(O romanu Prodana duša Pola Bitija u izdanju Geopoetike, Beograd, 2018.)
Toksična satira koja nam Pol Biti baca ispred nosa otvara strašne rane rasizma koje i danas nisu zatvorene. Roman Prodana duša je ireverzibilan rasistički traktat koji otvara put novom promišljavanju još postojeće rasističke komponente u Americi. Zašto traktat? Naravno, to je živa priča čoveka koji sebe jednostavno naziva Ja ili Bon Bon u kojoj se pomoću flešbeka sazivaju duhovi iz mračne segregacijske prošlosti, ali gorki komični prizvuk cele njegove sage dok čeka za uđe na saslušanje u Vrhovnom sudu Amerike, podiže ovo štivo na nivo pseudo-prosvećenosti.
Pol Biti je satiričan do boli. Njegovo presegregiranje celog jednog grada razliva žuč mučnine od prikrivenog rasizma koji se još vešto skriva iza izmišljenih opravdanja za ponižavanje i sklanjanje crnačkog konglomerata sa socijalnog i društvenog života u Americi.
Do srži naelektrisana, Bitijeva satira dešava se u mešanom gradiću Dikens, gde taj Ja- Bon Bon razvija jednu dijahroničnu sožiteljsku idilu gde je sve u redu onda kad ništa nije na svom mestu. Naime, njegova bivša devojka, sada udata Marpesa za kako on kaže „televizijskog policajca preokrenutog u rеpera“ je u njegovim opisima izdignuta na nivo nedostižne ljubavi i pored toga što su njegove reminiscencije u tom smeru devastirajuće. Ovaj milje koji savršeno nalikuje miljeu gradova u Joneskovim delima (Neplaćeni ubica, Žak ili pokornost) odiše apsurdom i otrovnim humorom, pa su sve relacije u toj urbanoj šemi uvek na rubu nihilizma i pored toga što se uobičajene gangsterske horde i škole pred stečajem vrlo čvrsto drže do svoje neizbežne destrukcije, savršeno odgovarajući na plan Bon Bona da ponovo konstruiše taj segregacijski simulakrum i da tako postane istorijski slučaj rasizma po svoje dugovečnosti.
U celom romanu Prodana duša, najproduktivnije su one najudaljenije reference, kao što je referenca sa Godarovim filmskim stilom gde Biti upoređuje njegove likove koji su razvijeni u stilu distantnog konstrukta, tj. sa epskim odnosom ka situaciji ili ka priči – i dovodi celu priču (koja je velikim delom reminiscentna) u poziciju da bude referentna sama sebi – kao što je i taj prešematiziran grad Dikens referentan prema socijalnim mrežama čija disfunkcionalnost je način revolucije protiv bazične segregacije od koje se američko društvo, po svemu sudeći nikad neće osloboditi.
Biti se u svom narativu najviše naslanja na aluzivnost i na gorki humor koji ovde nazivamo satirom, ali se sve to povremeno pretvara u rigidnu dramatiku koja nas obavezuje da sasvim drugačije gledamo na likove. On i počinje sa rečenicom koja je subverzivna: „Nećete mi verovati, pošto sam crnac, ali nikada ništa nisam ukrao.“ Psihološka studija rasizma njegovog oca samo je zračak nade koji glavnog lika survava u tamu segregacijskog determinizma koji on vrlo hrabro rešava da zaustavi tim ireverzibilnim potezom: vraćajući rasizam na pravo mesto i u pravo vreme.
Apsurdni stil Pola Bitija nas obavezuje da sa svakom stranicom rešavamo enigme, ali i da ovo štivo shvatimo i kao studiju. Ubistvo njegovog oca, jedinog njegovog saučesnika i kolizije sa realitetom novog Dikensa koji je i maknut sa mape ne bi li sramio Kaliforniju, su realistična opozitnost slojevitom i skoro esejističkom preorkestracijom američke društvene hipokrizije.
Stravični opseg referenci (od Godara do Ričarda Prajora) i skatološki rečnik koji kao lingvalni „urlik“ definitivno ukrašava ovaj posve originalni roman stvaraju gustinu jedne civilizacijske razularenosti, koja deluje bez ostatka vrlo distopijski. Rasizam, koji u ovom romanu ima jednu subordinarnu funkciju deluje kao poetika novog nacionalizma čiji je osnov multinacionalnost i shvatanje drugosti. Neimenovani lik Pola Bitija se igra upravo tom drugošću ne ostavljajući čitaocu da se osvesti obremenjivanjem celog tog narativa dalekim i nedorečenim referencama iz prošlosti koji drugošću daje jedan farsičan oblik, pa je i priča samim tim na drugom planu.
Esejistički ukus romana Prodana duša navodi na prezategnutu fragmentarnost koja podseća na sjajan film Berija Dženkinsa „Mesečeva svetlost“ gde je segregacija u zadnjem planu, ali je reditelj donosi gledaocu kao inicijacija i u isti mah i kao posledica priče koja je rastegnuta u decenije.
Vremenski opseg u „Prodanoj duši“ nije uopšte važan. Segregacija ima svoj fundament u ropstvu, a Biti ropstvu prilazi kao neizbežnosti ili kao osnovi na kojoj on preko glavnog lika rekonstruiše tu rasistički zombi sredinu nazvanu Dikens. Utoliko je ovo štivo interesantno. Opisi i narativne niti se protežu povremeno po marginalijama prošlosti, a povremeno uranjaju u psihološku interpretaciju Bon Bonovog detinjstva, i njegove družbe sa Dženkinsom Hominijem, likom koji je hibrid potkulture i prljavog realiteta u delu Amerike koji je posle Njujorka najreprezentativniji.
Pročitajte i: O romanu Ubistvo komtura Harukija Murakamija
Roman Prodana duša je nagrađen Bukerovom nagradom 2016. godine i najreprezentativnije je delo ovog pedesetogodišnjeg autora koji predaje kreativno pisanje na univerzitetu Kolumbija. Ovaj roman po mnogo čemu podseća na neiskazivost Harper Li i na nikada dostižne neprikosnovenosti Martina Lutera Kinga. I nije uzaludno Biti izbegao Arkanzas kao mesto zbivanja svog romana, nije on slučajno izbegao Selmu i večite proteste čiji se apologeti i dan danas sreću. Biti, kao što sam spomenuo, ulazi u srž segregacije, u tamu gde je američko društvo najviše skriva – u njegov najreprezentativniji deo, a ne u mestu gde dominira crnačka populacija. Upravo zato su njegove aluzije gromoglasne i velike.
Autor: Sašo Ognenovski
