Prikaz romana „Nasleđe“ Vigdis Jurt (Arv och miljö, 2016), prevod: Radoš Kosović, izdanje: Štrik, 2022.
Kada god se u javnost iznose rezultati istraživanja o najsrećnijim državama Evrope ili sveta, već tradicionalno prednjače skandinavske zemlje. Poslovični švedski standard, dansko dobro raspoloženje, islandska prirodna bogatstva, ideal norveškog zaposlenja, uveliko su postali deo urbanog folklora čak i u našoj sredini. Šta se onda dubiozno ili naročito teško može kriti iza sižea o sukobu oko podele nasledstva, konkretno dve vikendice na jezeru, između četvoro potomaka bogate i privilegovane porodice? Kako pokazuje roman „Nasleđe“ književnice Vigdis Jurt, već po objavljivanju prihvaćen kao moderni nacionalni klasik i jedno od najznačajnijih proznih dela Norveške danas, u pozadini naizgled uobičajene, banalne i čisto materijalistički motivisane svađe leži čitava težina zaostalog, pogubnog patrijarhata, (odsustva) ljubavi i razumevanja između srodnika, robovanja pogrešnom uverenju da krv obavezuje, stavljajući imaginarnu čast klana ispred pojedinačne.
Naratorka je ujedno glavni lik, Bergljut – najstarija kći, dramaturškinja blizu šezdesete, razvedena, takođe majka. Odmah saopštava činjenicu da se dvadeset tri godine ranije, usled incidenta koji zove jednostavno „kriza“, otuđila od porodice prekidajući gotovo svaki kontakt sem najosnovnijih – a i to iz obzira, kako njena deca ne bi sasvim izgubila rodbinu. Takav čin, sa strane shvaćen kao bes paranoika „psihopate“, Bergljut nesumnjivo vidi kao lično oslobađanje, pa ipak previše nagomilane zle krvi i prljavštine „ispod tepiha“ pokuljaće svom silinom nakon vesti o smrti autoritativnog oca. Podržavši starijeg i jedinog brata, Borda, junakinja se ujedno zalaže za lična prava i završetak beskonačnog negiranja istih, koje ostali članovi porodice sistematski sprovode.
Presecanje veza je kao smrt, pomislila sam, najviše boli u početku, a onda se čovek navikne na odsustvo, i ta druga osoba, pokojna, odsutna, polako izbledi u njemu.
Podela je jasna: mlađe sestre Astrid i Osa, kao odane i poslušne, imaju veća prava od pobunjene starije dece, iako ih je primarni testament izjednačio. Infantilno teatralna majka, Inga, godinama nedostatak hrabrosti krije iza pretnji samoubistvom i iritantnog emocionalnog ucenjivanja, ostajući na strani naivno, neuverljivo ispredene obmane u zaštitu posesivnog supruga. Umesto da se čitava brižljivo konstruisana predstava o uglednoj kući sruši, bolje je ukloniti anomalije sa porodične slike – ovde su to Bord i Bergljut, u detinjstvu žrtve očevog zlostavljanja. Tabu ostaje to što jeste uprkos osvešćenijem društvu, odraslim i sada svakim za sebe ostvarenim bratom i sestrama, a tako je usled postojanja snažnog unutrašnjeg otpora, pre svega majke, prema suočavanju sa neprijatnom, mada uveliko naslućivanom istinom.
Ta istina svejedno probija junakinjino iskustvo silinom podzemnih voda, nalazeći put kroz snove (snažan frojdističko-jungovski uticaj samoanalize), stvaralački izraz, privatne veze i odluke (alkoholizam, anksioznost, nestabilni partnerski odnosi). Mada bi se, zbog statusa pripovedača iz čijeg ugla teče ispovest, Bergljut opravdano mogla uzeti za nepouzdani glas, do toga, baš naprotiv, ne dolazi jer sama nastoji da se do iscrpljenosti preispituje, sumnja, vodi unutrašnje polemike i svaku misao podvrgne temeljnoj analizi. Otuda stil izlaganja priče najviše podseća na beskrajan transkript toka svesti, često ponovljiv ili čak neurotičan, ali time samo verodostojniji. Konkretno iskustvo incesta nijednom se otvoreno, direktno ne predočava, što bi, uostalom, banalizovalo realnu neiskazivost traume. Nasuprot majci i sestrama, čija projekcija usled sopstvene suštinske artificijelnosti insistira na žrtvinim egzaktnim dokazima, Bergljut istinu često i nerado „čupa“ iz skrivenih delova duše ili najmračnijih zavijutaka podsvesti.
I ako se stvari preokrenu i sve pođe nabolje, čovek ne sme da zaboravi koliko ga je nesreća iskalila.
Dva posebno važna pravca junakinjinih korelacija tiču se odnosa prema majci i najboljim prijateljima. Inga je nekadašnja lepotica, bez drugih kvaliteta dovoljnih da samostalno opstane, shvatajući sebe kao vrednu jedinku. Zato se svim snagama drži senke supruga, primera „sposobnog“ muškarca koji zarađuje i stvara udoban život, sebično je držeći u stanju permanentne infantilnosti. Samo jednom, preljubničkom epizodom, Inga se našla nadomak slobode, ali taj istup se završava krajnje neslavno, u određenom smislu osudivši glavni skriveni zločin na nekažnjeno postojanje ispod površine. Preslikavanje obrazaca ponašanja, ne retko potpuno svesno i buntovno, odaje kasniji Bergljutin razvod zbog vanbračne veze, dok majčino početno rivalstvo i pokušaje kontrolisanja kćerke pod prividom favorizovanja, dostiže i patološke razmere (kao npr. kada izmišlja da je trudna istovremeno sa dvadesetogodišnjom junakinjom).
Zašto je dobro da u kućnoj biblioteci imate najmanje 80 knjiga
Na drugoj strani su Klara (takođe „nestabilna“ umetnica) i novinar Bu, junakinjini prijatelji, poverenici i stalan oslonac. Pojedinačni problemi kojima su okupirani, iako možda ne jači od Bergljutinih demona, pokazuju junakinjinu sposobnost empatije i postavljanja prema izvesnim bezmalo fatalističkim uverenjima, kao što je sledeće Klarino:
Čim se jedan problem reši, iskrsne drugi, koliko god se trudila, (…) uskoro će se sigurno nesrećno zaljubiti ili će je udariti kola, nikad nije bilo mira i kuda je sve to vodilo, garantovano i nesumnjivo u smrt.
Eh, šta sad, rekla je. Preživljavanje je prva obaveza svakog živog bića.
Njih dvoje su jasna potvrda kako srodstvo nije nužno ono prema krvi i DNK, a naročito je zanimljiva Buova opsesija građanskim ratovima na Balkanu devedesetih godina, iz koje izvire retorika otpora. Naime, njih dvoje kod Bergljut uporno podstiču borbenu, osvešćenu stranu koja u ostavinsku raspravu stupa kao u srce svojevrsnog vojnog, strateškog sukoba i naoružava se za samoodbranu. Bergljutin emocionalni partner Laš jeste nosilac druge opcije, zagovarajući mirno prevazilaženje prošlosti, zaborav kao neophodan uslov da se nastavi dalje i prekid nečega što zove opsednutošću.
Međutim, Bergljut ne može tek tako da zaboravi, preboli, krene napred. Za nju je rasvetljavanje tame zaista pitanje opstanka, dok različite reakcije okoline ujedno objašnjavaju pravo stanje stvari. Nije zanemareno ni pitanje posledica otvorenih ili skrivenih neslaganja pripadnika jedne po drugu generaciju, sledeći naraštaj. Motiv spornih vikendica na obali Valera ne simbolizuje samo vreme neiskvarenosti do koje sežu uspomene iz detinjstva, već i trenutke kasnijeg razotkrivanja putem prividno iracionalnih ispada. Samim tim, pitanje nasleđa uveliko prevazilazi formalne okvire, obuhvatajući pogrešna uverenja, modele ponašanja, poimanja sebe i bližnjih, samosvest i (ne)prihvatanje odgovornosti za ranije postupke. U skladu sa junakinjinom profesijom, česta su pozivanja na „Noru“, „Pera Ginta“ i druge nordijske komade, pri čemu se njihovi protagonisti prema kontrastu upoređuju sa akterima Bergljutine privatne drame.
A prisustvo tog izgubljenog detinjstva, njegovo večito vraćanje, objašnjava me samoj sebi, deo je mog života i prožima svako moje osećanje.
Roman ne sadrži previše deskriptnivnih pasaža, ali kada se pojave, takođe služe približavanju junakinjinog uskomešanog osećanja sveta oko sebe:
Bilo je mračno, bio je to mrak koji se razliva i prodire u zgrade i kuće i zauzima sve bez obzira na to koliko se lampi uključuje, koliko se sveća stavlja na stolove i prozorske pragove, koliko se baklji postavlja i pali na ulazima u prodavnice i tržne centre i u baštama kuća u kojima će se slaviti Božić. Bio je to mrak koji ne dolazi odozgo, s neba, već odozdo, iz hladne zemlje u kojoj mrtvaci sami leže u mraku i trunu, bio je to mrak koji oštro izvire iz krutog crnog granja ledenog uzdrhtalog drveća i ružnih niskih grmova, bio je to mrak pun noževa, mrak koji prodire u telo i dušu, mrak koji ne ostavlja vidljive rane, već kvrgave ožiljke i začepljenja koja otežavaju tok krvi, limfe i misli, mrak koji seče i zaustavlja, koji se gomila i upliće u nerazmrsive čvorove.
Pripovedanje je zadihano, često sasvim hronološki taksativno izlaganje pravnog procesa koji, iznenada – a ipak logično i objašnjavajuće, preseca neko sećanje, fragment ranijeg razgovora ili trenutak bljeska uviđanja. Zato sve ponajviše liči na psihoanalitičku seansu koju samo glavno lice sprovodi nad sobom, neštedimice podvrgavajući isledničkom postupku vlastitu savest, pamćenje, veštinu opažanja, kajanje…. Sve u svrhe pronalaženja kakvog-takvog mira, ne toliko s drugima, koliko unutar sopstva. I u tom pogledu „Nasleđe“ krajnje eruptivno iznosi na videlo neprijatne teme, razara uvrežena shvatanja i demaskira projektovane prizore uspeha samokontrole. Predmet ove knjige boli, ali je to patnja od one vrste koja pročišćava.
Autorka: Isidora Đolović