja norme prodaje artikla koji je upravo na sniženju. Ništa izvan marketa joj ne pruža ni približno zadovoljstvo.
Kada dođe jutro, ja ponovo postajem prodavačica, ponovo mogu da budem jedan od zupčanika u mehanizmu sveta. To je jedino što je od mene moglo da napravi normalnu osobu.
Prva pukotina se nazire sa dolaskom novog probnog radnika. Širaha je prema svim kriterijumima antijunak: neugledan i neuredan, bolesno mršav, vršnjak Keiko bez ikakvog radnog iskustva ili želje da ga stekne. Od početka otvoreno negativno nastrojen prema zatečenim pravilima, isprva i nama i junakinji deluje kao nenarušena kritička svest ili glas razuma, uprkos tome što ga istovremeno sažaljevamo uz gnušanje. Širaha je ono što se obično naziva „propalitetom“.
Saznajemo kako ne plaća stanarinu, te da ga odavno izdržavaju roditelji i stariji brat, ali ne pokazuje im zahvalnost, niti poseduje volju za promenom. Njegovo shvatanje savremenog sveta kao nešto ušminkanijeg kamenog doba jeste interesantno, ali u osnovi vrlo površno i zapravo mizantropsko. Subverzivnost i način na koji bez okolišanja demaskira situaciju u kojoj se Keiko nalazi, uz pojačan pritisak društva da sledi njihov primer, dovode je do kranje neobične odluke. Ali, hoće li forsirana „opštevaljanost“ biti drugačija od uveliko prigrljene „neprirodnosti“ ili se ukidanjem automatizma ruši čitav uspostavljeni red u njenom životu?
(poslovođa, o Širahi) Nema od njega ništa. Potpuno je beskoristan, taj je društvu samo na teretu. Čovek ima dužnost da bude deo društva, ili preko svog posla, ili tako što osnuje porodicu. (…) Mada je to razumljivo kad su okolnosti onakve kao kod gospođice Furukura, zar ne?
(Širaha) Svako ko selu nije koristan biva elimisan; muškarac koji ne ume da lovi, žena koja ne rađa decu. Savremeno društvo stalno se poziva na individualnost, a ovamo se meša u život svakom onom ko se ne trudi da pripada tom selu, vrši na njega pritisak i na kraju ga istera iz sela. (…)
Radi se samo o tome da je ovo današnje društvo zapravo u kamenom dobu presvučenom u savremeno ruho. Sve žene se sjate oko snažnog muškarca koji može da donese krupnu lovinu, a on se oženi najlepšom u selu. Svakom muškarcu koji ne učestvuje u lovu, ili je nejak pa nije ni od kakve koristi čak i ako u njemu učestvuje, sleduje samo prezir. Šablon je potpuno isti.
Keiko navedeno povezuje sa smenjivanjem radnika na kasi, dok se prizor marketa sam po sebi nikada ne menja.
Zaplet je podjednako neočekivan i apsurdan koliko inicijalna postavka situacije, a zatim i krajnji rezultat. Pokušavajući da se uklopimo i odgovorimo na zahteve sredine, do iznemoglosti silimo vlastito biće na određeni vid ponašanja, dok istovremeno ne uspevamo da ugodimo sa strane nametnutom diktatu. Agresivno insistiranje na polaganju računa o tome zašto prodavačica još nema stalan posao, muža i decu, da li je uopšte imala pravog seksualnog iskustva i tome slično, otkriva morbidnu potrebu društva za uspostavljanjem površinskog „reda“ bez obaziranja na osećanja osobe koju uzima na nišan. U svakom slučaju će, koliko god se ona nastojala uklopiti u bezličnost, nešto već iskrsnuti da ukaže Keiko na to kako je beznadežno „strano telo“. Primera radi, oseća stalni pritisak da ostane u zadovoljavajućoj fizičkoj kondiciji, svesna da je mladost ono što je čini potrebnim, korisnim radnikom.
Pročitajte i >> ŠUNKININ PORTRET: Zagonetke ljubavi i (m)učenja (prikaz)
Širaha je, međutim, podjednako sklon diskriminaciji kao i poredak koji osuđuje: prema sopstvenom priznanju, u market je došao radi upoznavanja mlađe žene sa čijim bi novcem pokrenuo onlajn biznis! Kada ga Keiko iz sažaljenja bude prihvatila za cimera, okolina počinje da prema sopstvenoj volji interpretira taj (zapravo nepostojeći) odnos. Posebno razočaranje za junakinju predstavlja to što, u očima kolega, promenom „statusa“ iznenada postaje „ženka ljudske vrste“, sve ono što joj uloga prodavačice uspešno kamuflira ili sasvim oduzima. Suživot se pokazuje kao potpuno izokrenut: Širaha očekuje da ga Keiko trpi bez plaćanja kirije, čak mu donosi „hranivo“ dok on po čitav dan, krijući se u kupatilu, bulji u ekran „pametnog“ telefona. Otvoreno izjavljuje da će, kao usluga za uslugu, biti – njen parazit. Širahina snaha, Keikoina sestra, kolektiv marketa, svi oni posle nekog vremena postaju sablažnjeni takvim dogovorom, a sama junakinja se naposletku povlači u – sopstveni ormar.
Zar te nije sramota? (…) Zbog toga što i dalje radiš u mini-marketu, a sad si već babadevojka koju verovatno više niko neće. Takva devica kao što si ti je polovnjača, ukaljana je. Živimo u kamenom dobu – tu zrelija žena koja više ne može da rađa može samo neudata da luta po selu. Selu je ona samo na teretu. Ja sam muško pa još mogu da povratim izgubljenu poziciju, ali tebi je već prošao voz, zar ne?
Uznemirujuća priča o različitim vidovima ograničenja i maltretiranja (sebe, drugoga) kojima postavka društvenih odnosa podvrgava njegove pripadnike, prvenstveno govori o (ne)slobodi. Iz jednog oblika ropstva prešavši u apsolutno uvredljivu vrstu isforsirane, ni partnerske ni prijateljske zajednice, Keiko i nema drugog izbora osim da prihvati shvatanje prodavačice kao „životinje“ gotovo uslovnim refleksom vezane za prostor u kome radi. Ostaje nam da procenimo je li, samim tim, epilog romana šokantan ili katarzičan.
Autorka: Isidora Đolović
