(O putopisnoj prozi Priče iz Libana Nikole Popovića u izdanju Centra za kulturu, obrazovanje i informisanje Gradac iz Raške, 2016)
Veliki Dž. R. R. Tolkin je rekao da „nisu svi koji su zalutali izgubljeni“, a ne bi ni ja govorio o Nikoli Popoviću da je slučajno došao u Liban da bi napisao ovu sjajnu putopisnu knjigu. Knjiga Priče iz Libana svedok je jednog lutanja kroz duhovni prostor ove kontraverzne i vrlo tajanstvene zemlje. Priče koje nam on nudi uvlače se u svim damarima Bejruta, Sidona, Tira i ostale gradove Libana širokogrudo otvarajući prostore o kojima nikad do sad nismo čuli, a ni pročitali.
Ova knjiga je možda nešto više o kazivanja o tim gradovima i uopšte o načinu življenja i tradiciji Libana. Ona je odškrinula vrata mentaliteta i psihologije jedne zemlje koja i pored velikog rata koji ju je zadesio, ne odvaja se od svoje tradicionalnosti, arahične filozofije i mudrosti. Nikola Popović vrlo umešno upoređuje sadašnjost sa prošlošću suočavajući načine života, kao i tragične prekorete pojedinih sudbina koje je čuo ili možda pretpostavio, ali i analizirao kao fakte koje nudi istorija ove zemlje.
Sedamnaest priča podeljene u tri dela oslikavaju Liban kao zemlju koja vodi večni dijalog za večnošću i to po principu sukobljavanja prošlosti i sadašnjosti, arhaike i modernog senzibiliteta, snova i realnosti, mudrosti i nehajnosti, pesme i plača, ljubavi i smrti. Nikola Popović balansira između svog ličnog iskustva i onog civilizacijskog koje je daleko opsežnije i komplikovanije. Naime, pripovedajući o životima značajnih ljudi Libana, posebno Bejruta, on nije pretenciozan i ne izbacuje svoj stav o njihovim životnim filozofijama. Naprotiv, on oblikuje literarnu konstrukciju koja govori sama o sebi ali preko njegovog književnog artizma. Na takav način on ovaploćuje priču sa deskriptivnim pasažima i putopis koji se pred našim očima odvija kao priča, u stvari je svojevrsna ispovest glavnih junaka uokvirena u autorov transcendent koji nije apriorno lični stav, nego je analiza detaljno oblikovana literarnim instrumentarijumom.
Putopisna zbirka je podeljena u tri dela: Ptice i snovi, Zvuci i tišine i Stara i nova vremena. Prvi deo se bavi legendama koji haraju Bejrutom, tužnim pričama koje su možda tačne, ali najviše su svedoci jedne duhovne specifike koju autor nalazi samo tamo i nigde na drugom mestu. Tu je tragična priča nesrećnog pesnika Mahmuda ludo zaljubljenog u peterburšku balerinu Tatjanu, tu su priče koje otvaraju jednu metaforičnu konvergenciju Libanskih stanivnika za koje šeik kaže da su „kao ptice“, setne storije o „Kapetanovoj kabini“, ceo jedan senzibilni kompleks pripovedanja koji se bavi tananim karakteristikama libanskog načina tumačenja značajnih sudbina iz prošlosti koje autor vrlo mudro povremeno upoređuje za savremenim senizbilitetom globalne duhovne kulture.
Zvuci tišine je kompleks priča koje se tiču konteksta vezanih za pojedine topografije Libana. Ovde autor suprotstavlja umetnost tradiciji određenih mesta, kao što su Kadiša, dolina Halila Džubrana, jermenska četvrt Bejruta, a i stari feničanski grad kamena Tir. Naravno, i u ovim pričama srećemo tradicionalne pasaže, sudbine pojedinih posetilaca avanturista kojih je sudbina dovela u Liban, ali i velelepne deskripcije muzičkih intrumenta i veštine pripovedanja Libanaca koji zajedno čine civilizacijsku sondu jedne države koja je i živela u blagostanju, ali je i grcala pod čizmom građanskog rata.
Treći deo knjige Nikola Popović posvećuje dijalogu starog i novog vremena, nešto što on razvija kao svojevrsnu vivisekciju kulturnih i sudbinskih interferiranja ove kontraverzne zemlje. U ovom trećem delu govori se i o užasnom decenijskom građanskom ratu, što je od vrlo velike važnosti zato što upravo u toj priči autor otkriva generalni stav stanovnika prema razlozima za taj rat i o konsekvencama koje oni osećaju i danas. Govori isto i o hrani, vrlo važnom segmentu koji realno najviše sublimira kulturne uticaje sa zapada, ali i sa daljeg istoka, a govori i o malo opasnijim uticajima u istorijskom kontekstu koji podrazumavaju neku tihu kolonizaciju na koju Libanci nikako da naviknu.
Pročitajte i: Če Gevara: DNEVNIK MOTOCIKLISTE – putopisna proza
Priče odišu jednom nenametljivom setom, a kroki iscrtani likovi ostavljaju vrlo duboki utisak na čitaoca. Popović se najviše drži umetničke i ratne legendama Libana, ali obraća veliku pažnju i na likove koji dolaze sa druge civilizacije, sa drugog načina mišljenja i življenja kako bi to poređenje otvorilo i kod čitaoca paralelnu analizu. Zanati i umetnost su antipodi koji su sprotivstavljeni ratnicima i politici i to je, po meni, glavna koordinata ove sjajne zbirke putopisa koji su prolegomena jednog pripovedanja, apoteoza jednog stvaralačkog lutanja gde dan i noć nisu nikad isti.
Pisac ovim pričama otvara lepezu jednog nedokučivog senzibiliteta i vrlo umešnim stilom opisuje duboku kontraverzu naroda koji je znao i da mudruje, ali i da strada. Ove priče zadiru u svaki atom ove istorijski vrlo živahne civilizacije čija modernizacija nikad nije raskrstila sa prošlošću, nego uspeva da taj dijalog stare i nove tradicije pretvori u novi kvalitet, nešto što je možda tipično i za naše prostore, jedan spoj arhaike i modernih konstrukta koji se na zapadu i na filozofskom i na socijalnom nivou smatra nespojivim.
Zbirka putopisa Nikole Popović Priče iz Libana je detaljni presek kopleksne prošlosti i još komplikovanije sadašnjosti Libana. Priče su sočne i sažete i privlače pažnju još sa prvom stranicom. Ova je zbirka svojevrsni početak jednog vrlo interesantnog stvaralaštva od kojeg mi kao čitaoci imamo nasušnu potrebu. Putopisi su vrlo redak literarni rod i Priče iz Libana u tom smislu je knjiga koja i uzbuđuje i inspiriše. Pisac koji luta ovim predelima ume vrlo precizno da oseti i još preciznije da opiše najvažnije apostrofe zemlje čije su sonde vremenski vrlo duboke i čije se društveno životno vrelo povremeno tako zahuktava da političke opsesije ostavljaju signifikantne tragove na živote njenog stanovništva.
Ova knjiga nas podseća i na to da je književnost otvoreno pitanje, da ona nikad ne postavlja konačne solucije, a i to da su putopisi priče koje svojim opisima i karakterima otvaraju vrata mnogim pričama koje sami sebi prepričavamo dok čitamo ove, koje je napisao Nikola Popović. Liban je zagonetna zemlja, a ova knjiga priziva još više zagonetki koje su vrlo interesantne za svakog čitaoca.
Autor: Sašo Ognenovski
