Prikaz romana: „Glavna ulica“ – Sinkler Luis (Main Street, 1920); Dereta, 2022; prevod: Milana Slavenski
Mada je označio prekretnicu u karijeri budućeg nobelovca Sinklera Luisa, donevši mu širu popularnost i prve velike tiraže, roman „Glavna ulica“ svojevremeno je od „Doba nevinosti“ Idit Vorton izgubio trku za Pulicerovu nagradu. To ne znači da su se dva klasika zajedničke nacionalne književnosti preterano razlikovala kvalitetom ili verodostojnošću predočenog nestajanja čistih ideala američkog sna. Svejedno, Luisovo satirično ukazivanje na jednoobraznost, površnu i samouverenu ograničenost provincijskih područja Sjedinjenih Američkih Država, možda je tada predstavljalo više nego što bi brižna javnost mogla podneti. Isto očigledno nije važilo za publiku, koja je knjigu odmah prihvatila, omogućivši joj iznenađujuće brzo rasprodat tiraž, filmske adaptacije i manje-više današnji status jednog od najboljih svetskih romana.
Čitajući Luisovo obimno delo, neminovno u jednom trenutku počnete da mislite na Flobera. Veze „Glavne ulice“ i „Gospođe Bovari“ su brojne i upadljive: tu je tema neizlečive dokolice mlade žene, dobroćudnog supruga lekara koji je nikako ne razume, dva moguća preljubnička izleta (od kojih je jedan sa mlađim muškarcem) i beznadežnih nesuglasica sa okruženjem koje vreba svaki pogrešan korak. S druge strane, na „Sentimentalno vaspitanje“ podseća ponešto razvučena radnja lišena konvencionalnog zapleta, sačinjena od niza dešavanja koja slute, ali ne donose promenu; obe knjige opisuju život što se tromo vuče od jedne do sledeće besmislene epizode. Naravno, potpuno floberovski je i trijumf banalnog, omogućen dugotrajnom, neoborivom vladavinom mediokriteta. Pa, ipak, ironija američkog kolege se razlikuje, a upadljivija je i moderna svest o suvišnosti ili nesposobnosti za istinsku tragiku, dok fragmentarnost priče upućuje na to koliko glavna junakinja, uprkos izrazitoj ambiciji, oklevanjem dokazuje da nije dorasla grandioznosti kojom se uporno zanosi.
Međutim, suštinska stranost prirode Kerol Milford, udate Kenikat, u odnosu na sredinu gde dospeva vođena čudnom mešavinom avanturizma, filantropije i idealističkih planova nešto obrazovanije gradske devojke, opstaje do samog kraja, trajno zagorčavajući prividni kompromis postignut usled „odrastanja“. Petar Arbutina u predgovoru Deretinom izdanju ispravno zaključuje kako „Glavnu ulicu“ zapravo možemo smatrati bildungsromanom, budući da prati razvoj i pokušaj samoostvarenja perspektivne, ali istovremeno nedovoljno izuzetne Kerol. Završivši studije, već tada neprekidno lelujajući između konformističke uloge bračne saputnice kakvog pouzdanog čoveka od karijere i snova o samostalnom postignuću, podstaknutih stečenim vaspitanjem i godinama školovanja, junakinja najpre neko vreme radi u biblioteci. Privučena idejom preuređenja i prosvetljivanja jednog ruralnog mesta, kojom je pridobija sredovečni varoški doktor Vil Kenikat, udaje se i odlazi u Gofer-Preriju.
Uvodna rečenica opisuje spomenuti grad u Minesoti, čija Glavna ulica, taj vrhunac civilizacije, reprezentuje svaki sličan kontinentalni kutak: To je Amerika – grad od nekoliko hiljada stanovnika, u predelu pšenice i kukuruza, mlekara i malih šumaraka. Suprotnost mu je prvi prizor glavne junakinje dok sa uzvišice pogledom obuhvata daljine, zamišljajući civilizacijski napredak u koji će biti uključeno i njeno postojanje: Devojka na vrhu brega: puna vere, slikovita, mlada; pije vazduh kao što bi želela da pije život. Večita bolna komedija mladosti pune nade.
Snishodljiv, blago sažaljiv naratorski ton ne ostavlja sumnje u konačni ishod njenog putovanja. Izuzetak čak i u nešto konzervativnijem Bladžet Koledžu, junakinja veruje u to da su joj predodređena velika, nesvakidašnja iskustva. Ipak, kao ni prema suprugu, Kerol baš ništa istinski ne privlači novom prostoru, sem projektovane nade da će svojim idejama, delatnošću i entuzijazmom uticati da mesto bude zahvaćeno progresom velikog sveta. Njene vizije odmah padaju u vodu, jer utvrđenu hijerarhiju niko ne može da poremeti, posebno ne mlada „šašava“ pridošlica. Goferu nije potreban spasitelj, naprotiv, Kerol je ta koja zastrašujuće brzo počinje da posustaje pod pritiskom zatečenog okruženja.
Zapravo, prvi jasan užas obuzima je već prilikom dolaska u Gofer-Preriju, kada se iznenadnim mislima osvrće na muža (odjednom shvativši kako je debeo, trinaest godina stariji, vrat mu je težak: baš kao što Ema Bovari ili Ana Karenjina opažaju falinke na svojim saputnicima) i osuđenost da živi neprekidno u ovom gradu. Ta vrsta teskobe, stalnim naporima veštački udaljavana, budiće se i tokom narednih godina. Dok prvi put bude šetala ulicom iz naslova knjige, ispitujući imperiju koju hoće da osvoji, sa svakim će se korakom osećati sve više poražena. Kroz borbu da istovremeno sačuva sebe i odgovori tamošnjim očekivanjima, razvija želju da bude prihvaćena, voljena, ali i uvažavana. Zatiče sebe svedenu na poziciju lekareve supruge, koja donkihotovski uzaludno pokušava da pokrene opštu učmalost različitim potezima: od osnivanja pozorišne trupe, preko arhitektonskih rešenja, čitalačkih debatnih klubova, do sugerisanja elementarnih hobija poput organizovanja izleta ili bavljenja sportom.
Nekoliko je posebno značajnih epizoda koje pokazuju tragikomičnu prirodu Kerine situacije. Recimo, neizgovorena reakcija na Vilovo uživanje u lovu glasi: Ona nije želela da ubija ptice, ali je želela da pripada Kenikatovom svetu. Drugi put, udovoljavanje porivu da potrči i uz smešni uzvik preskoči baru od snega, presecaju joj strogi pogledi tri starije žene, sa prozora: Ona se zaustavi, prođe dostojanstveno, pretvori se iz devojčice Kerol u gospođu doktora Kenikata. Uverivši se na koji način sugrađani komentarišu tuđe oblačenje, pa čak i veš okačen u dvorištima, počinje da se oseća izloženo i da zavesama opsednuto skriva enterijer od pogleda prolaznika. Na svaki način predstavljajući trn u oku strogih lokalnih matrona, prizemnih trgovaca i „očajnih“ domaćica, Kerol ne polazi za rukom da izbegne struju koja je povlači na kolektivni nivo, ali ni da joj se sasvim prepusti.
Samim tim, njen život se svodi na beskrajno smenjivanje trenutaka odlučnosti i perioda zatvaranja u sebe usled preplavljujućeg osećanja poraza. Rigoroznost zajednice nemilice ruši svaki od naleta vizionarskog elana. Na primerima malobrojnih lokalnih „otpadnika“, koji je privlače kao srodne duše – što priznaje krajnje bojažljivo i suzdržano (jer ipak ne želi da izgubi uporište u sredini koju stalno kritikuje), Kerol sagledava posledice različitosti. Jedine osobe sa kojima istinski pronalazi zajednički jezik, a u poslednjem slučaju i nagoveštaj ljubavne strasti, jesu skitajući ateista Majls Bjornstam (poreklom Šveđanin; uzgred, značajan je odnos kolektiva prema strancima, koje nipodaštavaju, ali i posmatraju kao pretnju), živahna mlada učiteljica Fern Malins, te krojačev pomoćnik sa umetničkim ambicijama, nežni sanjar Erik Valborg. Svako od njih plaća skupu cenu „provokativnog“ iskakanja iz okvira sredine. Na stranu to što je mnjenje, razume se, dvolično, sklono spletkarenju, širenju neproverenih priča, protekciji prema sopstvenim pripadnicima i kada su nedostojni (npr. Si Bogart), a nasuprot tome žigosanju, ismevanju, isključivosti. Upravo takav je, od početka do kraja, odnos većine meštana prema Kerol. Za njih, ona je nezrela, simpatična u vitalnosti duha i igranju revolucionarke. Sa sigurnošću tvrde kako će „odrasti i uozbiljiti se čim rodi decu, pa se zaokupi kućnim poslovima“. (Čitav vek kasnije, možemo li reći da je ovakav pogled na „prirodnu“ žensku ulogu u društvu stvarno iskorenjen?)
Oproštajno pismo Virdžinije Vulf
S vremenom, razvija se Kerolin paničan strah od starenja i smrti, direktna posledica užasavajuće svesti o prolaznosti, proticanju vremena bez pravih sadržaja u životu. Pet godina od sklapanja braka, sada već imajući sina, junakinja još uvek gaji neizmenjena načela: Ja se ne zadovoljavam što ću ostaviti more i kule od slonove kosti drugima. Ja ih hoću za sebe! Logična posledica je fizičko udaljavanje od muža, nužnost sopstvene sobe kao jedinog alternativnog prostora slobode. Doktor Kenikat ne prepoznaje, niti podržava njene inicijative za opuštenijim, spontanijim ponašanjem.
Prvi instinktivan odgovor je humoristički intoniran i za sebe zadržan suicidalno-agresivni niz slika, koje joj se javljaju dok sluša suprugovu nesnosnu ujnu Besi: Kerol ponovo proučavaše nož. Krv na belom čaršavu izgledala bi raskošno. Drugi je erotske vrste: naime, junakinja od početka pokušava da pronađe makar intelektualnog, platonskog parnjaka i u početku joj se ponekad čini da je to advokat neženja Gaj Polak, od koga usvaja opominjuću doktrinu „bacila sela“. Kada u grad dođe Erik, lepuškast i elegantan, sa istim interesovanjima i neskrivenim divljenjem prema njenoj ličnosti, Kerol zainteresovanost skriva pod maskom mentorstva. Izgovarajući se samoj sebi da je pet godina razlike prepreka, a osećanje plod mašte, ipak u Eriku prepoznaje mnogo više: senzibilitet koji je toliko cenila kod pokojnog oca, razumevanje, osećajnost i naposletku ljubav. Oni su prefinjene srodne duše, ali na tome sve i ostaje.
Ipak, jedan pasus posvećen večernjoj šetnji veoma dobro dočarava spomenutu nemu usaglašenost. Pripovedanje je takvo da se dve tačke gledišta naposletku slivaju, a način reagovanja na okolnu prirodu postaje usaglašen kako se nikada nije desilo sa doktorom:
Osećala je divlju lepotu noći koja je padala. Čudovišni raskidani oblaci su lutali oko izgubljenog meseca; bare i stene su sijale nekim unutrašnjim sjajem. Prolazili su pored jednog šumarka kržljavih topola, koje su danju izgledale slabe, sada su izgledale ogromne, kao kakav zid koji preti. Zaustaviše se. Čuli su kako sa grana kaplje; mokri listovi su teško padali na raskvašenu zemlju.
Iza tri izgnanstva (Majls, Fern, pa Erik), logično dolazi Kerolino bekstvo kao potreba, pokušaj da se odbrani od iskušenja i odgovori na večito pitanje: da li je sav život uvek jedno nedovršeno „ali“? Ipak, pogrešno je misliti da Kerol nedostaje empatija prema suprugu sa njegovom prostodušnom, u osnovi posesivnom naklonošću i nepopravljivom, ali stabilnom nedostupnošću za ženine potrebe, snove i shvatanja. Moglo bi se reći da je upravo ta sposobnost saosećanja pogubna po junakinju, jer je svaki put neprimetno pridobije za svesno stupanje natrag u „kavez“.
Nekada je zamišljala da njen život može da bude roman. Sada je znala da u njemu nije bilo ničega herojskog ni očigledno dramskog, nije bilo čarobnosti retkih trenutaka, niti hrabre smelosti, ali joj se činilo da je imala nekog značaja, jer je banalnost, običan život svog doba, sistematizovala, načinila buntovnim. Palo joj je na um da postoji roman života Vila Kenikata, u koji ona ulazi isto toliko koliko on ulazi u njen roman; da on ima isto tako časove besa i zamršenih skrivanja kao i ona, i nežnu nejunačku želju da bude voljen.
Ubedljivi vrhunac Luisove ironije čini to što, vrativši se naposletku iz Vašingtona, gde je dve godine i uglavnom sa nedvosmislenim uživanjem isprobavala samostalan život, učešće u sifražetskom pokretu, te bukvalnu širinu prostora i odsustvo dokolice, Kerol ponovo sklizne u sve vreme čuvani kalup. Dok je kolektiv Gofer-Prerije blagonaklono gleda kao izgubljenu ovčicu za koju su znali da će se kad-tad vratiti stadu (vrhovni savet odluči da Kerol Kenikat može dopustiti da živi), junakinja se teši ostvarivanjem ideja makar kroz drugu generaciju, odnosno, svoju kćer (Možda nisam vodila dobru borbu, ali sam ostala verna svojoj veri). Da zaokruži poraz, na junakinjine (tada već znamo) neizlečive introspektivne opservacije, suprug u završnoj rečenici romana dodaje: Slušaj, jesi li ti videla da li je devojka vratila ta klešta? Kulminacija floberovske gorčine evocira čuvenu scenu Rodolfovog i Eminog očijukanja na stočnom vašaru.
Svaki impuls ka slobodi, progresivnosti, želji za nečim drugačijim, tretira se kao budalast, prolazan hir od koga efikasno leče materinstvo, pripremanje zimnice i isprazni razgovori u privilegovanom klubu „17 veselih“, na temu dugoročne namere da se za narednih stotinak godina podigne nova školska zgrada. To je sve, a Kerol i pored pokliča: Ja ne priznajem da pranje sudova može da zadovolji sve žene!, ostaje na istom.
Slučaj Kerol Kenikat je, zapravo, priča koja ne zastareva: zahtev da se previše „ne talasa i ne fantazira“, da osoba „odraste već jednom“ tako što će se uklopiti i prigrliti podrazumevajući status. Da slučajnoj intertekstualnosti ne bude kraj, Domanovićeva pripovetka dobija vremenski i prostorno udaljenijeg parnjaka kroz ironično naravoučenije da nema svrhe, ali zato je često opasno, pokušavati da uzburkamo mrtvo more. Plutajte sa, ako ne srećnim, ono barem ravnodušnim izrazom lica, uveravajući sebe da je baš to ono pravo. I, možda, nekako, na kraju poverujete.
Autorka: Isidora Đolović
