Svake srede predstavljamo vam odabrane radove koji su pristigli na Konkurs za književni prikaz 2024. U užem izboru na ovogodišnjem konkursu našao se prikaz romana Poništeno Mišela Uelbeka (Booka, 2023), koji je napisala Biljana Kovačević.
Bilo bi možda neozbiljno reći da svi veliki pisci ‒ u istoriji književnosti i danas ‒ pišu samo jednu knjigu ili jedan roman, uprkos tome što napišu više knjiga ili više romana. Znajući da živimo u vremenu sveopšte razmetljivosti u kojem je statistika sveto slovo, a ono što se iza nje krije trivijalnost, ovakva bi redukcija bila štetna po reputaciju pisca, naročito ako se ima u vidu pisac svetskog glasa. Ipak, ova neozbiljnost nije neshvatljiva ako se pročita više dela jednog pisca i prepoznaju se žučne tačke njegove naracije. Svaki stvaralac pojačano čuje uvek iste glasove i taj ga žamor ne napušta do smrti, kao da je na ovaj svet došao s tim zadatkom ‒ da se jednim temama pozabavi više nego drugima i da ih raspetlja u virtuoznosti svojih estetskih umeća.
Mišel Uelbek jeste pisac svetskog glasa, u to više nema sumnje, i njegov poslednji napisani roman ‒ za koji kruže priče kako je zaista i poslednji Uelbekov roman ‒ svojevrsna je sinteza njegove poetike i rečita elaboracija života. Nakon ovog romana i njegove poslednje rečenice, čitalac se može zapitati: treba li još nešto reći ili je sve već rečeno? Međutim, kako se nikad ne može sve reći, značenja ne treba dočitavati u budućim tekstovima, već u onima koje je već napisao, a ako ne želimo da odemo predaleko, možemo se zadržati na ovom romanu, čiji vrhunac jeste njegov završetak.
Roman Poništeno ‒ iako kršten kao politički triler ‒ ljubazno (i ljubavno) pripoveda o isečku iz života gospodina Pola Rezona, školovanog i situiranog Parižanina zaposlenog u Ministarstvu ekonomije, koji se, u vremenu kad planeta upravo umire od hladnoće, nalazi na neobičnom raskršću: rastaje se od žene, otac mu se teško razboljeva, bliski saradnik učestvuje u predsedničkim izborima koji se i njega tiču, i uopšte, njegov život potresaju događaji na koje nije računao i sa kojima se prvi put susreće. Oni očekivano remete njegovu kolotečinu i čine ga nespokojnim, neretko i sanja čudovate snove, ali kao kod Kafke, pitanje koje izranja iz laganog i tečnog pripovedanja nije šta će se desiti, već: zašto će se desiti ono što nas očekuje?
Odgovor na ovo pitanje, naravno, u vezi je s prethodnim romanima francuskog pisca, ali čak i da nismo čitali Serotonin ili Mogućnost ostrva, lako ćemo se primaći piščevoj filozofiji i razumeti da onaj koji piše nije i onaj koji se sa svime što oko sebe vidi slaže, pa tako biti mudar i filozofičan u jednoj velikoj evropskoj kulturi znači ‒ ne podržati ideologiju koja danas njome caruje. Uelbek je pisac duge pažnje, ali pitkih rečenica, u suštini proziran i nehermetičan, i zato više filozof negoli nesvakidašnji literata. U njegovom delu ‒ potvrdio bi to i prevodilac njegovih romana kod nas (Vladimir D. Janković) ‒ sve je onako kako piše, te tragati za dubokom metaforičnošću ili bodlerovskom simbolikom, značilo bi oskrnaviti delo, ne zato što metafora nema, već zato što one u ovoj poetici nisu najvažnije.
U svojim prethodnim romanima, Mišel Uelbek bio je hroničar, pokatkad prorok, iako posle Hakslija i Orvela to i nije naročit podvig. U pretposlednjem romanu čini se kako je oštrica postala blaža, grubosti ovog sveta stale su u drugi plan, tamo gde bi trebalo da se nalazi sve ono što život ruži i čini ga nemirnim, dok je stidljivo provejavala blagost i ljubav, skoro kao zadatak koji je ljudima dat, a koji ne umeju valjano da ispune. U ovom romanu ‒ primećuje se, najnežnijem dosad ‒ ljudska plemenitost rasplamsala se kao bačeni barut, i, nimalo paradoksalno, razbuktala ljudska tela i učinila ih bolesnim. Logično pitanje bilo bi: u kakvoj su vezi ljubav i bolest, nije li ljubav preduslov zdravlja, te je jedino zdrav onaj čovek koji voli, dok se svaki drugi razboli u svojoj duševnoj besparici? U odgovoru na ovo pitanje nalazi se verovatno jedina komplikacija koja se ne može razrešiti u fizičkoj, već isključivo u ‒ metafizičkoj ravni. Ako je ljubav ‒ dakle, i čovekoljublje ‒ jedini delatni životni princip, jedina zdrava snaga i stub našeg duhovnog uzrastanja, onda ćemo mi biti zdravi s njom, tačno, ili ćemo biti latentno bolesni sve dok sebi ne dozvolimo da nas ona obuzme, ali ćemo se pravo razboleti onda kada naše starinske, okoštale ljušture dotakne milujuća ruka ili kad dopustimo da volimo iako nikada ranije to nismo činili.
Nemački lekar i pisac Ridiger Dalke izrekao je mudru misao da bolest čoveka čini iskrenim. Polov otac doživeo je težak moždani udar i nastavio život vegetirajući. Otac Polove supruge doživljava krah druge prirode, ali se i njegovo stanje može nazvati bolesnim. Polov brat Orelijen skončao je brzo, a kako se čini, slično će se dogoditi i glavnom junaku. Možemo, dakle, zaključiti kako u nežnom romanu francuskog pisca ima mnogo životne grubosti i mnogo stradanja, mnogo bolesti i bola, pa ako se roman ne čita, jasno je zašto se ne čita, kome još treba da zuri u sopstveno ogledalo? Ipak, na tom mestu ili na tim mestima sveznajući pripovedač sakrio je lek koji biva nadohvat ruke ne dubokoumnom ili obrazovanom čitaocu, već onom koji ume da otvori srce za drugoga.
Lek jeste u Drugome. Duša glavnog junaka počela se razboljevati ‒ a onda s njome i telo ‒ kad je njenu tamu dohvatila svetlost. Pol Rezon, kao i Kafkin Jozef K., zapustio je sebe i poverovao kako se životom samo može proći, u algoritamskoj jednačini, bez ikakvih suvišnih troškova, a onda i ulaganja. Oba junaka istanjila su svoju egzistenciju po meri materijalnih troškova, a ne onog za čime duša žudi, pa kad su pozvani da o svetu još nešto otkriju, njihovi su se oklopi rašrafili i nastupilo je ‒ stradanje.
Pogledamo li dalje u prošlost, razumećemo da glavni junak romana, poslovan i jasan čovek, nije imao od koga naučiti kako se kroz život kreće geometrijski, a ne linearno. Otac je bio član obaveštajnih službi, majka se zanimala stvaranjem umetničkih skulptura, te je Pol, jednako kao i Sesil i Orelijen, bio prepušten sebi, a kad je čovek sam, on se stara da preživi, ne i da živi. Tako se u konturama ove ličnosti otisnuo svako ko je prve nežnosti razmenio skoro kao starac, kad je već kasno da se srcu podari druga šansa. Ali Pol možda i nije zakasnio. Iznemogao, sedeo je na klupi u parku i tiho prozborio supruzi, koju je počeo voleti pošto je prestao da je voli: Ne bih rekao da je u našoj moći bilo da promenimo stvari, nakon čega će ona suznim očima izreći da bi nam za to bile potrebne neke čudesne laži.
Dvadeset i prvi vek pozlatio nas je temeljnom neiskrenošću prema svemu, a ponajviše prema sebi. Ideal nije sokartovska misao da sebe upoznamo, već da sebe obmanemo, jer s onim što jesmo nećemo se snaći, ne može se niko snaći, kada je spoljašnja glazura izglancana da se na njoj linijica ne vidi. U takvom voštanom okruženju, trski koja misli (sintagma se pripisuje B. Paskalu, kojeg Pol Rezon u romanu nekoliko puta citira) ne biva dobro, jer se ona ‒ trska ‒ savija i izvija, lomi vetar i prkosi mu, premda i vetar nekad bude u preimućstvu.
Čoveku, pa tako i Polu, nije dato da stoji, već da se neprekidno kreće u ritmu svoje znatiželje i impulsa drugih sa kojima se sudara i sreće. Iako se to na prvi pogled ne bi reklo, evropska civilizacija danas stoji i zatomljena je u svojoj duhovnoj močvari, jer je statičan čovek koji gradi njene krhke stubove. Kako znamo da je tako? Bolest je zaokupila naš svet, i čini se kako je niko nije oslobođen, pitanje je samo hoće li se o njoj govoriti ili ćutati. Glavni junak romana Poništeno izabrao je da ne govori mnogo i da se ne leči onako kako su mu lekari predlagali, ne zato što ne bi voleo da živi, već zato što je teško poverovati da nas može izlečiti društvo koje nas je razbolelo. Ako se klin klinom izbija, onda lek bolesnom čoveku nije hirurški rez ili farmakološki opijum, već jednostavno: ljubav.
Pol Rezon, iako slab i bled, čvrsto se opirao vetru u parku, zagrlio je Pridens, svoju ženu, i nasmejali su se jednom drugom, nakon čega je pripovedač, dirigujući kako pisac kaže, zaustavio svoju reč. Nije važno šta se moglo dogoditi posle, važno je šta se dogodilo tad ‒ ma koliko hteli da, podmuklo i grubo, podvalimo životu, on nas neće pustiti pre nego što mi pustimo opsenu: može se živeti i bez smisla , ali onda neće biti ničeg, bićemo ‒ poništeni.
Autorka: Biljana Kovačević
Uži izbor na Konkursu za književni prikaz
Biljana Kovačević rođena je u Kninu. U Oluji 1995. godine preselila se u Beograd, gde danas živi. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu na odseku za srpski jezik i književnost. Profesor je u gimnaziji. Takođe, završila je dvogodišnju edukaciju za filozofskog terapeutskog savetnika na Institutu za praktičnu humanistiku i bavi se individualnom praksom – savetodavnim radom. Piše lirske zapise i kritičke tekstove. Njeni radovi objavljivani su u različitim medijima.
