Svake srede predstavljamo vam odabrane radove koji su pristigli na Konkurs za književni prikaz 2024. U užem izboru na ovogodišnjem konkursu našao se prikaz romana Sve dobre barbike Katarine Mitrović (Enklava, 2024), koji je napisala Maja Pavlović.
Katarina Mitrović je početkom 2024. godine objavila svoj novi roman Sve dobre barbike, pod okriljem izdavačke kuće Enklava. U pitanju je njen drugi roman po redu, a prvi u prozi. Svoj prvenac pod nazivom Nemaju sve kuće dvorišta, sa kojim se našla i u širem krugu izbora za NIN-ovu nagradu, napisala je u stihu. Katarina je dramaturškinja po obrazovanju, scenaristkinja po zvaničnom zanimanju, a dala bih sebi slobodu da kažem da je možda više od svega pesnikinja po senzibilitetu, jer je na domaću književnu scenu najpre stupila sa svojom lirikom, potom je pretočila u prvi roman, a čini mi se da je liričnost, pre svega kao pogled u svet njenih junaka nije napustila ni u ovom.
Roman Sve dobre Barbike prati, uslovno rečeno, problematičnu glavnu junakinju na njenoj tranziciji iz dvadesetih u tridesete godine, u njenim nevoljama da pronađe sebe na mestu i u trenutku u kom se zatekla. Mesto je Beograd, a zanimanje je slobodna umetnica. Pokušavam da se setim savremenog romana i romana uopšte u domaćoj književnosti koji se bavi ovakvim razvojem ženskog lika, ali ne uspevam. Glavna junakinja Vanja na početku romana proslavlja svoj trideseti rođendan, bez muža, bez dece, bez ideje šta bi trebalo da bude i kuda da ide. Sve dobre Barbike govori o metamorfozi, iz mladosti u zrelost, koja zatiče glavnu junakinju, kao što nas sve zatiče – nespremnu. Sa nesigurnim mestom stanovanja, još nesigurnijim izvorom prihoda, klimavim emotivnim i prijateljskim relacijama, ona mora da napravi korak unazad, jer svi koraci koje pokušava da pravi unapred postaju tapkanje u mestu koje nije dobro i odvodi je u ćorsokake poročnosti i depresije. Oko nje orbitiraju likovi iz sadašnjosti sa kojima često nema definisane odnose, ponekad su to usputni susreti sa tinder poznanicima, ili iznenadni nerazrešeni emotivni obračuni sa ljudima iz bliske prošlosti. Ostavši priterana uza zid ovakvim okolnostima, junakinja se vraća, poražena i obesmišljena, u svoj rodni grad, Obrenovac, koji postaje katalizator suočavanja sa onom sobom od koje se pokušavalo pobeći. Pokazuje se kao što se uvek pokazuje da se od sebe ne može pobeći. Ono što boli mora da se proživi, mora da se iskrvari i mora da zaceli. U formi flešbekova koji iskrsavaju ili kroz sećanja ili kroz lucidne snove, junakinja, a i mi sa njom, prolazi neretko teskobne epizode vlastitog levitiranja između zrelosti i detinjstva u kojem zapravo jedino i može da se desi susret nje sa njom samom. Onom koja je bila kao devojčica, kao tinejdžerka i sad gotovo zrelom ženom.
Obrenovac kao važan toponim u Katarininom delu uopšte, ima značajan udeo i u ovom romanu. Kao grad i mesto za život, on ima dvojaku prirodu, on je i predaleko i preblizu od glavnog grada. Taman dovoljno daleko da ne bude deo Beograda, često percipiran kao područje pasivnosti i inferiornosti u odnosu na glavni grad, a ipak dovoljno blizu da se uvek lako može pobeći iz njega kada se neko uželi čari i uzbuđenja velegrada. Povratak u rodni grad u Katarininom romanu povlači sa sobom osećaj stida, neuspeha, i upliće protagonistkinju u mrežu sopstvenih laži o ljubavnom statusu, o poslovima koje ima, odnosno nema, o pravom stanju u kojem joj se život nalazi. Ova laž koja se uvećava kao grudva snega puštena nizbrdo, kulminira do tačke gašenja glavne junakinje, kada ni telesno više ne može da isprati sama sebe. Uopšte uzev, telesni aspekt je živo predstavljen tokom celog romana, u nerazdvojnoj sprezi sa psihološkim doživljajima. Introspekcija je izuzetno prisutna kroz tok svesti glavne junakinje, a u nekim momentima se i materijalizuje. Vanjina imaginacija je takođe snažno razvijena. Njeni unutrašnji glasovi su često surovi, izrazito je glasan internalizovani kritičar koji joj ne dozvoljava da se mrdne sa mrtve tačke. Apatična stanja eskaliraju i do samopovređivanja, ne bi li se makar šta osetilo. Katarina se ne ustručava da se bavi stanjima dezorijentisanosti i ispraznosti, koja neretko savremeni život nosi sa sobom. Ipak to uglavnom obavija sarkazmom i ironijom, ponegde i crnim humorom, tako da ne preovlađuje utisak turobnosti, čak i kad govori o najtežim trenucima. Pritisci koje namećemo sami sebi, a koje nalazimo i u okruženju, otelovljuju se u svesti i podsvesti glavne junakinje i mi sa njom bauljamo između sadašnjosti i prošlosti, između halucinatornih stanja i budnosti.
Sa povratkom u Obrenovac odmotava se i geneza Vanjine nesnađenosti u svetu odraslih. Vanja devojčica svedoči raznim sunovratima u krugu najuže porodice, a ipak iz dečje vizure sagledava taj svet velikih koji se često ponašaju kao mala uplašena deca. Najupečatljiviji su prizori i prisećanja na situacije provedene sa ocem kojeg je Vanja izgubila, a u kojem neretko prepoznaje i sopstvene borbe sa demonima podsvesti. Katarina nas poput veštog turističkog vodiča koji je video sjaj i bedu jednog mesta provodi kroz prostor i vreme, ništa ne ulepšavajući. Ima u ovom romanu i ljubavne priče, jer, kakav bi to roman bio bez romanse. Samo je i ona ovde oštećena i polovična, nedorečena. Vrlo brzo uviđamo da Vanja nema nijedan, rečnikom popularne psihologije rečeno, stabilan resurs iz kojeg bi se napajala nekim većim smislom ili svrhom. Opsesivne su misli o uspehu, koji mora da se dogodi kako bi se sopstvena vrednost konačno doživela. Snovi o karijeri i javnom priznanju postaju jedini cilj kada već ništa drugo ne polazi za rukom.
Katarinin jezik je ekonomičan, jasan i pragmatičan i u njemu nema ničega suvišnog. Premda lišen poetizacije i raskošnog stila, nije sterilan i neuzbudljiv, te uspeva da uverljivo donese tanane slojeve unutrašnjeg života junakinje. Upravo je možda uzbudljivost ono što je najveći kvalitet ovog romana. Ovo nije roman o putovanju, ali se ima utisak konstantnog pokreta, permanentnih promena koje se najviše odvijaju na psihološkom planu. Hirurški su oštri prelazi između sadašnjosti i prošlosti, sećanja i aktuelnosti, ali se nijednog momenta ne gubi nit gde smo. Nema nejasnoća u Katarininom pisanju, jako vešto se ovi vremenski planovi, ponekada i simultano, odigravaju pred čitaočevim očima. Ovo je roman o odrastanju jedne devojčice u okruženju koje joj je predalo više tereta nego što je mlado biće sposobno da razume i ponese. Ovo je roman o stasavanju devojke u ženu u patrijarhalnom društvu, i to njegovoj neoliberarnoj varijanti, koje od nje zahteva kao što svako takvo društvo zahteva, da bude majka, da bude udata i da bude uspešna žena. Po mogućstvu sve to odjednom i u vremenskim rokovima koji su za to predviđeni. Najzad, ovo je roman o ženi koja sve to pokušava da razume, da objasni i da na tom putu preživi i pronađe svoje mesto. Iznad svega, roman Sve dobre barbike je traganje za sopstvom, mimo svih nametnutnih i samonametnutih identiteta. Potraga za sopstvom u kojem i sa kojim se može živeti u svetu koji je i sam u krizama identiteta svake vrste. Savremena srpska književna scena dobila je glavni ženski lik kakav se tek poslednjih godina usled svih pomenutih dešavanja i okolnosti mogao desiti. Lik dezorijentisane mlade žene koja pokušava da se pozicionira u svetu koji odavno nije po meri čoveka (ako je to ikada i bio), a još manje žene.
Autorka: Maja Pavlović
Uži izbor na Konkursu za književni prikaz
Maja Pavlović je rođena 30. maja 1986. godine. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, a trenutno živi i radi u Obrenovcu. Zaposlena je kao bibliotekarka u Biblioteci Vlada Aksentijević. Pisanje joj je jedan od prostora za ispoljavanje slobode i kreativnosti.
