Svake srede predstavljamo vam odabrane radove koji su pristigli na Konkurs za književni prikaz 2024. U užem izboru na ovogodišnjem konkursu našao se prikaz romana Kad padne noć Harukija Murakamija (Geopoetika, 2023. Original: Afutadaku, 2004. prevod s japanskog: Nataša Tomić), a koji je napisala Katarina Petrović.
Da li se pet osoba koje se površno poznaju ili se uopšte ne poznaju, mogu povezati tokom jedne noći u svetskoj metropoli? Da!
Od sumraka do svitanja? Ne! U još kraćem vremenskom periodu, od 23:56 do 06:52.
U Tokiju.
Iako se celokupna radnja romana „Kad padne noć” odvija tokom jedne jesenje noći u Tokiju, ona je po mnogo čemu univerzalna. Bez isticanja kulturoloških ili tradicionalnih posebnosti, svi moderni velegradi izgledaju slično, nikada ne spavaju i kao i svakom organizmu, njihov puls usporava tokom noći. Isto tako, noć je oduvek i svuda vreme kada mračna i zla stvorenja izlaze iz svojih skrovišta i postaju aktivna, a u svesti nekih ljudi postaju živa potisnuta sećanja i osećanja, strahovi ili loši postupci.
Ono što je u ovom romanu posebno su načini pomoću kojih se Murakamijevi junaci bore sa svojim tamnim stranama.
Devetnaestogodišnja Mari i nešto stariji Takahaši u sebi nose duboke traume iz detinjstva. Mari je bila zapostavljeno i zanemareno dete koje je raslo u senci prelepe starije sestre, a Takahaši je kao desetogodišnjak nakratko bio siroče jer mu je majka preminula dok je otac bio u zatvoru zbog prevare sa novcem. Oboje su izgradili sopstvene zatvorene svetove. Mari nema lepo mišljenje o sebi. Gotovo bez imalo samopouzdanja i poverenja u sebe dane ispunjava marljivim učenjem kineskog jezika, ne verujući da poseduje ijedan kvalitet. Noću ne može da spava. Kada joj atmosfera u kući postane nepodnošljiva, noć provodi tumarajući od jednog do drugog iz poznatih lanaca porodičnih restorana. Takahaši polako odustaje od dečačkog sna da postane muzičar – džez trombonista. Probe sa bendom se održavaju tokom noći, ali on odlučuje da se više posveti dnevnim aktivnostima, studijama prava. U pravosuđu najpre pronalazi zadovoljenje sopstvenog osećaja za pravdu. Konkretne i dobro odmerene kazne za razne prestupe i nepočinstva. Međutim, u sudnicama u kojima kao student prati suđenja, upoznaje i mračne duše koje čine čitav jedan deo društva od koga Takahaši strepi kao od nekakvog čudovišta iz morskih dubina. To morsko stovrenje bi lako moglo da ščepa i njega i bilo koga drugog i svako bi mogao postati osoba poput njegovog oca. Ili gori od njega. Ironija se poigrava sa oboje: Mari beži od kuće u porodične restorane, a Takahašiju školarinu za studije prava plaća otac, nekada zatvorenik a zauvek kriminalac. Njih dvoje će se sresti oko ponoći u jednom restoranu, a potom i još nekoliko puta tokom noći. U neobaveznim i isprekidanim razgovorima poveravaju jedno drugom ono što ih tišti, a što nikome do tada nisu rekli i istinski se upoznaju.
Korogi je spremačica u „Alfavilu”, jednom od mnogih tokijskih hotela za ljubav u koji upravnica hotela, bivša rvačica, dovodi Mari po Takahašijevoj preporuci. U hotelu je pretučena prostitutka iz Kine, a mlada studentkinja je najbliža osoba koja govori kineski dovoljno da razume nesrećnu ženu bez uplitanja policije. U Marinim godinama i Korogin život je započeo očekivanim tokom: dobila je posao službenice u trgovačkoj firmi, živela je sa roditeljima… Kada Korogi načini naizgled neznatnu grešku, tlo pod nogama joj je izmaknuto, a sigurnost oduzeta. Noseći ožiljke iz pakla na zemlji po svom telu i u svojoj duši, Korogi je u stalnom bekstvu po čitavom Japanu, ali od sebe ne može da pobegne. Snagu da nastavi sa iscrpljujućim životom ispunjenim strahom pronalazi u prizivanju lepih uspomena. Više ili manje važna sećanja su njeno pokretačko gorivo za preživljavanje. Tajnu Korogi poverava Mari u gostinskoj sobi hotela, samo zato što joj je Mari simpatična i zato što želi da je ohrabri u prevazilaženju nesigurnosti. Ljudi se i inače lakše poveravaju strancima, a naročito ako prema njima osete prijateljsku naklonost oko pola pet ujutru.
Širakava je četrdesetogodišnji informatičar, očekivano bogat i ni po čemu uočljiv IT-jevac. Ovaj porodični čovek je prinuđen da svoj posao ponekad obavlja noću da bi firma narednog jutra mogla nesmetano da posluje. Noćni radni sati su za njega bekstvo od porodičnog života, a predah od rešavanja algoritamskih problema pronalazi u „Alfavilu”. Jedne jesenje noći, mlada kineska prostitutka, Marina vršnjakinja, neće moći da mu pruži seksualnu uslugu. Time će osloboditi tamnu stranu njegovog bića koja će je ostaviti nagu, pretučenu i opljačkanu. Širakava, kao da je oduvek znao da nasilnik živi u njemu, vraća se u kancelariju i nastavlja sa svojom radnom rutinom. Prebijanje i pljačku smatra opravdanim, jer mu usluga nije pružena, a da je novac koji je ukrao, zajedno sa svom odećom i ličnim stvarima Kineskinje, u stvari njegov, jer je platio unapred. Tek, pred zoru kod kuće, neće moći da zaspi pre nego što se porodica probudi i okruži ga, što je za njega nepodnošljivo. Širakava temeljno prikriva tragove svog nasilništva, ali mobilni telefon žrtve ostavlja na pogrešnom mestu. Ono što nam je pred očima nije i najbolje skriveno, pa će telefon dospeti do Takahašija. Zajedno sa kineskim trgovcima ljudima, koji, željni osvete zbog oštećene robe, bez prestanka pozivaju broj ukradenog telefona.
Eri Asai je Marina nekoliko godina starija sestra. Prelepa i krhka, od malih nogu ona je princeza u kući u kojoj uživa svu pažnju roditelja. U ranim godinama već je bila model za tinejdžerske časopise, da bi se kasnije ponekad pojavljivala i u televizijskim reklamama. Eri i Mari su dve potpuno različite ličnosti, koje u istoj kući žive dva odvojena života koji se ne dodiruju. Niko ne pomišlja da je život prelepe princeze ispunjen uživanjima i popularnošću pretežak za Eri. Toliko, da zavidi svojoj neprimetnoj, ali odlučnoj i samostalnoj sestri. To samo naslućuje Takahaši, Erin školski drug, kome će ona, kao nevažnom poznaniku, otvoriti dušu prilikom jednog ranijeg slučajnog susreta. Zato Eri odlučuje da spava ne pokazujući želju da se probudi. Istraživanje dubina sopstvenog bića je neizbežno i odvija se gotovo autonomno čak i u Erinom snu. Dok spava, ona je i dalje prelepa i ponovo posebno osetljiva. Usnula, izloženija je sopstvenim demonima koji je, uzimajući telo muškarca bez lica, posmatraju i prenose u druge dimenzije. U dimenzije u kojima se Eri probudi ali iz kojih ne može da pobegne jer je zatočena u sobi u kojoj su svi prozori i sva vrata zakucani. Njeno vikanje i lupanje po prostoriji ostaje bez zvuka i glasa. Jedino što joj preostaje je da se iznurena svali na stolicu i zanima olovkom iz Širakavine kancelarije. Iako se Erino telo tajanstveno vraća u dimenziju u kojoj žive Mari, Korogi, Takahaši i ostali… pitamo se da li će ona ikada moći da se probudi, da se vrati?
Kao kod scenarija delimično pretočenog u roman, radnju pratimo kroz odvojene kadrove. Pripovedač i čitalac čine fantastičnu iako „puku tačku gledanja” čija se pažnja premešta sa krupnog plana na detalj i obrnuto. Od roka trajanja obranog mleka određenog proizvođača u noćnom dragstoru do sveobuhvatnog pogleda na grad iz ptičje perspektive, različito trajanje ovih scena doprinosi dinamici razvoja radnje, negirajući uverenje da noćni sati sporo protiču. Spoj proze i filmske umetnosti nalazimo i u nazivu hotela za ljubav „Alfavil”, koji nas upućuje na istoimeno SF ostvarenje francuske kinematografije iz šezdesetih godina XX veka, dok fantastične pojave i nadrealne likove susrećemo u Erinom snu. Konačno, Takahaši će ispričati Mari pogrešan siže jednog drugog poznatog filma, „Ljubavna priča”. Piščevu nameru u pogledu ovoga moramo odgonetnuti sami – možda Takahaši za sebe želi baš takav razvoj događaja.
Iz ovog romana se jasno čuje muzika. Svaka scena i sekvenca natopljena je muzikom različitih žanrova: od džez muzike pomešane sa pucketanjem vinila, preko klasične muzike i modernog pop i hip-hop zvuka sa CD-a. Atmosfera ovako ispunjena muzikom zadovoljava mnoge muzičke ukuse, a svi ostajemo iznenađeni kada u Širakavijevoj kancelariji čujemo Baha u izvođenju hrvatskog pijaniste Iva Pogorelića.
Haruki Murakami je višestruko nagrađivan i jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca. Domaća publika, barem ljubitelji nadrealizma, neizostavno moraju bolje da upoznaju ovaj žanr u japanskoj književnost. Vrstan pripovedač, pokazuje nam široko poznavanje i drugih vrsta umetnosti i pokušaj njihovog povezivanja. Ipak čini se da je ovom romanu oduzeo sve osobenosti svoje domovine. Opšta mesta ili univerzalna značenja ne moraju nužno biti odvojena od duha Dalekog istoka. Baštinik takve kulture teško može biti žrtva globalizacije ili kulturnog imperijalizma. Bez namere da iko ostane uskraćen, pisac je ovaj roman namenio možda baš čitaocima severne Amerike i zapadne Evrope, postavljajući ga na kulturološke obrasce i potrošačke navike koje oblikuju život ljudi u ovim delovima sveta.
Autorka: Katarina Petrović
Uži izbor na Konkursu za književni prikaz
Katarina Petrović (Beograd, 1977) piše kratke priče i aforizme koji su do sada objavljivani u periodici i na više portala posvećenih književnosti. Živi i radi u Beogradu.
